Povreda prava na pravnu zaštitu prilikom prestanka radnog odnosa usled odricanja od otpremnine
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Okružnog suda. Utvrđeno je da je sud povredio pravo podnosioca na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, jer je prihvatio kao važeću izjavu kojom se ona odrekla prava na punu otpremninu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivanke Virijević iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Ivanke Virijević i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 1882/06 od 18. januara 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda iz tačke 1. i nalaže Okružnom sudu u Kraljevu da donese novu odluku po žalbi Ivanke Virijević podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Raški P.br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine.
3. Odbacuje se inicijativa podnosioca ustavne žalbe «za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinačnog akta - pismene izjave zavedene kod TP "Ibar" a.d. Raška, pod brojem 871 od 23. maja 2001. godine».
O b r a z l o ž e nj e
1. Ivanka Virijević iz Raške, preko punomoćnika Dragice Medarević, advokata iz Raške, podnela je Ustavnom sudu 12. februara 2007. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Raški P. br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. br. 1882/06 od 18. januara 2007. godine, ne navodeći koje joj je pravo zajemčeno Ustavom povređeno. Istim podneskom podneta je i inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinačnog akta - pismene izjave zavedene kod TP "Ibar" a.d. Raška pod brojem 871 od 23. maja 2001. godine.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je Ustavnom sudu 22. januara 2007. godine i 15. oktobra 2007. godine izjavila još dve ustavne žalbe identične sadržine koje se odnose na "istu pravnu stvar, ali druga fizička lica kao podnosioca ustavnih žalbi", a povodom kojih su u Ustavnom sudu formirani posebni predmeti Už-18/2007 i Už-177/2007.
2. Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe u predmetu Už-18/2007 utvrdio da ta ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje Suda propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/2007), i na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/2008 i 27/2008), dopisom od 2. oktobra 2008. godine, obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po toj ustavnoj žalbi. Punomoćniku podnosioca ustavne žalbe je naloženo da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, tako što će navesti sve nedostajuće podatke.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je u predmetu Už-18/2007 u ostavljenom roku, podneskom od 11. oktobra 2008. godine, dostavila dopunu ustavne žalbe, ali je istovremeno ukazala da je tim podneskom uredila i ustavne žalbe u predmetima Už-33/2007 i Už-177/2007.
U popunjenom formularu ustavne žalbe Už-33/2007, koja je dostavljena uz podnesak od 11. oktobra 2008. godine, navodi se da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Navodi se da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe konačno izgubila pravo na otpremninu na osnovu izjave koja ima neistinitu sadržinu i koja je protivna prinudnim propisima, pri čemu se ne spori činjenica da je podnosilac ustavne žalbe izjavu «možda i potpisala u sklopu ostale dokumentacije koja joj je uručena na dan prestanka radnog odnosa».
Podnosilac ustavne žalbe zahteva da Ustavni sud poništi osporene presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. br. 1882/06 od 18. januara 2007. godine i Opštinskog suda u Raški P. br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine, te da naloži ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Raški P. br. 210/02.
Ustavni sud je ocenio da uređena i dopunjena ustavna žalba Už- 33/2007 sadrži sve podatke propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu i da se po njoj može postupati.
3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 1882/06 od 18. januara 2007. godine i Opštinskog suda u Raški P br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine, osporenu pismenu izjavu zavedenu kod TP "Ibar" a.d. Raška pod brojem 871 od 23. maja 2001. godine, presudu Opštinskog suda u Raški P. br. 210/02 od 29. aprila 2003. godine i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu.
Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Raški P br.210/02 od 29. aprila 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je podnosilac ustavne žalbe tražila da se obaveže TP "Ibar" a.d. Raška da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 37.980,00 dinara s pripadajućom kamatom. Navedena presuda zasnovana je na sledećem činjeničnom stanju: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do 23. maja 2001. godine, kada joj je radni odnos prestao kao tehnološkom višku; da je tužilji na ime otpremnine prilikom upućivanja na Zavod za tržište rada isplaćen iznos od 6.000,00 dinara koji ne odgovara stvarnom iznosu otpremnine; da je tužilji na ime otpremnine manje isplaćen iznos od 37.980,00 dinara; da se tužilja pismenom izjavom koju je svojeručno potpisala odrekla prava da potražuje ostatak neisplaćene otpremnine.
Podnosilac ustavne žalbe je 14. juna 2004. godine Opštinskom sudu u Raški podnela tužbu protiv TP "Ibar" a.d. Raška kojom je tražila da se utvrdi da pismena izjava sačinjena od strane tuženog pod brojem 871 od 23. maja 2001. godine, u delu kojim se odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, ne proizvodi pravno dejstvo, te da ima pravo na isplatu otpremnine u skladu sa zakonom. Tužbom je istovremeno traženo da se utvrdi da podnosiocu ustavne žalbe nije isplaćena otpremnina u iznosu od 37.980 dinara.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Raški P br. 1825/05 od 1. septembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da pismena izjava od 23. maja 2001. godine ne proizvodi pravno dejstvo, te da tužilja ima pravo na isplatu otpremnine u skladu sa zakonom (stav I). U obrazloženju ove presude se navodi da se potpisanom izjavom tužilja "odrekla prava na otpremninu i prava da zahteva isplatu iste, te je na taj način izvršila otpust duga prema tuženiku pa je obaveza tuženika kao dužnika prema tužilji prestala, shodno čl. 344. Zakona o obligacionim odnosima". Stavom II izreke navedene presude tužba je odbačena u delu kojim je tužilja tražila da se prema tuženiku utvrdi da joj nije isplaćena otpremnina u iznosu od 37.980 dinara, jer se u smislu člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku tužbom ne može tražiti utvrđenje neke činjenice.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu Okružnom sudu u Kraljevu.
Okružni sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž br. 1882/06 od 18. januara 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Raški P br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine. Okružni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je potpisanom izjavom tužilja izvršila oprost ili otpuštanje duga prema tuženom, pa je obaveza tuženog, kao dužnika, prema tužilji prestala. U obrazloženju drugostepene presude se navodi: "Takođe po oceni prvostepenog suda u konkretnom slučaju predmet obaveze zasnovan izjavom tužilje je moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv, nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, te ne postoji nijedan od uslova za ništavost izjave niti za poništaj shodno čl. 46. st. 2, čl. 47. u vezi sa čl. 49, 50. i 52 ZOO, te je iz tih razloga odbijen zahtev da se utvrdi da navedena pismena izjava tužilje ne proizvodi pravno dejstvo, te da ima pravo zahtevati isplatu otpremnine u skladu sa Zakonom". Ustavni sud je utvrdio da je citirani deo obrazloženja drugostepene presude netačan, jer osporena prvostepena presuda uopšte ne sadrži navedene razloge, niti su oni bili osnov za odbijanje tužbenog zahteva. Okružni sud zatim konstatuje da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da pismena izjava ne proizvodi pravno dejstvo, te odbacio tužbu u delu kojim se traži utvrđenje činjenice da tuženi tužilji nije isplatio otpremninu.
U osporenoj pismenoj izjavi broj 871 od 23. maja 2001. godine je navedeno: "Na osnovu Programa ekonomsko organizacionih promena TP "Ibar" a.d. Raška, i Odluke Upravnog odbora br. 728 od 25. aprila 2001. godine, utvrđen mi je prestanak potrebe za radom u TP "Ibar", a.d. Raška, i upućena sam na Republički zavod za tržište rada radi ostvarivanja svojih prava iz radnog odnosa.
Upućivanje na tržište rada prihvatam dobrovoljno i bez ikakve prisile, a ujedno se i odričem prava da sudskim putem tražim svoja prava iz radnog odnosa, jer mi je isplaćen lični dohodak zaključno sa V- tim mesecom 2001. godine, regres za 2001. godinu, kao i otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije.
U Raški 23.05.2001. godine.
Izjavu dao-la Virijević Ivanka ".
Fotokopirana izjava koja je dostavljena uz ustavnu žalbu nije potpisana, ali se u dopuni ustavne žalbe ne osporava da je podnosilac ustavne žalbe izjavu možda i potpisala u sklopu ostale dokumentacije koja joj je uručena na dan prestanka radnog odnosa.
5. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.
Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/2001 i 43/2001), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da je poslodavac dužan da, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, zaposlenom za čijim je radom prestala potreba obezbedi jedno od sledećih prava: 1) raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca; 2) zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi; 3) stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju za rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodavca sa punim ili nepunim radnim vremenom; 4) pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (član 26. stav 1.). Odredbom člana 34. stav 1. Zakona, koji se primenjivao do 1. juna 2001. godine, propisano je da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, kome nije moglo da se obezbedi ni jedno od prava iz člana 26. ovog zakona, može da prestane radni odnos, pod uslovom da mu se prethodno isplati otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom, i to zaposlenom: 1) do 10 godina staža osiguranja – najmanje u visini šestostrukog iznosa neto zarade; 2) od 10 do 20 godina staža osiguranja – najmanje u visini osmostrukog iznosa neto zarade; 3) od 20 do 30 godina staža osiguranja – najmanje u visini desetostrukog iznosa neto zarade; 4) preko 30 godina staža osiguranja – najmanje u visini dvanaestostrukog iznosa neto zarade.
Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisuje: da ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva (član 46. stav 2.); da je ugovor ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv (član 47.); da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.).
6. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno jedno od prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenih članom 60. stav 4. Ustava.
Naime, podnosiocu ustavne žalbe je nesporno radni odnos u TP "Ibar" a.d. Raška prestao kao tehnološkom višku 23. maja 2001. godine. Radnici za čijim radom je prestala potreba kod poslodavca zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena uživali su pravnu zaštitu u vidu ostvarivanja jednog od prava propisanih odredbama člana 26. stav 1. Zakona o radnim odnosima, koji je tada bio na snazi. Kako podnosiocu ustavne žalbe nesporno nije bilo obezbeđeno ni jedno od prava iz člana 26. Zakona, radni odnos joj je mogao prestati samo pod uslovom da joj prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom u zavisnosti od staža osiguranja, u skladu sa odredbama člana 34. Zakona. U parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Raški P br. 210/02 je nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe, prilikom prestanka radnog odnosa, na ime otpremnine isplaćen iznos od 37.980,00 dinara manji od pripadajućeg u skladu sa zakonom. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. S obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa, podnosilac ustavne žalbe se tog prava nije mogla odreći. Davanjem osporene izjave kojom se odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, jer joj je navodno isplaćena otpremnina koju ni do danas nije primila, podnosilac ustavne žalbe se, po oceni Ustavnog suda, u suštini odrekla neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. Imajući u vidu da se, saglasno članu 60. stav 4. Ustava, radi o pravu koga se niko ne može odreći, a da je osporena presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1882/06 od 18. januara 2007. godine doneta nakon stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud smatra da je, donoseći navedenu presudu kojom je odbijena žalba izjavljena protiv osporene presude Opštinskog suda u Raški P. br. 1825/04 od 1. septembra 2006. godine, drugostepeni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, jer je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je osporenom izjavom podnosilac ustavne žalbe izvršila otpust duga prema poslodavcu, te našao da predmet osporene izjave nije protivan prinudnim propisima. Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Kraljevu je bio dužan da u postupku po žalbi donese odluku kojom će otkloniti povredu prava podnosioca ustavne žalbe koje je garantovano Ustavom nakon donošenja prvostepene presude.
7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1882/06 od 18. januara 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni relevantni ustavnopravni razlozi zbog kojih podnosilac ustavne žalbe smatra da su joj osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama čl. 32. i 36. Ustava, nisu postojale procesne pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenih prava, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ne postupa kao instancioni sud, nisu postojale procesne pretpostavke ni za odlučivanje o zahtevu podnosioca kojim je traženo da Ustavni sud naloži ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Raški P br. 210/02.
9. Na osnovu odredba člana 167. Ustava, Ustavni sud je nadležan da ocenjuje ustavnost i zakonitost opštih akata. Stoga je Sud odbacio inicijativu podnosioca ustavne žalbe "za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinačnog akta – pismene izjave zavedene kod TP "Ibar" a.d. Raška, pod brojem 871 od 23. maja 2001. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 3. izreke.
10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 1. tačka 1. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/07 i 27/07), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić