Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba J.T. i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro šest godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, a žalba protiv procesnih rešenja odbačena jer nisu konačni akti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. T. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. T. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 987/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. T. iz B. izjavila je 21. jula 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 987/10 od 24. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Dopunom ustavne žalbe od 14. jula 2012. godine podnositeljka ustavne žalbe je osporila i rešenje Vrhovnog kasacionog suda R. 104/12 od 28. marta 2012. godine, ujedno ističući i da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 987/10. Podneskom od 22. oktobra 2012. godine podnositeljka je istakla zahtev za izuzeće sudija Ustavnog suda – Milana Stanića, dr Marije Draškić i Sabahudina Tahirovića, kao i zahtev da predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević bude izuzet od odlučivanja o njihovom izuzeću. Podneskom od 14. februara 2014. godine podnositeljka je istakla i zahtev za izuzeće „novog predsednika Suda sudije Vesne Ilić Prelić“.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je, pored ostalog, navedeno: da je osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 987/10 od 24. novembra 2010. godine „kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe po predlogu podnositeljke ustavne žalbe“ objavljeno i uneto u zapisnik na ročištu, ali da to rešenje ne sadrži nikakvo obrazloženje, niti da protiv takvog rešenja ne postoji delotvorno pravno sredstvo u našem pravnom sistemu; da su tokom postupka „nezakonito menjane (lažirane) sudije“ u predmetnom parničnom postupku, te da većina radnji preduzetih u postupku nakon reizbora sudija ne ukazuju na nepristrasnost suda; da rešenje Vrhovnog kasacionog suda R. 104/12 od 28. marta 2012. godine kojim je odbijen podnositeljkin zahtev za delegaciju nadležnosti nije ni u „rudimentarnom vidu obrazložen“, niti je osporena verodostojnost ijedne činjenice i dokaznih sredstava iz zahteva; da je naknadno rešenjem o ispravci izmenjena „preambula“ navedenog rešenja, što izaziva sumnju u rad Vrhovnog kasacionog suda u tom predmetu; da predmetni parnični postupak traje od marta 2008. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan, iako se radi o radnom sporu koji po zakonu mora da se pravnosnažno okonča u roku od šest meseci, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno navela i zbog čega izražava sumnju u nepristranost i nezavisnost predsednika veća i ostalih učesnika u postupku. Predložila da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu, poništi osporene akte i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 evra, zbog povrede Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 987/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 14. marta 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog „U. B.“ a. d. Beograd, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o radu broj 774, zaključenog 21. septembra 2005. godine između tužilje i pravnog prethodnika tuženog.

Tužena je 21. aprila 2008. godine odgovorila na tužbu, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 29. maja 2008. godine. Podneskom od 29. avgusta 2008. godine podnositeljka je preinačila tužbu ističući, pored postojećeg tužbenog zahteva i zahtev za naknadu štete u visini neisplaćene zarade za period od 1. novembra 2005. godine, pa do 31. avgusta 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Do kraja 2008. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu, a Opštinski sud je 7. novembra 2008. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđenja izgubljenih zarada tužilje.

Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 23. decembra 2008. godine, a tužilja je osam dana kasnije iznela primedbe na rad veštaka. Tuženi je podneskom od 19. januara 2009. godine takođe izneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka. Veštak je 3. februara 2009. godine odgovorio na primedbe parničnih stranaka i isti je na ročištu za glavnu raspravu održanom 9. februara 2009. godine saslušan. Tužilja je 13. februara 2009. godine uz postojeće tužbene zahteve istakla i zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime straha i pretrpljenih bolova. Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 9. aprila 2009. godine, a tužilja je 12. maja 2009. godine povukla „zahtev za naknadu nematerijalne štete“ podnet 13. februara iste godine. Opštinski sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 3. septembra 2009. godine odredio dopunsko veštačenje. Veštak je 24. septembra 2009. godine obavestio sud da zbog ranije neizmirenih potraživanja prema njemu neće više vršiti veštačenja. Nakon toga, Opštinski sud je odredio novog veštaka, koji je 1. decembra 2009. godine svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu.

Tuženi je 18. januara 2010. godine izneo primedbe na račun nalaza i mišljenja veštaka. Rešenjem v. f. predsednika sada Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 17. marta 2010. godine predmet je raspoređen drugom predsedniku veća, uz obrazloženje da je tužilja 1. marta 2010. podnela zahtev za preraspodelu predmeta navodeći da se predsednik veća nalazi na dužem bolovanju.

Tužilja je podneskom od 18. februara 2010. godine „precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka“. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. septembar 2010. godine je odloženo radi potrebe parničnih stranaka da se izjasne na podneske, dok ročište zakazano za 20. oktobar 2010. godine nije održano „zbog protesta administracije“. Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 24. novembra 2010. godine, na kome je Osnovni sud doneo osporeno rešenje kojim nije dozvolio preinačenje tužbe u delu u kome je tužilja tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po osnovu preuzetog ugovora o radu i aneksa ugovora, kao i u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radi.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2011. godini održano je 18. januara. Istoga dana tužilja je podnela zahtev za izuzeće predsednika veća sudije B. K. koji je rešenjem v. f. predsednika suda od 21. januara odbijen kao neosnovan. Naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. mart 2011. godine nije održano, jer je tužilja istog dana pre početka ročišta ponovo podnela zahtev za izuzeće predsednika veća sudije B. K, kao i zahtev za izuzeće sudija porotnika. Rešenjem P1. 987/10 od 29. marta 2011. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev tužilje za izuzeće predsednika veća sudije B. K, dok je rešenjem v. f. predsednika suda Su-39/11-29-4 od 14. aprila 2011. godine odbijen tužiljin zahtev za izuzeće sudija porotnika.

Tužilja je 5. oktobra 2011. godine podnela zahtev za isključenje postupajućeg sudije B. K. i izuzeće zamenika v. f. predsednika suda V. S. D. i v. f. predsednika suda T. Š, te iz tog razloga ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. oktobar 2011. godine nije održano. Rešenjem od 28. oktobra 2011. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev tužilje za izuzeće zamenika v. f. predsednika suda V. S. D, dok je rešenjem od 25. novembra 2011. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev za izuzeće v. f. predsednika suda T. Š. Konačno rešenjem v. f. predsednika suda Su. 40-23/2011 od 18. januara 2012. godine odbijen je i tužiljin zahtev za isključenje postupajućeg sudije B. K.

Tužilja je 15. februara 2012. godine podnela predlog za delegaciju na osnovu člana 62. Zakona o parničnom postupku, dok ročište zakazano za 22. februar 2012. godine nije održano, jer je tužilja, koja nije pristupila na ročište iz zdravstvenih razloga, podnela i zahtev za isključenje sudija porotnika. Navedeni zahtev je odbijen rešenjem Osnovnog suda Su. VII 40-12/2012 od 28. februara 2012. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 104/12 od 28. marta 2012. godine odbijen je predlog tužilje da se za postupanje u predmetu Osnovnog suda P1. 897/10 odredi drugi stvarno nadležan sud, uz obrazloženje da za to nisu ispunjeni uslovi. Navedeno rešenje je ispravljeno rešenjem istog suda R. 104/12 od 27. aprila 2012. godine u pogledu imena sudije.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. maj 2012. godine nije održano, jer punomoćnik tuženog nije imao uredno punomoćje za zastupanje, koje je po nalogu suda naknadno dostavio, a ni ročište zakazano za 10. oktobar 2012. godine nije održano, ovaj put zbog „službene sprečenosti postupajućeg sudije“. Do kraja 2012. godine održano je još jedno ročište - 12. decembra, na kome je saslušana tužilja.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 20. februara 2013. godine, na kome je nastavljeno saslušanje tužilje, a do kraja 2013. godine održano je još jedno ročište – 6. juna, dok ročište zakazano za 24. oktobar nije održano, zbog „zdravstvene sprečenosti postupajućeg sudije“.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (član 193. stav 6.); da ako taj zakon izričito određuje da posebna žalba nije dozvoljena, rešenje prvostepenog suda može se pobijati samo u žalbi protiv konačne odluke (član 385. stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. marta 2008. godine kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu, ali da postupak još uvek nije okončan.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje nepunih šest godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u predmetnom parničnom postupku nema toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja zahtevaju višegodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da ona ima legitiman pravni interes da ce o njenim tužbenim zahtevima, vezanim za prestanak njenog radnog odnosa, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona, kao tužilja, svojim ponašanjem doprinela neopravdano dugom trajanju parničnog postupka, te se period od 18. januara 2011. godine, pa do 24. maja 2012. godine , kada je održano ročište pred Osnovnim sudom , ne može staviti na teret sudu. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je tri puta podnosila zahteve za izuzeće, odnosno isključenje - predsednika veća, sudija porotnika, zamenika v. f. predsednika Osnovnog suda i samog v f. predsednika Osnovnog suda. Pored toga, podnositeljka je 15. februara 2012. godine podnela predlog da se za postupanje u predmetnom parničnom postupku odredi drugi stvarno nadležan sud, koji je Vrhovni kasacioni sud odbio. Ustavni sud napominje da je legitimno pravo parnične stranke da podnose zahtev za izuzeće, odnosno isključenje sudije, ali takvo ponašanje u postupku nužno vodi produženju parničnog postupka. U konkretnom slučaju, posledica preduzetih procesnih radnji podnositeljke ustavne žalbe u navedenom periodu je da nijedno zakazano ročište za glavnu raspravu nije moglo biti održano. Stoga se opisani period od godinu dana i četiri meseca ne može staviti teret sudu.

Ipak, za preostali period odgovornost snose prvostepeni sudovi koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Činjenica da parnični postupak u radnom sporu u kome je sud obavezan da naročitu pažnju posveti njegovom hitnom rešavanju, traje duže od četiri i po godine (period za koji odgovornost snose sudovi) ukazuje da je, u konkretnom slučaju, došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

8. Imajući u vidu ponašanje podnositeljke ustavne žalbe i njen doprinos prolongiranju postupka, Ustavni sud je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neosnovan, nalazeći da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija, kao što je i odlučeno u tački 3. izreke.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 987/10 od 24. novembra 2010. godine kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe, Ustavni sud najpre ukazuje da iz navedene odredbe člana 170. Ustava, proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Ustavni sud ukazuje da u parničnom postupku o pravima i obavezama stranaka sud odlučuje po pravilu presudom, a ne rešenjem kojim se odbija preinačenje tužbe. Rešenje kojim se odbija preinačenje tužbe je jedno od procesnih rešenja koje sud donosi u parničnom postupku i protiv takvog rešenja nije dozvoljena posebna žalba, već se isto može osporavati samo kroz žalbu protiv odluke kojom se meritorno odlučuje o postavljenim zahtevima tužbe i protivtužbe.

Kako osporeno rešenje ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o Ustavom zajemčenim pravima i obavezama ili slobodama podnosioca ustavne žalbe, to je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (videti rešenje Už-1280/2009 od 24. septembra 2009. godine).

Što se tiče ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 104/12 od 28. marta 2012. godine, kojim je odbijen predlog podnositeljke ustavne žalbe da se za postupanje u predmetu Osnovnog suda P1. 897/10 odredi drugi stvarno nadležan sud, Ustavni sud ukazuje da takvo rešenje, prema svojoj pravnoj prirodi ne predstavlja pojedinačni akt kojim je neposredno odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe. Stoga, osporenim aktom nisu mogla biti povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i pravno sredstvo, zbog čega je ustavna žalba, u odnosu na navedena prava, ratione materiae nedopuštena.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 104/12 od 28. marta 2012. godine odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud nije cenio ostale navode podnositeljke u kojima ona izražava sumnju u nepristranost i nezavisnost postupka.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.