Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj otkaza ugovora o radu, koji je trajao 12,5 godina. Naglašava se hitna priroda radnih sporova i neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Darka Đorđevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D arka Đorđevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 306/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Darko Đorđević iz Beograda je, 15. januara 2016. godine, preko punomoćnika Vladimira Đorđevića, advokata iz Smederevske Palanke, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 306/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu , koji je hitne prirode, traj ao 1 2,5 godina; da iz toga nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 360.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P1. 306/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. aprila 2003. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci tužbu protiv tuženog privrednog društva „Palanački kiseljak“ a.d, Smederevska Palanka , radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 8. aprila 200 3. godine i vraćanja na rad . Predmet je zaveden pod brojem P1. 1108/03.

Pripremno ročište je održano 29. maja 2003. godine. Do prvog presuđenja je zakazano još 28 ročišta. Izveden je dokaz saslušanjem četvoro svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke. Od izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenje sud je odustao pošto je tužilac odbio da uplati predujam troškova. U periodu od 22. septembra 2005. do 1. februara 2007. godine odloženo je sedam ročišta za glavnu raspravu. Razlog tome je bio nedolazak tužioca i zakonskog zastupnika tuženog radi davanja iskaza u svojstvu parničn ih stran aka. Za svako od pomenutih ročišta tužiocu nije mogao biti uručen poziv za saslušanje preko adrese koja je bila označena u tužbi, a njegov punomoćnik, koji je na ročištima bio prisutan, nije se izjasnio zašto tužilac ne prima pozive. Tri ročišta za glavnu raspravu (17. aprila, 7. avgusta i 30. oktobra 2007. godine) odložena su zbog teškoća oko uručenja pozivanja jednom od svedoka, na čijem saslušanju su insistirale obe parnične stranke. Sva ostala ročišta su održana. Prvostepeni sud je u dva navrata (12. januara 2005. i 6. marta 2007. godine) zaključio glavnu raspravu, ali je istu ponovo otv orio radi dopune dokaznog postupka. Glavna rasprava je konačno zaključena na ročištu održanom 15. maja 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 1108/03 od 15. maja 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini .

Spisi su krajem juna 2008. godine dostavljeni Okružnom sudu u Smederevu, radi odlučivanja o žalbi tuženog. Nadležnost pomenutog drugostepenog suda je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Apelacioni sud u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 1208/10 od 8. septembra 2010. godine ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1548/10. Nadležnost Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci je, u međuvremenu, preuzeo Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci. U periodu do narednog presuđenja je zakazano još sedam ročišta za glavnu raspravu. Samo jedno ročište nije održano. Reč je o ročištu zakazanom za 10. jun 2011. godine, na koje uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka nisu pristupili, zbog čega je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužioca je 15. juna 2011. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je usvojen rešenjem od 5. marta 2012. godine. Predmetu je tada dodeljen broj P1. 306/12. Izvođenja dokaza na glavnoj raspravi nije bilo, ukoliko se izuzme da je tuženi na zahtev suda dostavio dokumentaciju o konkurs u za prijem u radni odnos iz jula 2003. godine. Glavnu raspravu, koju je zaključio 29. juna 2012. godine, sud je ponovo otvorio, kako bi se još jednom saslušao tužilac u svojstvu parnične stranke. Navedeni dokaz , međutim, nije izveden. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 2. novembra 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P1. 306/12 od 2. novembra 201 2. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja i vraćanje na rad . Ova presuda je punomoćniku tuženog uručena 25. januara, a punomoćniku tužioca 29. januara 2013. godine.

Spisi su 5. juna 2013. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tužioca, ali su rešenjem Gž1. 4311/13 od 23. maja 2014. godine isti vraćeni kako bi se, pored ostalog, izvršila ispravka prvostepene presude. Prvostepeni sud je to učinio rešenjem od 3. oktobra 2014. godine. Spisi su ponovo prosleđeni drugostepenom sudu 10. februara 2015. godine.

Presudom Gž1. 315/15 od 23. oktobra 201 5. godine Apelacioni sud u Beogradu je žalbu tuž ioca odbio i ožalbenu presud u potvr dio u delu koji se odnosi na poništaj rešenja o otkazu, dok je u delu kojim je tužilac tražio vraćanje na rad ožalbena presuda ukinuta i tužba je odbačena . Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioc a uručena 17. decembra 201 5. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. maja 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 315/15 od 23. oktobra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 17. decembra 201 5. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12,5 godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa od 1 2,5 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca , a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti postupajućih suda.

Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno nakon više od pet godina od podnošenja tužbe, da je ukupno zakazano 36 ročišta za glavnu raspravu, a u okviru dokaznog postupka obavljeno samo saslušanje četvoro svedoka i tužioca u svojstvu parničn e stran ke, da je prvostepeni sud čak u tri navrata ponovo otvarao (zaključenu) glavnu raspravu , te da je za pismenu izradu presude P1. 306/12 od 2. novembra 2012. godine prvostepenom sudu bilo potrebno skoro tri meseca, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i načelom hitnosti u rešavanju ov akve vrste spora. Prvostepenom sudu se, međutim, ne može staviti na teret odlaganje tri ročišta za glavnu raspravu za koja objektivno nije bilo moguće obezbediti prisustvo svedoka na čijem saslušanju su insistirale obe parnične stranke.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je prvi po redu žalbeni postupak pred drugostepenim sudom trajao dve godine i tri meseca , dok je drugi, u okviru kojeg je predmet jednom vraćen prvostepenom sudu radi ispravke ožalbene presude , trajao ukupno dve godine i četiri meseca, što sve zajedno govori u prilog oceni da ni postupanje drugostepenog suda nije bilo u skladu sa gore pomenutim načel ima.

Kada je reč o podnosiocu ustavne žalbe , Ustavni sud smatra da se o njegovom doprinosu može govoriti ukoliko se uzme u obzir da je sedam ročišta za glavnu raspravu odloženo, pored ostalog, i zbog nemogućnosti prvostepenog suda da mu uruči poziv za saslušanje preko adrese koja je bila označena u tužbi, dok se njegov punomoćnik, koji je na ročištima bio prisutan, nijednom nije izjasnio zašto tužilac ne prima pozive, kao i činjenica da je (opravdani) nedolazak istog punomoćnika na zakazano ročište imao za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u izre ci.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, utvrđeni doprinos podnosi oca ustavne žalbe, kao i objektivnu nemogućnost prvostepenog suda da u određenom periodu vodi dokazni postupak, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za u činjenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti