Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naplatu duga

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu stambene zadruge, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 800 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2295/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , podnela je Ustavnom sudu, 12. aprila 2014. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2295/12 (ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4934/96).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe trajao 18 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2295/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih D. J. iz Iriga, D. M. i J. K. oboje iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 22.466,95 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Na ročištu održanom 24. novembra 1999. godine sud je konstatovao da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog i doneo je presudu zbog izostanka P. 4934/96 kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan D. J. da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 22.466,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 1995. godine do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 3.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. novembra 1999. godine do isplate.

Odlučujući o predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, prvostepeni sud je na ročištu 22. septembra 2000. godine isti usvojio, ukinuo presudu zbog izostanka istog suda P. 4934/96 od 24. novembra 1996. godine i odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Po sprovedenom veštačenju održana su dva ročišta, dok jedno nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5355/00 od 1. jula 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 252.826,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2000. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 66.400,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4033/02 od 15. aprila 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5355/00 od 1. jula 2002. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka je, po sprovedenom dopunskom ekonomskom veštačenju i saslušanju sudskog veštaka, ponovo određeno dopunsko veštačenje.

Po sprovedenom drugom dopunskom veštačenju održana su dva ročišta, dok šest ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 197/10 od 27. decembra 2010. godine utvrđen je prekid postupka zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem kao stečajnim dužnikom rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Postupajući po predlogu stečajnog upravnika tužioca od 25. jula 2012. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 197/10 od 28. avgusta 2012. godine odredio nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 6689/12 od 29. avgusta 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu održana su tri ročišta, izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2295/12 od 17. oktobra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 5.604,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 321.147,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. marta 2013. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 289.140,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 289.140,00 dinara na ime troškova parničnog postupka za traženu zakonsku zateznu kamatu počev od dana presuđenja do isplate.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 1216/14 od 20. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično odbio žalbe tužioca i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2295/12 od 17. oktobra 2013. godine u delu stava prvog izreke u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 5.604,37 dinara počev od 25. januara 1994. do 27. avgusta 1996. godine, u delu stava drugog njene izreke u kojem je obavezan tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 289.140,00 dinara, kao i u stavu trećem njene izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu stavova prvog i drugog njene izreke, u odnosu na deo zahteva za isplatu glavnog duga i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 5.604,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. avgusta 1996. godine do isplate, a stavom trećim izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1216/14 od 20. marta 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i sedam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je na usled otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem prekinuo postupak u ovoj parnici rešenjem od 27. decembra 2010. godine, ali Ustavni sud primećuje da je stečajni upravnik podnosioca predlog za nastavak postupka istakao 25. jula 2012. godine, odnosno nakon jedne godine i sedam meseci.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak , nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon tri godine i tri meseca doneo presudu zbog izostanka koja je u postupku odlučivanja po predlogu tuženog za vraćanje u pređašnje stanje ukinuta. U ponovnom postupku je nakon tri godine doneta presuda, koja je ukinuta u postupku po žalbi i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U daljem toku postupka pre oglašavanja Opštinskog suda u Novom Sadu stvarno i mesno nenadležnim, pred istim sudom je određen prekid parničnog postupka usled otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, te je u konkretnom slučaju postojala opravdanost za određivanje prekida postupka. Postupak je nastavljen pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je nakon tri ročišta doneo presudu, koja je u postupku po žalbi preinačena i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naplatu duga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti