Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Loc Arpada, Loc Judit, Loc Čile, Major Lasla, Ivan Monike i Sabo Cecilije, svih iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Loc Arpada, Loc Judit, Loc Čile, Major Lasla, Ivan Monike i Sabo Cecilije i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 143/03 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakog u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3943/10 od 22. aprila 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Loc Arpad, Loc Judit, Loc Čila, Major Laslo, Ivan Monika i Sabo Cecilija, svi iz Temerina, su 12. jula 2010. godine, preko punomoćnika Miavec Bele , advokata iz Temerina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3943/10 od 22. aprila 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 143/03.

Podnosioci ustavne žalbe su nave li: da je dokazni postupak pred prvostepenim sudom trajao više od tri godine, nakon čega je doneta delimična presuda koja je njihovom punomoćniku dostavljena šest meseci nakon zaključenja glavne rasprave; da je delimična presuda ukinuta presudom drugostepenog suda i da je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je i druga prvostepena presuda dostavljena njihovom punomoćniku šest meseci nakon zaključenja glavne rasprave; da je pogrešan stav drugostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva tužilaca, jer je tuženi 8. avgusta 2006. godine delimično postupio po pravnosnažnoj presudi i tužiocima isplatio iznos od 615.505,00 dinara, te da tuženi više nema obaveza prema tužiocima, jer su tužioci, nakon ukidanja delimične presude , povećavali svoj tužbeni zahtev u skladu sa stav om sudske prakse i iznosima koje su sudovi dosuđivali u tom trenutku; da je drugostepeni sud odluku o troškovima postupka doneo uzimajući u obzir samo troškove koji su nastali do 8. avgusta 2006. godine; da u formalno-pravnom smislu u ovom postupku ne postoji presuda kojom je pozitivno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilaca i da podnosioci ni nakon sedam godina nisu dobili adekvatnu naknadu nematerijalne štete. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosi oci ustavne žalbe , su 29. aprila 2003. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Temerinu protiv tužen og DDOR „Novi Sad“ iz Novog Sada, kojom su traži li da sud obaveže tužen og da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete isplati opredeljene iznos e, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, da tužiocima prvog i drugog reda isplati materijalnu štetu u iznosu od 900.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i materijalnu štetu na ime naknade za lečenje drugog lica u opredeljenom iznosu, da tuži lji trećeg rada na ime materijalne štete isplaćuje mesečnu rentu u iznosu koji je identičan sa iznosom prosečne bruto plate zaposlenog u opštini Temerin, kao i da tužilji petog reda na ime materijalne štete isplati iznos od 3.675,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. aprila 2001. godine do isplate, kao i da obaveže tuženog da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Tužba je podneta povodom saobraćajne nesreće koja se dogodila 14. aprila 2001. godine u Temerinu, u kojoj je Loc Atila, sin tužilaca prvog i drugog reda zadobio povrede opasne po život koje su prouzrokovale trajnu invalidnost, dok su ostali tužioci, kao saputnici Loc Atile u istom automobilu, zadobili teške telesne povrede.

Prvo ročište zakazano za 1. jul 2003. godine je odloženo zbog odsustva tuženog, a tužioci su predložili da se spisima predmeta združe radi uvida spisi predmeta Ki-24/02 u kojima se nalazi dokumentacija o saobraćajnom udesu povodom koga se potražuje naknada štete (zapisnik o uviđaju, fotodokumentacija i nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke). Nakon toga, održano je ročište 16. septembra 2003. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka i predloženo izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem . Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P. 143/03 od 17. septembra 2003. godine odredio medicinsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari preko sudskih veštaka hirurga-ortopeda i neuropsihijatra, čiji je zadatak bio da nakon uvida u medicinsku dokumentaciju i pregleda tužilaca, sačine pismeni nalaz i mišljenje o vrsti, težini i intenzitetu povreda izazvanih štetnim događajem.

Sudski veštak hirurg-ortoped dostavio je sudu svoj nalaz i mišljenje 3. novembra 2003. godine. Podneskom od 9. novembra 2004. godine i urgencijom od 22. nov embra 2004. godine tužioci su predložili da se promeni sudski veštak neuropsihijat ar, a Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P. 143/03 od 24. novembra 2004. godine imenovao drugog sudskog veštaka neuropsihijatra koji će izraditi nalaz i mišljenje na okolnosti iz rešenja od 17. septembra 2003. godine. Podneskom od 8. decembra 2004. godine tužioci su predložili da sud pozove sudskog veštaka da obavi veštačenje u najkraćem roku. Sudski veštak neuropsihijatar je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. januara 2005. godine. Tužioci su podnescima od 24. marta, 9. i 13. maja, kao i 24. juna 2005. godine, tražili od suda da im dostavi nalaz i mišljenje sudskog veštaka i da zakaže r očište u ovom predmetu. Podneskom od 4. oktobra 2005. godine tužioci petog i šestog reda su preinačili tužbu povećanjem tužbenog zahteva.

Na ročištu održanom 26. oktobra 2005. godine u odsustvu uredno pozvanog tuženog, ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stran aka, a na ročištu održanom 28. novembra 2005. godine, takođe u odsustvu uredno pozvanog tuženog, izveden je dokaz saslušanjem sudskih veštaka medicinske struke hirurga-ortopeda i neuropsihijatra.

Podneskom od 6. decembra 2005. godine tužioci su preinačili tužbu povećanjem tužbenog zahteva. Ročište zakazano za 27. decembar 2005. godine je odloženo , radi ostavljanja roka tužiocima za dostavljanje dokaz a na okolnost visine materijalne štete i dostavljanja uverenja o imovnom stanju, jer su tužioci predložili da ih sud oslobodi od plaćanja sudskih taksi. Na ročištu od 27. februara 2006. godine zaključena je glavna rasprava.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03 od 27. februara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca u pogledu naknade nematerijalne štete i obavezan je tuženi: da tužilji trećeg reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 40.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 40.000,00 dinara i na ime duševnog bola usled naruženosti iznos od 30.000,00 dinara; da tužiocu četvrtog reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 30.000,00 dinara, a na ime pretrpljenog straha iznos od 30.000,00 dinara; da tužilji petog reda na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti isplati iznos od 40.000,00 dinara, na ime pretrpljenog fizičkog bola iznos od 90.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 70.000,00 dinara i na ime duševnog bola usled umanjenja životne aktivnosti iznos od 130.000,00 dinara; da tužilji šestog reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 40.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 40.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 2006. godine do isplate . U preostalom delu, preko dosuđenih iznosa odbijeni su tužbeni zahtevi navedenih tužilaca. Odbijen je i tužbeni zahtev tužilaca prvog i drugog reda u pogledu naknade štete zbog duševnih bolova usled naročito teškog invaliditeta bliskog lica u iznosu od 170.000,00 dinara i u pogledu pretrpljenog straha u iznosu od 90.000,00 dinara. Prvostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužilaca 24. jula 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5621/2006 od 24. januara 2007. godine, ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03 od 27. februara 2006.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Temerinu održano je ročište 29. maja 2007. godine na kome je ponovo izveden dokaz saslušanjem tužilaca četvrtog, p etog i šestog reda u svojstvu parničnih stranaka , prema nalogu drugostepenog suda. Podneskom od 4. juna 2007. godine tužioci su preinačili tužbu povećanjem tužbenog zahteva. Na ročištu održanom 18. septembra 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka saobraćajne struke koji je veštačio u krivičnom postupku i saslušanjem tužioca prvog reda u svojstvu parnične stranke. Sud je konstatovao da će sledeće ročište biti zakazano na predlog punomoćnika tužilaca, kome je ostavljen rok od 15 dana za dostavljanje novih dokaznih predloga.

Rešenjem Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03 od 20. novembra 2007. godine usvojena je molba tužilaca od 29. aprila 2003. godine za oslobađanje od plaćanja sudske takse.

Podneskom od 9. decembra 2008. godine punomoćnik tužilaca je predložio da sud zakaže ročište u ovom predmetu i preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva, a izvođenje novih dokaza nije predložio . Na ročištu održanom 18. februara 2009. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka neuropsihijatra i određeno je izvođenje dokaza novim veštačenjem medicinske struke na okolnost stepena umanjenja opšte životne aktivnosti, intenziteta i dužine trajanja straha kod tužilja trećeg, petog i šestog reda i na okolnost intenziteta i dužine trajanja straha kod tužioca četvrtog reda. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen je sudu 16. marta 2009. godine, a tužioci su podneskom od 27. marta 2009. godine, shodno nalazu sudskog veštaka, precizirali tužbeni zahtev , tako da tužioci prvog i drugog reda više nisu zahtevali naknadu za pretrpljeni strah, a tužioci trećeg i petog reda na ime umanjenja opšte životne aktivnosti.

Na ročištu od 30. marta 2009. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka neuropsihijatra, a na ročištu od 27. aprila 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03 od 27. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke , odbijen j e tužbeni zahtev tužioca prvog reda i tužilje drugog reda za naknadu štete na ime duševnih bolova usled naročito teškog invaliditeta bliskog lica u iznosu od po 300.000,00 dinara. Stavom drugim izreke presude delimično su usvojen i tužbeni zahtev i i obavezan je tuženi da tužilji trećeg reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara i na ime duševnog bola usled naruženosti iznos do 100.000,00 dinara, da tužiocu četvr tog reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 80.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 80.000,00 dinara , da tužilji petog reda na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti isplati iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog fizičkog bola iznos od 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 150.000,00 dinara i na ime duševnog bola usled umanjenja životne aktivnosti iznos od 220.000,00 dinara, da tužilji šestog reda na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 90.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 90.000,00 dinara , sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. aprila 2009. godine , kao dan a presuđenja , do isplate. U preostalom delu, preko dosuđenih iznosa odbijeni su tužbeni zahtevi tuži laca trećeg, četvrtog, petog i šestog reda. Tuženi je obavezan da tužiocima trećeg, četvrtog, petog i šestog reda solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 710.300,00 dinara. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužilaca 27. oktobra 2009. godine.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 394 3/10 od 22. aprila 2010. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 143/03 od 27. aprila 2009. godine u pobijanom odbijajućem delu. Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu presudu u pobijanom usvajajućem delu, te je stavom trećim izreke obavezan tuženi da tužiocima solidarno isplati iznos od 197.300,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, umesto dosuđenog iznosa od 710.300,00 dinara, a zahtev za naknadu troškova preko dosuđenih 197.300,00 dinara do 710.300,00 dinara je odbijen. Stavom četvrtim izreke osporene drugostepene presude obavezani su tužioci da tuženom isplate troškove žalbenog postupka u iznosu od 25.675,10 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su žalbeni navodi tužilaca prvog i drugog reda neosnovani, jer je odredbom člana 178. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. U konkretnom slučaju tužioci nisu treća lica u smislu odredbe člana 85. Zakona o osiguranju imovine i lica u odnosu na polisu osiguranja vozila kojim je upravljao njihov sin, ali bi bili treća lica po osnovu osiguranja od autoodgovornosti putničkog vozila drugog učesnika u saobraćajnoj nezgodi. Kada postoji obostrana krivica, imalac svakog od sudarenih vozila ima pravo da od društva za osiguranje kod kojeg je bio osiguran od autoodgovornosti imalac drugog vozila zahteva naknadu za onaj deo svoje štete koji odgovara učešću krvice tog vozača drugog vozila u prouzrokovanju sudara. Međutim, nema mesta primeni odredbe člana 178. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ako je saobraćajni udes prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca motornog vozila, a drugi je samo doprineo da šteta bude veća, nego što bi inače bila. Drugostepeni sud ističe da je drugi učesnik vozio protivno odredbama čl . 45. i 46. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i time doprineo da šteta bude veća, ali da ne bi izbegao udes u konkretnoj situaciji ni da je vozio u skladu sa navedenim odredbama. Drugi učesnik saobraćajne nezgode je samo doprineo da šteta bude veća, ali nije prouzrokovao udes, pa tužioci prvog i drugog reda nemaju svojstvo trećih licca bez obzira na vlasništvo na vozilu. Drugostepeni sud je utvrdio da su osnovani navodi tuženog da postoji doprinos ostalih tužilaca nastanku štete ili da su tužioci doprineli da štetne posledice budu veće, tako što su bili upoznati da je sin tužilaca prvog i drugog reda pio, ali su ipak seli u vozilo sa alkoholisanim vozačem i preuzeli rizik mogućeg nastanka štete, pa je doprinos tužilaca trećeg, četvrtog, petog i šestog reda u nastanku štetnih posledica 40%. Na dan 8. avgust 2006. godine, pravična novčana naknada nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, po oceni toga suda, za jačinu bolova i straha i njihovo trajanje, stepen naruženosti i procenat umanjena životnih aktivnosti za tužioce trećeg, četvrtog, petog i šestog reda ukupno iznosi 930.000,00 dinara. Međutim, kako se ova visina naknade štete umanjuje za 40%, tuženi bi bio dužan da tužiocima na ime naknade štete isplati iznos od ukupno 558.000,00 dinara. Kako je na taj dan tuženi tužiocima isplatio 617.505,00 dinara, to, po nalaženju drugostepenog suda, tuženi nema više obaveza prema tužiocima. Odluku o troškovima drugostepeni sud je zasnovao na odredbama člana 161. i člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku , a troškovi su obračunati prema vrednosti dela tužbenog zahteva u kome su tužioci uspeli u sporu (617.505,00 dinara), i to do d ana isplate ovog iznosa 8. avgusta 2006. godine, u ukupnom iznosu od 197.300,00 dinara . Sud tužiocima nije dosudio uvećanje troškova od 50% za zastupanje više stranaka u smislu Tarifnog broja 11 Advokatske tarife, budući da se to odnosi na solidarne poverioce koje zastupa jedan advokat. Kako je tuženi uspeo sa žalb om, to je sud dosudio tuženom troškove žalbenog postupka tj. takse na žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.) ; da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da kad sud odbaci ili odbije pravni lek, odlučiće i o troškovima nastalim u postupku povodom tog pravnog leka; da kad sud preinači odluku protiv koje je izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i odbaci tužbu, odlučiće o troškovima celog postupka (član 161. stav 1. i 2.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 359. stav 1.) ; da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda) (član 334. stav 1.); da u slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 373. stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) je propisano : da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, da ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice (član 178. st . 1. i 2.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu , te da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da obaveza prestaje kad se ispuni, kao i u drugim zakonom određenim slučajevima (član 295. stav 1.).

Zakonom o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) bilo je propisano da nema pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti: vlasnik , odnosno korisnik, suvlasnik i drugi imalac motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, bez obzira da li je upravljao vozilom u momentu nastanka štete; vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta koji je odgovoran za štetu; lice koje je učestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila čijom je upotrebom prouzrokovana šteta (član 85.).

Sudskim poslovnikom ("Službeni glasnik RS", br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06) bilo je propisano da se pretresi i ročišta prvenstveno zakazuju po predmetima koji su po prirodi hitni, kao i po predmetima po kojima postupak već duže traje (član 162. stav 1.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer parnični postupak predstavlja jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci podneli tužbu Opštinskom sudu u Temerinu 29. aprila 2003. godine, pa je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosilaca ustavne žalbe relevantan period od tog datuma do pravnosnažnog okončanja prarničnog postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosi oca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući dužinu trajanja postupka u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do neopravdano dugog trajanja parnice je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda. Ustavni sud je utvrdio da je pred prvostepenim sudom održano pet ročišta do donošenja delimične presude. U periodu od 1 6. septembra 2003. godine, kada je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskih veštaka hirurga-ortopeda i neuropsihijatra , do 2 6. oktobra 2005. godine , sud dve godine nije zakazivao ročišta. Prvostepeni sud je delimičnu presudu P. 143/03 od 27. februara 2006. godine dostavio punomoćniku tužilaca 24. jula 2006. godine, odnosno posle pet meseci od zaključenja glavne rasprave. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je pet ročišta do zaključenja glavne rasprave. U periodu od 18. septembra 2007. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka saobraćajne struke i tužioca prvog reda u svojstvu parnične stranke, sud nije zakazivao ročišta gotovo godinu dana i pet meseci, sve do 18. februara 2009. godine. Presuda prvostepenog suda P. 143/03 od 27. aprila 2009. godine dostavljena je punomoćniku tužilaca 27. oktobra 2009. godine, odnosno nakon šest meseci od zaključenja glavne rasprave. Postupak u ovoj parnici okončan je donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3943/10 od 22. aprila 2010. godine. Iz navedenog proizlazi da je parnica trajala sedam godina .

Ustavni sud nalazi da se ne može opravdati propuštanje prvostepenog suda prilikom rukovođenja parnicom u pogledu blagovremenog zakazivanja ročišta, blagovremene izrade sudskih odluka i preduzimanja mera koje se odnose na sankcionisanje neažurnog postupanja sudskih veštaka, posebno imajući u vidu da postupak u ovoj parnici traje duži niz godina.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprinel i dužini trajanja parničnog postupka, jer s u se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvoval i u postupku, a takođe su, više puta , podnescima i urgencijama predlagali zakazivanje ročišta .

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radi o naknadi nematerijalne štete proistekle iz saobraćajne nezgode. Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna složenost postupka ne može biti opravdanje za neažurno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava svakog podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja suda.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da podnosioci osporavaju presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 394 3/10 od 22. aprila 2010. godine zbog pogrešne primen e materija lnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazal o na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana na proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu za osporenu presudu dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje .

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosilaca da je u osporenoj presudi navedeno da je iznos od 617.505,00 dinara tuženi platio tužiocima po pravnosnažnoj, nepobijanoj žalbom presudi, te da više nema obaveza prema tužiocima, iako delimična presuda u ovoj parnici, nikada nije postala pravnosnažna, niti izvršna, već je ista ukinuta, pa po istoj tuženi nije ni morao vršiti bilo kakvu isplatu. Međutim, kako je odredbom člana 295. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da obaveza prestaje kad se ispuni, kao i u drugim zakonom određenim slučajevima, to je Ustavni sud ocenio da je tuženi dobrovoljnim ispunjenjem izmirio obaveze prema tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe u toku trajanja parničnog postupka. Ustavni sud je mišljenja da netačna konstatacija iz osporene presude drugostepenog suda, da je tuženi postupio po pravnosnažnoj presudi, nije od uticaja na povredu prava podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da iznos koji je tuženi platio tužiocima predstavlja pravičnu naknadu nematerijalne štete , u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i doprinos a tužilaca u nastanku štetnih posledica.

U pogledu navoda podnosilaca kojima osporavaju odluku drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka zbog toga što im je „uskraćeno pravo na pravno zastupanje, pravičnost, te jednaku zaštitu prava pred sudom“, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci tokom trajanja celog parničnog postupka bili zastupani od strane advokata, kao i da u ustavnoj žalbi nisu označili koja od brojnih garancija prava na pravično suđenje im je povređena zbog umanjenja naknade troškova postupka. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nije ocenjivao ustavnu žalbu u ovom delu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenom presudom podnosioc ima nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe ni su naveli prihvatljive argumente, niti pružili dokaze da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava . U konkretnom slučaju nije ispunjen osnovni uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, a to je postojanje različitih sudskih odluka donetih u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i.

Ustavni sud je, stoga, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca i o dlučio kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i 89. stav 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti