Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o ponavljanju krivičnog postupka
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Sud je istakao da nije nadležan da postupa kao instancioni sud i preispituje odluke krivičnih sudova o ispunjenosti uslova za ponavljanje postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Maje Petrović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Maje Petrović izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 294/10 od 7. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž II 1131/10 od 1. juna 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Maja Petrović iz Beograda, preko punomoćnika Vladimira Horovica, advokata iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu 9. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 294/10 od 7. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž II 1131/10 od 1. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčenog odredbom člana 34. stav 5. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo da u ponovljenom postupku, s obzirom na to da su se pojavile nove činjenice i novi dokazi koji nisu bili poznati u vreme vođenja prvostepenog i drugostepenog postupka, dođe do drugačijeg, po nju povoljnijeg ishoda krivičnog postupka; da su se nakon donošenja drugostepene krivične presude kojom je podnositeljka ustavne žalbe pravnosnažno osuđena, javili svedoci koji potvrđuju sasvim druge činjenice u prilog navoda njene odbrane; da je Apelacioni sud u Novom Sadu bio u obavezi da svestranom ocenom svih izvedenih dokaza ili dozvoli ponavljanje krivičnog postupka ili naloži Osnovnom sudu u Subotici izvođenje izviđajnih radnji, a u cilju provere navoda podnetog zahteva za ponavljanje krivičnog postupka.
U ustavnoj žalbi su detaljno navedene i sadržine izjava određenih lica, koje su u overenoj pisanoj formi i priložene. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi da joj je uskraćeno označeno ustavno pravo, da poništi osporena rešenja i da „naredi sprovođenje izviđajnih radnji u cilju utvrđivanja osnovanosti podnetog predloga za ponavljanje krivičnog postupka“.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 294/10 od 7. aprila 2010. godine odbijen kao neosnovan zahtev za ponavljanje krivičnog postupka završenog presudom Opštinskog suda u Subotici K. 1/08 od 24. aprila 2009. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Subotici Kž. 390/09 od 16. septembra 2009. godine; da je zahtev za ponavljanje predmetnog krivičnog postupka podnet od strane branioca osuđenih, među kojima i ovde podnositeljke ustavne žalbe; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž II 1131/10 od 1. juna 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca osuđenih izjavljena protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 294/10 od 7. aprila 2010. godine.
4. Odredbom člana 34. stav 5. Ustava je utvrđeno da je izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.
5. Ustavni sud je iz sadržine podnete ustavne žalbe ustanovio da se podnositeljka ustavne žalbe ovom sudu obraća jer nije zadovoljna odlukom nadležnih sudova o zahtevu za ponavljanje pravnosnažno okončanog krivičnog postupka podnetom od strane njenog branioca, pri čemu ne navodi ustavnopravne razloge koji bi u konkretnom slučaju ukazivali na povredu ili uskraćivanje označenog ustavnog prava.
Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka krivičnih sudova, već je Ustavni sud nadležan jedino da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Tvrdnje koje se navode u ustavnoj žalbi, a koje se odnose na izjave koje po mišljenju podnositeljke predstavljaju nove činjenice i dokaze, isključivo se odnose na činjenično stanje koje je utvrđeno u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku i od Ustavnog suda se u suštini zahteva da kao instancioni, viši sud u odnosu na sudove koji su osporena rešenja doneli, razmotri nove činjenice i odluči o ponavljanju konkretnog krivičnog postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je izričito zahtevala, između ostalog, i da Ustavni sud „naredi sprovođenje izviđajnih radnji u cilju utvrđivanja osnovanosti podnetog predloga za ponavljanje krivičnog postupka“. Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i optužbe protiv njega odlučuje isključivo krivični sud, kao što je samo taj sud nadležan da odluči o ponavljanju krivičnog postupka, ukoliko su ispunjeni uslovi predviđeni kaznenim propisima. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon krivičnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnositeljke ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da odlučuje da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog krivičnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Odredba člana 34. stav 5. Ustava samo jemči da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, što ne znači da u svakom slučaju i bezuslovno podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na ponavljanje krivičnog postupka. Podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju isključivo zahteva da Ustavni sud postupi kao instancioni, trećestepeni sud, i odluči o zahtevu o kome su već odlučili nadležni krivični sudovi.
Imajući u vidu da Ustavni sud u konkretnom slučaju nije nadležan za odlučivanje, Sud je podnetu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.
6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić