Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja privrednih sudova u postupku protivizvršenja. Sud je utvrdio da navodi o povredi prava na pravično suđenje nisu osnovani, jer održavanje ročišta u izvršnom postupku nije obavezno, a odluke sudova nisu bile proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge ''Rad'' iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stambene zadruge ''Rad'' iz Beograda izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu 2I. 448/10 od 12. aprila 2010. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu 7Iž. 1522/10 od 27. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga ''Rad'' iz Beograda je 12. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milorada Matića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u izvršnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ''povređeno pravo da se javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama''. Ističe da je posle podnetog predloga za protivizvršenje izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u svom odgovoru predložio da sud zakaže ročište radi utvrđivanja svih spornih činjenica, a da je sud neosnovano takav predlog, donošenjem prvostepenog rešenja, faktički odbio. Navodi ''da je svestan da ne postoji obaveza prvostepenog suda da uvek održi ročište, ali kako se u konkretnom slučaju radilo o specifičnoj situaciji'', smatra da je sud imao obavezu da ročište održi. Takođe ističe da nadležni sudovi ''nisu pravično primenili odredbu člana 62. stav 1. Zakona o izvršnom postupku'', jer je došlo do ''pravne promene, pa povraćaj nepokretnosti više nije moguć''.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni sud u Beogradu, odlučujući o predlogu izvršnog dužnika za protivizvršenje, osporenim rešenjem 2I. 448/10 od 12. aprila 2010. godine usvojio predlog izvršnog dužnika i naložio izvršnom poveriocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da se iseli i da ispražnjene od stvari i lica preda u državinu izvršnom dužniku nepokretnosti bliže opisane u izreci rešenja.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda u Beogradu 7Iž. 1522/10 od 27. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi da su u konkretnom slučaju nastupile takve pravne promene zbog kojih povraćaj nepokretnosti više nije moguć i da ima mesta primeni člana 62. Zakona o izvršnom postupku; da otuđenje nepokretnosti predstavlja pravnu promenu, ali da po stanovištu suda to ne znači da povraćaj više nije moguć, jer stvar može biti oduzeta od kupca, s tim da zakon predviđa pravila za regulisanje odnosa između prodavca i kupca.

4. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na činjenici da mu u izvršnom postupku nije omogućeno da javno raspravlja, kao i na razlozima koji su već isticani u žalbi izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja.

Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su razlozi izneti u ustavnoj žalbi, isticani i u žalbi protiv prvostepenog rešenja, detaljno cenjeni u obrazloženju drugostepenog rešenja, kao i da su Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu nije omogućeno da javno raspravlja, Ustavni sud konstatuje da u izvršnom postupku sud postupa na osnovu podnesaka i drugih pismena, a da održava ročište kada je to Zakonom o izvršnom postupku određeno i ako smatra da je održavanje ročišta celishodno (član 41. st. 1. i 2.). U konkretnom slučaju izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je saglasno članu 16. Zakona o izvršnom postupku, u žalbi protiv prvostepenog rešenja izneo razloge pobijanja tog rešenja i dokaze na kojima se žalba zasniva. Ustavni sud je stanovišta da je pitanje održavanja ročišta u postupku po žalbi protiv rešenja o protivizvršenju, saglasno odredbi člana 60. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, stvar procene suda, jer navedena zakonska odredba ne propisuje obavezu zakazivanja ročišta za raspravljanje o žalbi, već daje mogućnost sudu da, ako oceni da je to potrebno, ovo ročište zakaže. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da ''se u konkretnom slučaju radilo o specifičnoj situaciji'' očigledno neosnovani i da isti predstavljaju subjektivno mišljenje podnosioca, te ne mogu biti potvrda povrede prava na pravično suđenje.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode nikakvi drugi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi protiv prvostepenog rešenja, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti