Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro jedanaest godina. Sud je konstatovao da je do dugog trajanja postupka prvenstveno došlo zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Bukumirovića iz Osonice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Sretena Bukumirovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2196/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreten Bukumirović iz Osonice podneo je Ustavnom sudu, 9. jula 2010. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2196/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajmečenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi –Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2196/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba protiv podnosioca, zbog navodno učinjenog smetanja državine sadnjom šljivovih stabala, podneta Opštinskom sudu u Ivanjici krajem aprila 2003. godine; da je Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici tek 13. maja 2010. godine doneo rešenje u ovoj parnici koje još uvek nije pravnosnažno; da je reč o postupku koji se po zakonu morao okončati u roku od 90 dana od podnošenja tužbe; da nema krivice podnosioca za dugo trajanje parnice, s obzirom na to da se uredno odazivao na svaku raspravu; da je uprkos činjenicama o širini spornog puta, koje su utvrđene veštačenjem poljoprivredne i saobraćajne struke, prvostepeni sud stao na stanovište da nije bitna širina puta, već isključivo to da su šljive posađene na putu; da se iz navedenog razloga postavlja pitanje zašto je prvostepeni sud određivao veštačenja, odlagao rasprave i stvarao "ogromne" troškove; da je postupajući sudija bio nedosledan u svom radu, te da postupak nije vodio u skladu sa zakonom.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prizna mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2196/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužioci Vukomir Lazović i Natalija Lazović, oboje iz Osonice, podneli su 7. decembra 1999. godine Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu zbog smetanja državine, sa predlogom za određivanje privremene mere, protiv tuženih Sretena Bukumirovića, ovde podnosioca ustavne žalbe i Vojimirke Bukumirović, oboje iz Osonice. Predmet je dobio broj P. 620/99.

Rešenje o određivanju privremene mere Opštinski sud u Ivanjici doneo je 13. septembra 2000. godine, nakon dve pismene urgencije punomćnika tužilaca.

Nakon usvajanja i sprovođenja privremene mere, punomoćnik tužilaca se 27. oktobra 2000. godine obratio sudu zahtevom za ponovnim sprovođenjem privremene mere, navodeći da je tuženi Sreten, pošto je privremena mera sprovedena, opet verbalno zabranio tužiocima prolaz spornim putem.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 7. decembra 2000. godine, nakon izvođenja dokaza saslušanjem šest svedoka, sud je zaključio glavnu raspravu i javno objavio rešenje kojim je tužbeni zahtev tužilaca usvojen u celosti. Pismeni otpravak rešenja od 7. decembra 2000. godine punomoćniku tužilaca uručen je 4. januara 2001. godine, a punomoćniku tuženih 23. januara 2001. godine.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 422/01 od 26. februara 2001. godine, kojim je rešenje P. 620/99 od 7. decembra 2000. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 184/01. Na ročištu održanom 14. juna 2001. godine izvršeno je spajanje sa postupkom u predmetu P. 53/02, po tužbi istih tužilaca podnetoj protiv tuženih Sretena Bukumirovića i Dragana Bukumirovića (sina tuženih Sretena i Vojimirke Bukumirović), radi smetanja državine prava službenosti prolaza istim putem, jer su 10. marta 2001. godine angažovali treće lice koje je po njihovom nalogu izvršilo pooravanje poslužne parcele i pripremilo je za setvu. Po predlogu punomoćnika tužilaca od 4. jula 2002. godine, Opštinski sud u Ivanjici je rešenjem od 9. jula 2002. godine odredio novu privremenu meru. Naredno ročište određeno za 5. avgust 2002. godine odloženo je na molbu punomoćnika tužilaca, dok je na ročištu održanom 18. septembra 2002. godine određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta, u prisustvu sudskog veštaka geodetske struke i svedoka. Zbog nepovoljnih vremenskih prilika, ročište zakazano radi uviđaja za 15. novembar 2002. godine je odloženo, o čemu je postupajući sudija sačinio službenu belešku koja se nalazi u spisima predmeta.

Podneskom od 30. aprila 2003. godine, punomoćnik tužilaca je preinačio tužbu tužilaca, tako što je istakao nov tužbeni zahtev prema tuženima Sretenu Bukumiroviću i Draganu Bukumiroviću, tražeći da se utvrdi da su tuženi Sreten i Dragan smetali tužioce u državini prava službenosti prolaza pešice i zapregom sa saonicama, kao i za progon stoke, tako što su 5. aprila 2003. godine na delu trase puta zasadili 15 stabala šljiva.

Na zahtev punomoćnika tuženih, ročište na licu mesta, koje je bilo zakazano za 13. maj 2003. godine, prezakazano je za 23. maj 2003. godine. Punomoćnik tuženih je na ovo ročište pristupio sa jednoipočasovnim zakašnjenjem. Nakon što je prispeo na ročište, punomoćnik tuženih je najpre prigovorio na neadekvatne vremenske prilike pod kojima se uviđaj vrši (kišni pljusak) i zatražio da se ročište odloži. Pošto njegovi razlozi za odlaganje uviđaja nisu uvaženi, podneo je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, zbog čega je ročište prekinuto. Istog dana punomoćnik tuženih je dostavio sudu razloge zahteva za izuzeće u formi obrazloženog podneska. Predsednik Opštinskog suda u Ivanjici je rešenjem Su. 37/03-6 od 12. juna 2003. godine odbio zahtev punomoćnika tuženih za izuzeće postupajućeg sudije, koje je punomoćniku tužilaca uručeno 16. juna 2003. godine, a punomoćniku tuženih 20. jula 2003. godine.

Do narednog presuđenja, Opštinski sud u Ivanjici je održao tri ročišta za glavnu raspravu (7. oktobra i 28. novembra 2003. i 30. januara 2004. godine), na kojima je veštak geodetske struke dao usmeni nalaz i mišljenje, a nakon toga je izveden dokaz saslušanjem devet svedoka i svih parničnih stranaka, izuzev tuženog Dragana Bukumirovića.

Rešenjem P. 184/01 od 30. januara 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je utvrđeno: da su tuženi Sreten Bukumirović i Vojimirka Bukumirović 7. novembra 1999. godine smetali tužilju Nataliju Lazović u poslednjoj mirnoj državini prava službenosti prolaza pešice i za progon stoke putem koji jednim svojim delom prolazi kroz katastarske parcele broj 2301/1 i 2301/2 u KO Osonica, vlasništvo tuženog Sretena , na taj način što je tuženi Sreten rekao tužilji Nataliji da će joj poklati sve po kući, ako još jednom bude prošla tim putem, a tužena Vojimirka da će je naučiti pameti (stav I izreke ); da je tuženi Sreten smetao tužioce u opisanoj državini spornog puta na taj način što je 16. novembra 1999. godine katastarsku parcelu broj 2301/2 u KO Osonica ogradio žicom kroz koju je pustio struju, čime je blokirao put (stav II izreke). Deo tužbnog zahteva tužioca kojim su tužioci tražili da se prema tuženima Sretenu i Vojimirki utvrdi da im je opisanim radnjama od 7. novembra 1999. godine i 16. novembra 1999. godine oduzeta i državina službenosti prolaza spornim putem zapregom sa saonicama (stav III izreke), kao i tužbeni zahtev kojim su tražili da se utvrdi da ih je tuženi Sreten posredno smetao u opisanoj državini, tako što je 15. novembra 1999. godine policajcu P.Z. rekao da prenese tužiocima da predmetnim putem više ne prolaze (stav IV izreke), odbijeni su kao neosnovani. Tužba tužilaca u delu kojim su tražili da se prema tuženima Sretenu i Draganu utvrdi da su ih smetali u državini prava službenosti spornim putem tako što su 10. marta 2001. godine angažovali treće lice koje je po njihovom nalogu izvršilo pooravanje poslužne parcele i pripremilo za setvu (stav V izreke), kao i u delu kojim su tražili utvrđenje smetanja državine zbog događaja od 5. aprila 2003. godine, kada su na pravcu spornog puta izvršili zasađivanje 15 mladih stabala šljive, na koji način su trajno onemogućili prolazak tužilaca u svoje povlasne parcele (stav VI izreke), odbačena je kao neblagovremena. Rešenje od 30. januara 2004. godine je punomoćniku tužioca uručeno 26. aprila 2004. godine, tuženom Draganu 28. aprila 2004. godine, a punomoćniku tuženih Sretena i Vojimirke 24. maja 2004. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 991/04 od 12. jula 2004. godine potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Ivanjici P. 184/01 od 30. januara 2004. godine u st. I do V izreke, a ukinuto u stavu VI izreke, kojim je je tužba tužilaca u vezi događaja od 5. aprila 2003. godine (zasađivanje 15 stabala šljiva) odbačena kao neblagovremena, kao i u stavu VII izreke, u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka. Drugostepeni postupak je trajao od 7. juna 2004. godine do 4. avgusta 2004. godine.

Nakon vraćanja na ponovni postupak predmet je zaveden pod brojem P. 452/04, a prvo ročište je zakazano nakon godinu i po dana od prijema spisa, tačnije 24. marta 2006. godine. Na ovom ročištu određeno je izvođenje dokaza ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Naredna dva ročišta (22. juna 2006. godine i 10. oktobra 2006. godine) nisu održana, jedno na saglasan predlog stranaka, a drugo zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 30. novembra 2006. godine izveden je dokaz ponovnim saslušanjem parničnih stranaka, izuzev tužene Vojimirke, nakon čega su tužioci povukli tužbu prema tuženom Draganu Bukumiroviću, sa kojim povlačenjem se punomoćnik tuženih saglasio. Opštinski sud u Ivanjici je odredio da će o troškovima parničnog postupka tuženog Dragana odlučiti uz glavnu stvar. Na istom ročištu određeno je izvođenje dokaza poljoprivrednim veštačenjem, a tuženom Sretenu je naloženo da uplati predujam za troškove ovog veštačenja. Imajući u vidu da tuženi Sreten nije uplatio traženi predujam, sudski vešatk poljoprivredne struke je 7. februara 2007. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Ivanjici. Sud je tuženom Sretenu 22. februara 2007. godine ponovo naložio da izvrši uplatu. Naredno ročište je zakazano na licu mesta, ali zbog loših vremenskih prilika isto nije održano. Veštak poljoprivredne struke je dostavio pismeni nalaz i mišljenje 25. aprila 2007. godine, koje je nakon primedbi tužene strane dopunio 28. maja 2007. godine. Na ročištu održanom 22. juna 2007. godine sud je zaključio glavnu raspravu i javno objavio rešenje kojim je tužbeni zahtev tužilaca prema tuženom Sretenu usvojen, a tuženi Sreten i Vojimirka obavezani da tužiocima naknade sve troškove parničnog postupka. Pismeni otpravak rešenja P. 452/04 od 22. juna 2007. godine je punomoćnicima parničnih stranaka uručen 10. jula 2007. godine.

Okružni sud u Užicu je o žalbi tuženih Sretena i Vojimirke odlučio rešenjem Gž. 1736/07 od 19. oktobra 2007. godine, kojim je rešenje P. 452/04 od 22. juna 2007. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu, sa nalogom da se u ponovnom postupku obavi saobraćajno veštačenje. Spisi parničnog predmeta su se u Okružnom sudu u Užicu nalazili u periodu od 6. septembra 2007. godine do 20. novembra 2007. godine.

Posle ukidanja predmet je dobio oznaku P. 561/07. Usled smrti tužene Vojimirke, postupak je rešenjem od 14. decembra 2007. godine prekinut. Nakon prekida postupka, Opštinski sud u Ivanjici je 24. novembra 2008. godine doneo rešenje P. 561/07, kojim je tužioce obavezao da tuženom Draganu isplate troškove parničnog postupka. Punomoćnik tužilaca je 11. decembra 2008. godine protiv ovog rešenja izjavio žalbu, a odmah zatim, 23. decembra 2008. godine, predlog za nastavak postupka, jer je u međuvremenu okončan postupak raspravljanja zaostavštine pok. Vojimirke Bukumirović.

Po žalbi tužilaca na rešenje o troškovima parničnog postupka Okružni sud u Užicu je odlučivao u periodu od 30. januara 2009. godine do 25. februara 2009. godine. Rešenjem Gž. 296/09 od 12. februara 2009. godine ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka P. 561/07 od 24. novembra 2008. godine.

Nakon vraćanja spisa iz Okružnog suda u Užicu, Opštinski sud u Ivanjici je 24. aprila 2009. godine, na ročištu, najpre doneo odluku o nastavku postupka, a potom odredio veštačenje preko veštaka saobraćajne struke. Veštak saobraćajne struke je spise predmeta sa pismenim nalazom i mišljenjem vratio sudu tek 30. septembra 2009. godine, zbog čega su, u međuvremenu, tri ročišta za glavnu raspravu odložena. Zbog primedbi tuženog, veštaku je naloženo da se dopunski izjasni o predmetu veštačenja. Pošto se veštak nije izjasnio do ročišta koje je bilo zakazano za 30. novembar 2009. godine, Opštinski sud u Ivanjici je raspravu odložio na neodređeno vreme, tačnije do izjašnjenja veštaka.

Posle 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici i dobio je broj P. 2196/10. Prvo ročište zakazano za 22. april 2010. godine nije održano, s obzirom na to da se veštak saobraćajne struke još uvek nije dopunski izjasnio. Pošto je 10. maja 2010. godine veštak saobraćajne struke predao sudu svoj dopunski nalaz i mišljenje, sud je na narednom ročištu, 13. maja 2010. godine, glavnu raspravu zaključio i javno objavio rešenje kojim se tužbeni zahtev tužilaca prema tuženom Sretenu usvaja. Pismeni otpravak ustavnom žalbom osporenog rešenja P. 2196/10 od 13. maja 2010. godine je punomoćnicima parničnih stranaka uručen 21. juna 2010. godine. Rešenjem P. 2196/10 od 8. juna 2010. godine odbačen je zahtev tuženog Dragana Bukumirovića za naknadu troškova parničnog postupka, kao neblagovremen.

O žalbama tuženih Sretena i Dragana Viši sud u Užicu je odlučivao u periodu od 8. septembra 2010. godine do 30. septembra 2010. godine. Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1259/10 od 21. septembra 2010. godine odbijena je žalba tuženog Sretena izjavljena protiv rešenja P. 2196/10 od 13. maja 2010. godine, a rešenjem pod istim brojem i sa istim datumom odbijena je žalba tuženog Dragana izjavljena protiv rešenja P. 2196/10 od 8. juna 2010. godine.

Drugostepeno rešenje je punomoćniku tuženog Sretena uručeno 22. oktobra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 7. decembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici , a okončana rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1259/10 od 21. septembra 2010. godine, koje je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručeno 22. oktobra 2010. godine. Ustavni sud je posebno imao u vidu da su tužioci 30. aprila 2003. godine preinačili tužbu i pored postojećih istakli nov tužbeni zahtev prema podnosiocu ustavne žalbe i njegovom sinu Draganu Bukumiroviću, te da je nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 991/04 od 12. jula 2004. godine parnica nastavljena samo u pogledu ovog zahteva, dok je o svim zahtevima iz tužbe pravnosnažno odlučeno. I pored toga, Ustavni sud je dužinu trajanja parnice ipak cenio u odnosu na datum podnošenja tužbe, s obzirom na činjenicu da je o troškovima parničnog postupka pravnosnažno odlučeno tek rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1259/10 od 21. septembra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala nepunih jedanaest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za sedmoipogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o zahtevima koji su upravljeni protiv njega odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka . Ovde Ustavni sud ima u vidu činjenicu da je punomoćnik podnosioca, na sudskom uviđaju održanom 23. maja 2003. godine, najpre kasnio jedan i po sat, a potom istakao i zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan, što je sve uslovilo da se naredno ročište održi tek 7. oktobra 2003. godine. Takođe, usled nepostupanja podnosioca da po nalogu suda uplati predujam troškova poljoprivrednog veštačenja, sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu nakon pet meseci od ročišta na kome je određeno izvođenje ovog dokaza. S tim u vezi, doprinos podnosioca produžavanju trajanja predmetne parnice se može okvirno svesti na period od deset meseci.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne dovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda. Pošto je Okružni sud u Užicu delimično ukinuo rešenje P. 184/01 od 30. januara 2004. godine i predmet vratio na ponovni postupak, Opštinski sud u Ivanjici je prvo ročište održao nakon godinu i po dana od dana prijema spisa iz drugostepenog suda. Rešenje P. 184/01 od 30. januara 2004. godine Opštinski sud u Ivanjici je strankama uručio nakon tri meseca od zaključenja glavne rasprave, dok je Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici sličan propust načinio u pogledu rešenja P. 2196/10 od 13. maja 2010. godine, koje je strankama uručeno nakon mesec i po dana od zaključenja glavne rasprave, što sve ukazuje da prvostepeni sud nije vodio računa o rokovima za pismenu izradu odluka. Vremenski razmaci koje je prvostepeni sud imao između dva ročišta, u rasponu od najmanje dva do najviše pet meseci, predstavljaju direktno kršenje obaveze suda da prilikom određivanja ročišta u sporu po tužb i zbog smetanja državine obra ti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja .

Ustavni sud ima u vidu i da je osporeni parnični postupak opravdano bio u prekidu u periodu od 14. decembra 2007. godine do 24. aprila 2009. godine, usled smrti tužene Vojimirke Bukumirović. Naime, i pored toga što je o svim zahtevima koji su bili upravljeni prema ovoj tuženoj bilo pravnosnažno odlučeno još rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 991/04 od 12. jula 2004. godine, predmet odlučivanja u ponovnom postupku bili su troškovi parničnog postupka, što je bio razlog da tužena Vojimirka i dalje formalno figurira kao stranka u parnici, sve do smrti. S tim u vezi, do određivanja naslednika koji je preuzeo parnicu (tuženi Sreten), postupak je morao biti u prekidu. Zbog napred iznetog, period u kome je postupak bio u prekidu, ne može se, po oceni Ustavnog suda, staviti na teret prvostepenom sudu, već je reč o objektivnoj teškoći koja je produžila trajanje ove parnice za nešto više od godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2196/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, imajući u vidu doprinos podnosioca produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka, kao i njegovo sveukupno ponašanje u toku postupka, a naročito kršenje privremene mere, ponovno smetanje poseda, nepostupanje po nalozima suda. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da podnosiocu, i pored utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, nije pričinjena značajna šteta, koja bi opravdala dosuđenje pravične naknade.

7. Što se tiče tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporava rešenje Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2196/10 od 13. maja 2010. godine, Ustavni sud polazi od toga da je, saglasno odredbama člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (sadržinski identična navedenoj odredbi Ustava), jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, s tim što se iscrpljivanje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe vezuje za donošenje odluke po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, a ne za samo izjavljivanje tog pravnog sredstva. Izuzetak predstavlja samo slučaj kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu da je podnosilac protiv osporenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, što je u konkretnom slučaju predstavljalo dozvoljeno pravno sredstvo, a da nadležni sud u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije doneo odluku o toj žalbi (rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 1259/10 doneto je 21. septembra 2010. godine), Ustavni sud nalazi da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe nije iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević