Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu maloletnog deteta i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku radi naplate izdržavanja. Postupak koji traje skoro četiri godine, uz neefikasnost suda, predstavlja povredu ustavnog prava, s obzirom na hitnost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog M.Đ. iz B, čija je zakonska zastupni ca majka V. Đ. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletnog M.Đ. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 53142/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. sproveo u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni M.Đ. iz B. je, preko zakonske zastupnice majke V. Đ. iz B, 20. jula 20 11. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu "protiv rešenja o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 12. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu."

U ustavnoj žalbi je osporeno označeno rešenje, doneto u izvršnom postupku u predmetu I. 53142/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je započet još 15. juna 2010. godine po predlogu podnosioca ustavne žalbe, radi prinudne naplate doprinosa za zakonsko izdržavanje. Navodi ustavne žalbe odnose se na tok i dugo trajanje izvršnog postupka, zbog kojeg podnosilac trpi veliku štetu. Dalje, podnosilac ukazuje na niz nepravilnosti i nezakonitosti u postupku, u rešenjima, koja, istina, nisu osporena ustavnom žalbom, ali su po mišljenju podnosioca, imala nedostatke, kako u pogledu pravne pouke, tako i u pogledu primene materijalnog prava. Po mišljenju podnosioca, u rešenju o delimičnoj obustavi postupka i dopunskom rešenju, sud je propustio da pravilno utvrdi činjenično stanje kod utvrđivanja visine duga, a zatim i da pravilno primeni materijalno pravo, propustivši da odluči o predlogu za zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga na ime neiplaćenih, zaostalih rata za izdržavanje. U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud preinači osporeno rešenje, te "ukloni štetne posledice: naknadom štete i objavljivaljem sudske odluke, u najboljem interesu deteta."

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u suštini osporio trajanje navedenog izvršnog postupka, te istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga prava sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta I. 53142/10 Trećeg osnovnog suda u Beogradu (ranije Prvog osnovnog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, preko zakonske zastupnice majke V. Đ, podneo je 15. juna 20 10. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika S.Đ, oca izvršnog poverioca, na osnovu izvršne isprave - presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P2. 2875/07 od 28. decembra 200 8. godine (presuda je postala izvršna 17. februara 2010. godine), radi prinudne naplate doprinosa za zakonsko izdržavanje obustavom 30% od redovnih novčanih primanja umanjenih za poreze i doprinose, preko računovodstva O. K. iz B, svakog meseca počev od 15. jula 2006. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, na račun zakonske zastupnice izvršnog poverioca, s tim što će zaostale rate platiti odjednom, sa kamatom u skladu sa Zakonom o visini stope zakonske zatezne kamate počev od 5. avgusta 2009. godine, pa do končane isplate, a redovne rate kako dospevaju mesečno, najkasnije u roku od tri dana po dospeću zarade.

Predmet je kod Prvog osnovnog suda u Beogradu zaveden pod brojem I. 53142/10.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 18. juna 2010. godine određeno je, na osnovu izvršne isprave - pravosnažne i izvršne presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P2. 2875/07 od 28. decembra 200 8. godine, izvršenje protiv izvršnog dužnika radi prinudne naplate doprinosa za zakonsko izdržavanje u iznosu 30% od redovnih novčanih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, počev od 15. jula 2006. godine, pa ubuduće, s tim da se izvršenje ima sprovesti plenidbom 2/3 zarade izvršnog dužnika umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, koje ostvaruje kod poslodavca O. K. iz B, i to 30% na ime redovnih novčanih primanja dok za to postoje zakonski uslovi, a preostali deo do 2/3 na ime zaostalih, a neisplaćenih obroka izdržavanja koji teku od 15. jula 2006. godine, pa do isplate i prenosom tako zaplenjenih iznosa na ime izdržavanja na račun zakonske zastupnice mal. izvršnog poverioca. Drugim stavom izreke navedenog rešenja naloženo je poslodavcu izvršnog dužnika da u potpunosti postupi po rešenju o izvršenju. Protiv ovog rešenja žalbu su izjavili 28. juna 2010. godine izvršni poverilac i izvršni dužnik, te dostavili odgovor na žalbu.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 14. jula 2010. godine je naloženo poslodavcu izvršnog dužnika O. K. iz B. da do drugačije odluke suda postupa po rešenju suda I. 53142/10 od 18. juna 2010. godine samo u delu prinudne naplate iznosa od 30% na ime redovnih rata izdržavanja. Izvršni poverilac je protiv ovog zaključka izjavio žalbu 2. septembra 2010. godine.

U daljem toku postupka, izvršni sudija je zatražio izveštaj o primanjima izvršnog dužnika i pribavio ovaj izveštaj 27. jula 2010. godine, koji je uručen strankama 20. septembra 2009. godine, nakon ročišta održanog 9. septembra 2010. godine. Strankama je naloženo da se izjasne o izveštaju u roku od tri dana. Izvršni poverilac i izvršni dužnik su blagovremeno postupili po nalogu, s tim što je izvršni poverilac 22. septembra 2010. godine dopunio izjavljenu žalbu. Izvršni dužnik se podneskom od 5. oktobra 2010. godine izjasnio na dopunu žalbe i navode suprotne strane. Izvršni poverilac je podnescima od 27. decembra 2010. godine i 10. januara 2011. godine urgirao kod nadležnog izvršnog suda za sprovođenje izvršenja, a podneo je i pritužbu Republičkom javnom tužilaštvu 30. decembra 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopunskim rešenjem I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine odbio predlog za izvršenje izvršnog poverioca podnet sudu 15. juna 2010. godine, kojim je tražio da sud odredi naplatu zakonske zatezne kamate na zaostale rate za izdržavanje počev od 15. avgusta 2009. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan.

Takođe, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine delimično obustavio izvršenje određeno rešenjem o izvršenju I. 53142/10 od 18. juna 2010. godine, i to za iznos od 230.000,00 dinara i u tom delu ukinuo sve sprovedene radnje, dok je u preostalom delu rešenje ostalo na snazi. Oba ova rešenja od 17. januara 2011. godine su imala pravnu pouku da se protiv njih može izjaviti prigovor u roku od tri dana od dana njihovog prijema drugostepenom veću toga suda. Izvršni poverilac je 28. februara 2011. godine izjavio prigovor protiv rešenja o delimičnoj obustavi postupka izvršenja i dopunskog rešenja.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 153142/10 od 12. aprila 2011. godine ispravljeno je rešenje toga suda I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine u pouci o pravnom leku, tako da pouka glasi: "Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba u roku od tri dana od dana prijema istog, Višem sudu u Beogradu, a preko ovog suda." Pozivajući se na ovo rešenje o ispravci, izvršni poverilac je 21. aprila 2011. godine izjavio žalbu Višem sudu u Beogradu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10, bez navođenja datuma donošenja rešenja i dopunskog rešenja toga suda I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine.

Naredba izvršnog sudije za dostavljanje spisa Višem sudu u Beogradu je data 21. juna 2011. godine, ali se iz spisa ne vidi da je predmet dostavljen Višem sudu. Izvršni poverilac je urgirao kod prvostepenog suda 19. decembra 2011. godine za okončanje žalbenog postupka, a 27. januara 2012. godine je podnet zahtev za nastavak izvršenja radi prinudne naplate iznosa od 182.321,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 6. avgusta 2009. godine, jer izvršni dužnik ovaj iznos i pored zakonske obaveze po izvršnoj ispravi nije platio, te je priložena specifikacija izvršenih uplata. Spisi predmeta su, na treći zahtev istog prvostepenog suda u predmetu K. 2679/11, dostavljeni 24. maja 2012. godine krivičnom odeljenju, a vraćeni su izvršnom sudiji 30. maja 2012. godine.

Rešenjem Veća Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1785/2011/13 od 11. juna 2012. godine doneto je rešenje kojim je, u prvom stavu izreke, usvojen prigovor izvršnog dužnika izjavljen 28. juna 2010. godine, pa je ukinuto rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 18. juna 2010. godine i predmet vraćen na ponovni postupak. U drugom stavu izreke je odbačen prigovor izvršnog poverioca izjavljen 28. februara 2011. godine protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu o delimičnoj obustavi izvršenja I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine kao nedozvoljen, dok je trećim stavom izreke odbačen kao neblagovremen prigovor izvršnog poverioca izjavljen 21. aprila 2011. godine protiv dopunskog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine.

Izvršni dužnik je podneskom od 1. avgusta 2012. godine obavestio izvršni sud da duguje na ime neiplaćenih zaostalih rata izdržavanja iznos od 62.322,36 dinara, a zatim podneskom od 18. septembra iste godine da je u celini izmirio dug.

Odlukom Ustavnog suda Už-6933/12 od 13. februara 2013. godine usvojena je ustavna žalba maloletnog M.Đ. i utvrđeno da je stavom trećim izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1785/2011/13 od 11. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, te je naloženo Prvom osnovnom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv dopunskog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove Odluke.

Postupajući po Odluci Ustavnog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje Ipv. 806/2013 od 12. jula 2013. godine, kojim je odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio dopunsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine.

Izvršni poverilac je 22. jula 2013. godine tražio nastavak izvršenja radi prinudne naplate zakonske zatezne kamate počev od 6. avgusta 2009. godine, te na ime propuštene rate izdržavanja za januar 2012. godine i povećanja izdržavanja za februar 2012. godine, zbog povećanja zarade izvršnog dužnika koja je nastala promenom poslodavca, kao i radi namirenja troškova izvršenja po odluci suda.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu. Predlog za nastavak postupka dostavljen je izvršnom dužniku 13. marta 2014. godine, koji se podneskom od 19. marta 2014. godine izjasnio o ovom predlogu i dostavio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 2679/11 od 26. marta 2013. godine o obustavljanju krivičnog postupka protiv njega, vođenog zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, jer je zamenik Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu odustao od daljeg krivičnog gonjenja.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu I. 153142/10 od 27. marta 2014. godine odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje od 15. juna 2010. godine i predlog za nastavak izvršenja od 22. jula 2013. godine. Ovo rešenje još uvek nije dostavljeno strankama u postupku.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1 .).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, kao i da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.); da danom početka primene ovog zakona prestaje nadležnost višeg suda da odlučuje u drugom stepenu o žalbama na odluke osnovnih sudova u izvršnim postupcima, propisana članom 23. stav 2. tačka 2. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 i 104/09) (član 362. stav 2.). Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da osporeni izvršni postupak , pokrenut po predlogu za izvršenje podnosioca 15. juna 20 10. godine, još uvek, ni posle tri godine i deset meseci, nije okončan .

Ocenjujući samo trajanje osporenog izvršnog postupka na osnovu prakse Ustavnog suda i standarda međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da se zbog dosadašnjeg trajanj a postupka osnovano može postaviti pitanje suđenja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbama člana 5. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupa hitno, Ustavni sud nalazi da, Prvi osnovni sud u Beogradu, ni kao sud prvog stepena, niti kao sud koji odlučuje po prigovoru, nije postupao efikasno, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i obavezama, da bi se izvršni postupak , koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku i izvršni poverilac namirio svoje potraživanje. Naime, iako je Prvi osnovni sud u Beogradu u zakonom ostavljenom roku doneo rešenje o izvršenju, propustio je da u tom roku odluči o svim zahtevima iz predloga za izvršenje, pa je tek posle sedam meseci od donošenja rešenja o izvršenju, dopunskim rešenjem odlučio o zahtevu koji se odnosio na zakonsku zateznu kamatu na zaostale rate izdržavanja. Takođe, izvršni sud je, pored davanja pogrešne pravne pouke u dopunskom rešenju i rešenju o delimičnoj obustavi postupka od 17. januara 2011. godine, kasnio ne samo u dostavljanju spisa radi odlučivanja po izjavljenim pravnim sredstvima, već nije ni dostavljao uložene pravne lekove prema redosledu njihovog izjavljivanja na odluku Višem sudu. Naime, iako je Viši sud u Beogradu bio nadležan da odlučuje po žalbama u izvršnom postupku sve do 17. septembra 2011. godine, on to nije učinio, već je Veće prvostepenog suda tek posle promene nadležnosti, odlučivalo o više pravnih lekova izvršnog poverioca i izvršnog dužnika izjavljenim još u periodu važenja ranijeg zakona (od 28. juna 2010. godine do 21. aprila 2011. godine) protiv različitih rešenja donetih u postupku. Prvi put je Veće odlučivalo 11. juna 2012. godine, ali je u ponovljenom postupku, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-6933/12, ponovo odlučivalo 12. jula 2013. godine. U svakom slučaju, o svim izjavljenim pravnim lekovima izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, odlučeno je godinu i četiri meseca nakon poslednjeg podnetog pravnog sredstva. U ponovljenom postupku po žalbi protiv dopunskog rešenja, odlučeno je tek posle više od dve godine. Neefikasno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu ogleda se i u tome što je predlog izvršnog poverioca za nastavak postupka od 22. jula 2013. godine dostavljen suprotnoj strani na izjašnjenje posle skoro osam meseci, i to od strane Trećeg osnovnog suda u Beogradu, pred kojim se vodi postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2014. godini. Iako je u osporenom izvršnom postupku bio sporan iznos zaostalih neisplaćenih rata izdržavanja, sud nije preduzimao propisane mere da se izvršenje sprovede hitno, pa iz razloga nedelotvornosti i neaktivnosti suda, ovaj izvršni postupak još uvek nije okončan .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je nepostupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudu stajala na raspolaganju, uticalo na neopravdano dugo trajanje predmetnog izvršnog postupka.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbi imao bitan značaj, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja visokog novčanog potraživanja na ime doprinosa izdržavanja mal. deteta izvršno g dužnik a. Zakonska zastupnica mal. podnosioca ustavne žalbe svojim radnjama nije uticala na dugo trajanje postupka, već je, naprotiv, podnošenjem urgencija i pretstavki pokušala da ubrza postupak.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim postupanjem suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima je osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu o ispravci I. 53142/10 od 12. aprila 2011. godine, i to zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a kod već iznete ocene o povredi ovog prava u izvršnom postupku, Ustavni sud smatra da je ovo prvostepeno rešenje, protiv kojeg nije izjavljivana žalba u skladu sa pravnom poukom, samo formalno osporeno ustavnom žalbom, kao izraz nezadovoljstva podnosioca postupanjem suda koji je tek "nakon dva meseca i 16 dana od podnošenja prigovora" doneo rešenje o ispravljanju pravne pouke, upućujući stranku da protiv rešenja I. 53142/10 od 17. januara 2011. godine može izjaviti žalbu Višem sudu. Kako je podnosilac to i učinio, izjavljujući nakon prethodnog podnetog prigovora i žalbu Višem sudu 21. aprila 2011. godine, a o kojim pravnim lekovima je odlučeno u predmetnom postupku, to Ustavni sud nalazi da je osporeno rešenje, protiv koga nisu bila iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, predstavljalo samo povod za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava u tački 2. izreke, tako što je naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi izvršenje u predmetu I. 53142/10 okončalo u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja postupka i predmet osporenog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosioca za objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", Ustavni sud je našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenih ustavnih prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.