Ustavni sud odlučuje o dve povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u jednom radnom sporu, nalazeći da ponašanje podnositeljke opravdava dužinu postupka. U drugom, klasičnom radnom sporu, utvrdio je povredu prava zbog neaktivnosti suda i naložio hitno postupanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-331/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Katarine Marsenić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Katarine Marsenić i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P.1. 1069/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da bez odlaganja odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.1. 1069/06 od 4. juna 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Katarina Marsenić iz Novog Sada podnela je 14. marta 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i to u parničnim postupcima koji su vođeni pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P.1. 281/05 i P.1. 1069/06, kao i u drugostepenim postupcima koji su po izjavljenim žalbama vođeni pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž.1. 6110/07, odnosno u predmetu Gž.1. 3853/07.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je po okončanju disciplinskog postupka koji je protiv nje vođen zbog povrede radne obaveze, 12. februara 2002. godine, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula radni spor protiv tužene Narodne banke Srbije, kao i da je istom sudu, protiv istog tuženog, 11. marta 2003. godine, podnela i tužbu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad. Dalje ističe da je povodom tužbe od 12. februara 2002. godine u Prvom opštinskom sudu u Beogradu formiran predmet P.1. 493/02 u kome su donete dve presude koje su ukinute rešenjima Okružnog suda u Beogradu, pa je u ponovnom postupku u predmetu koji je dobio novi broj P.1. 281/05, prvostepeni sud 5. oktobra 2006. godine doneo i treću presudu kojom je njen tužbeni zahtev odbijen. Ukazuje da je nezadovoljna ishodom prvostepenog postupka 7. novembra 2006. godine izjavila žalbu Okružnom sudu u Beogradu povodom koje je formiran predmet Gž1. 5551/06, ali da je Okružni sud u Beogradu predmet vratio prvostepenom sudu „na dopunu postupka“ i da je zatim predmet ponovo vraćen drugostepenom sudu radi donošenja odluke po izjavljenoj žalbi, kada je dobio novi broj Gž.1. 6110/07. Ističe da odluka po žalbi nije doneta.

U vezi podnete tužbe radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, podnositeljka ustavne žalbe navodi da je po ovoj tužbi Prvi opštinski sud u Beogradu formirao predmet P.1. 315/03, koji u vreme podnošenja ustavne žalbe nosi oznaku P.1. 1069/06, da je u ovom predmetu prvostepeni sud presudu kojom je tužba odbijena doneo tek 4. juna 2007. godine, posle 51 meseca od podnošenja tužbe, a da Okružni sud u Beogradu u predmetu Gž.1. 3853/07 koji je formiran povodom žalbe koju je izjavila protiv navedene prvostepene odluke, još nije odlučio.

Polazeći od toga da navedeni radni sporovi još uvek nisu pravosnažno okončani, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je takvim nepostupanjem prvostepenog i drugostepenog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži postupajućim sudovima da bez odlaganja odluče o njenim „tužbenim zahtevima“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku od Prvog opštinskog suda u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu pribavio izveštaje o postupanju u parničnim postupcima čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, te je na osnovu dostavljenih izveštaja i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu su vođena dva parnična postupka po tužbama podnositeljke ustavne žalbe: postupak u predmetu P.1. 281/05 (prvobitna oznaka predmeta P.1. 493/02), po tužbi od 12. februara 2002. godine i postupak u predmetu P.1. 1069/06 (prvobitna oznaka predmeta P.1. 315/03), po tužbi podnetoj 11. marta 2003. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. februara 2002. godine podnela tužbu protiv Narodne banke Srbije, radi poništaja rešenja o privremenom udaljenju sa rada. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 29. marta 2002. godine, sud je rešenjem tužbu odbacio kao nedozvoljenu, ali je Okružni sud u Beogradu, postupajući po žalbi tužilje izjavljenoj protiv ovog rešenja, vratio spise prvostepenom sudu sa nalogom da taj sud odluči o, u međuvremenu podnetom, predlogu za preinačenje tužbe. Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P.1. 493/02 od 13. septembra 2002. godine, kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe, ukinuto je u žalbenom postupku 18. decembra 2002. godine. Nakon što je u ponovnom postupku dozvoljeno preinačenje tužbe, sud je otpočeo dokazni postupak. Već na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 31. marta 2003. godine, punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja vraćena na rad još maja 2002. godine, jer je tuženi obustavio disciplinski postupak koji je protiv nje vođen i stavio van snage rešenje čiji se poništaj traži tužbom, „te za nju više nije bitno da se vrati na rad, nego da sud oceni zakonitost rešenja kojim je bila udaljena sa rada“. Zato je predložio novo preinačenje tužbe. Takođe, punomoćnik tužilje je tražio da se postupak prekine dok se pred nadležnim sudom u Novom Sadu ne okončaju krivični postupci koje je tužilja pokrenula protiv više zaposlenih tužene Narodne banke Srbije, što je sud odbio. Po okončanju glavne rasprave, tokom koje je tužilja po treći put preinačila tužbeni zahtev, sada tražeći da sud obaveže tuženu da joj naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih fizičkih i psihičkih bolova, povrede časti i ugleda i pretrpljenog straha i navodeći da je i njen lekar-psihijatar kod koga je lečena bio iznenađen ovakvim postupcima tužene Banke, te tokom koje je punomoćnik tužilje predlagao, a potom, nakon što mu je sud naložio da u roku od osam dana dostavi sve dokaze i predloge na koje se u podnescima poziva, umesto da postupi po nalogu suda, na narednom ročištu odustajao od predloga za izvođenje pojedinih dokaza, Prvi opštinski sud u Beogradu je 1. oktobra 2003. godine doneo presudu P.1. 493/02, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž.1. 599/04 od 10. marta 2004. godine, ukinuo prvostepenu presudu i naložio Prvom opštinskom sudu u Beogradu da u ponovnom postupku od tužilje zatraži da se precizno izjasni u vezi kog disciplinskog postupka traži naknadu nematerijalne štete, pošto su protiv nje vođena dva disciplinska postupka.

U ponovnom postupku koji je započeo ročištem održanim 5. jula 2004. godine, punomoćnik tužilje je odbio da postupi po nalogu drugostepenog suda iznoseći da „nema nameru o bilo čemu da se izjašnjava, jer smatra da je tužbeni zahtev dovoljno precizan“. Ponovni postupak okončan je 5. oktobra 2006. godine. Tokom ovog postupka ročišta su zakazivana u vremenskim razmacima od dva do najviše tri meseca, osim u periodu od 26. novembra 2004. godine do 1. aprila 2005. godine kada su se spisi predmeta nalazili u Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o zahtevu punomoćnika tužilje da Vrhovni sud Srbije odredi drugi stvarno nadležni sud za postupanje u ovoj pravnoj stvari, kao i u periodu od 27. novembra 2005. godine do 29. marta 2006. godine, za koje vreme punomoćnik nije postupio po ponovljenom nalogu suda da se izjasni o okolnostima navedenim u rešenju drugostepenog suda, kako bi se otklonili nedostaci zbog kojih je prvostepena presuda ukinuta. Sva zakazana ročišta, osim jednog, su održana. Tokom ovog postupka tužilja je konačno opredelila svoj tužbeni zahtev tako da je tražila da sud utvrdi da je rešenje tuženog o njenom privremenom udaljenju sa rada koje je stavljeno van snage, u vreme donošenja bilo „ništavo i nepravilno“ i da obaveže tuženog da joj naknadi nematerijalnu štetu, u opredeljenim iznosima, zbog pretrpljenih fizičkih bolova, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti i zbog pretrpljenog straha i straha koji će ubuduće trpeti, a koja je nastala donošenjem rešenja kojim je privremeno udaljena sa rada. Takođe, u toku postupka su saslušani svedoci koje je tužilja predložila, tužilja je saslušana u svojstvu parnične stranke i odlučivano je o zahtevu punomoćnika tužilje za izuzeće predsednika postupajućeg veća.

Presudom P.1. 281/05 od 5. oktobra 2006. godine Prvi opštinski sud u Beogradu je odbacio tužbu u delu kojim je traženo da se utvrdi da je rešenje tužene od 5. februara 2002. godine, koje je stavljeno van snage 8. maja 2002. godine, bilo ništavo i nepravilno, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se tužena obaveže na naknadu nematerijalne štete.

Protiv navedene presude, koju su tužilja i njen punomoćnik primili 31. oktobra 2006. godine, tužilja je izjavila žalbu, koju je Okružni sud u Beogradu, presudom Gž.1. 6110/07 od 6. marta 2008. godine, odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Imajući u vidu da je žalba sadržala i navode koji su upućivali na to da se zahteva da se odluči o troškovima parničnog postupka s pozivanjem na slabo imovinsko stanje tužilje, tokom drugostepenog postupka je dodatno razjašnjeno da se ne radi o zahtevu za oslobađanje od troškova parničnog postupka, pošto je o ovom zahtevu odlučeno stavom trećim prvostepene presude, već o zahtevu da se tužilji do pravosnažnosti presude ne dostavljaju nalozi za plaćanje sudskih taksi. Drugostepena presuda je ekspedovana iz Okružnog suda u Beogradu 22. aprila 2008. godine.

Pored prethodno označenog parničnog postupka, podnositeljka ustavne žalbe je tužbom od 11. marta 2003. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula i drugi parnični postupak protiv tužene Narodne banke Srbije, radi poništaja odluke disciplinske komisije tužene od 28. januara 2003. godine, vraćanja na rad i naknade štete.

U ovom postupku, koji je prvobitno vođen pod brojem P.1. 315/03, Prvi opštinski sud u Beogradu je 4. juna 2007. godine doneo presudu P.1. 1069/06, kojom je, u stavu prvom, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se poništi odluka tužene kojom joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, da se tužena obaveže da je vrati na rad i da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, dok je, u stavu drugom, tužba odbačena kao neuredna u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužilji isplati naknadu štete u visini zarade i drugih primanja koja joj pripadaju u skladu sa zakonom i opštim aktima tužene. I tokom ovog parničnog postupka punomoćnik tužilje je tražio, između ostalog, prekid postupka i delegaciju drugog stvarno nadležnog suda i izuzeće predsednika postupajućeg veća, ali je, sa druge strane, sud u više navrata bio u situaciji da tuženom, uz upozorenje na posledice propuštanja, nalaže dostavljanje službene dokumentacije neophodne za potpuno i pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je 25. juna 2007. godine izjavila žalbu. Prema službenoj informaciji koju je Ustavni sud dobio od Prvog osnovnog suda u Beogradu, do 13. septembra 2010. godine, nije još doneta odluka po žalbi tužilje podnetoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.1. 1069/06 od 4. juna 2007. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P.1. 281/05, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo nešto više od šest godina.

Iako utvrđeno trajanje postuka izaziva sumnju u pogledu toga da je postupak okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, ponašanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je višestruko preinačenje tužbe od strane podnositeljke ustavne žalbe značajno doprinelo tome da činjenična i pravna pitanja koja je trebalo utvrditi i raspraviti tokom postupka učini složenijim. Ovo posebno imajući u vidu da je do preinačenja dolazilo i u poodmaklim fazama postupka, pri čemu to nije bilo posledica okolnosti koje su utvrđene tokom trajanja postupka, jer je sporno rešenje tužene povodom koga je tužba podneta stavljeno van snage već dva meseca nakon podnošenja tužbe.

Ocenjujući ponašanje sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda doneta nepunih godinu dana i osam meseci od podnošenja tužbe, a da je o žalbi izjavljenoj protiv ove presude odlučeno u roku od četiri meseca. U ponovnom postupku prvostepena presuda je doneta nakon dve godine i tri meseca, ali tokom ovog perioda gotovo punih godinu dana nije bilo uslova za održavanje ročišta zbog odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda i zbog nepostupanja njenog punomoćnika po nalogu suda. O žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv ove druge prvostepene presude odlučeno je u roku od godinu dana i četiri meseca, s tim što je tokom žalbenog postupka zbog nedovoljno jasno formulisanog zahteva u vezi troškova parničnog postupka bilo potrebno sprovesti dodatne radnje. Pored toga, utvrđeno je da su ročišta zakazivana u relativno kratkim vremenskim razmacima, po pravilu svakog drugog ili trećeg meseca, kao i da je samo jedno od zakazanih ročišta odloženo, odnosno da je do zastoja u zakazivanju ročišta dolazilo samo u periodima kada za to nije bilo procesnih uslova, jer su se spisi predmeta nalazili u višem sudu radi odlučivanja o žalbama podnositeljke ustavne žalbe izjavljenim protiv rešenja prvostepenog suda, radi odlučivanja o njenim zahtevima za izuzeće sudije i radi odlučivanja o zahtevu za delegaciju drugog suda. Odbijanje suda da prihvati najpre predlog podnositeljke ustavne žalbe, a potom i tužene da se postupak prekine, Ustavni sud je ocenio kao efikasno i delotvorno upravljanje postupkom, usmereno upravo na sprečavanje nepotrebnog odugovlačenja i na sprečavanje zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe tokom trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, odnosno njenog punomoćnika, značajno doprinelo trajanju čitavog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da niz postupaka podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika tokom postupka ne ukazuju na njenu zainteresovanost da se postupak okonča u najkraćem mogućem roku - počev od predloga da se postupak prekine do okončanja krivičnih postupaka koje je pokrenula protiv više zaposlenih tužene, preko predloga da se za postupanje u ovoj pravnoj stvari odredi drugi stvarno nadležni sud, zatim izričitog odbijanja punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe da sudu dostavi precizne podatke u vezi kog disciplinskog postupka je postavljen tužbeni zahtev za naknadu štete, što je bio osnovni nedostatak koji je po nalogu drugostepenog suda u ponovnom postupku trebalo otkloniti, a što sud nije mogao da učini bez izjašnjenja podnositeljke ustavne žalbe, dalje, nedostavljanja dokaza i predloga na koje se u svojim podnescima pozivala, što je zahtevalo da joj sud pod pretnjom posledica propuštanja naloži da to učini, do postavljanja nedovoljno preciznih i jasnih zahteva u žalbi u vezi oslobađanja od troškova postupka što je uticalo i na trajanje drugostepenog postupka .

Konačno, vezano za značaj prava o kome je u ovom parničnom postupku raspravljano za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o klasičnom radnom sporu, jer je rešenje kojim je podnositeljka ustavne žalbe privremeno udaljena sa rada stavljeno van snage četiri meseca nakon njegovog donošenja, odnosno dva meseca nakon podnošenja tužbe sudu, te je istovremeno podnositeljka ustavne žalbe vraćena na rad na radno mesto sa koga je bila privremeno udaljena. Međutim, i pored toga podnositeljka ustavne žalbe je nastavila spor pred sudom, postavljajući, između ostalog, tužbeni zahtev za koji je pravosnažno utvrđeno da je nedozvoljen.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P.1. 281/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Sa druge strane, kada je reč o drugom parničnom postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, a koji je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P.1. 1069/06, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe 11. marta 2003. godine pa do pribavljanja izveštaja od Prvog osnovnog suda u Beogradu, 13. septembra 2010. godine, prošlo sedam godina, a da postupak nije pravosnažno okončan, jer nadležni drugostepeni sud preko tri godine i dva meseca nije odlučio o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude kojom je njen tubeni zahtev odbijen kao neosnovan. Polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe, sa zahtevom, između ostalog, da se osporena odluka poništi i da se tuženi obaveže da podnositeljku ustavne žalbe vrati na rad, Ustavni sud nalazi da, iako je ponašanje podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika i u ovom prvostepenom postupku doprinosilo njegovom trajanju na sličan način kao i u prethodnom, to ne može biti prihvatljivo opravdanje za sud da o ovako značajnom pravu za podnositeljku ustavne žalbe prvu prvostepenu presudu donese tek posle više od četiri godine, a još manje za drugostepeni sud da o izjavljenoj žalbi ne odluči ni posle preko tri godine.

Iz iznetih razloga Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P.1. 1069/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Saglasno zahtevu iznetom u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se posledice utvrđene povrede prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da bez odlaganja odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.1. 1069/06 od 4. juna 2007. godine.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud odlučuje o dve povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti