Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 11 godina. Zbog prekomerne dužine postupka, podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Dž . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Dž . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2569/00 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe ka naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Dž. iz B. je 22. jula 2011. godine, preko punomoćnika, G. N . Ć, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2569/00 (kasnije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 12824/11).

Ustavnom žalbom su, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporene i presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2569/00 od 14. februara 2008. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6891/10 od 11. maja 2011. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina, te da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnositeljka je navela neefikasno i neažurno prvostepenog postupanje suda, izvođenje nepotrebnih dokaza i da je drugostepeni postupak trajao duže od tri godine. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je tražila naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 12824/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja N. Dž, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 20. juna 2000. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene M.L, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pok. A.Dž. i tužene. Predmet je zaveden pod brojem P. 2569/2000.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2008. godine doneo presudu P. 2560/00 kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje (stav prvi izreke) i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Postupajući po žalbi tužilje od 10. novembra 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6891/10 od 11. maja 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepnu presudu.

U toku ovog parničnog postupka zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva odložena - jedno na zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Vršeno je više sudskomedicinskih veštačenja na okolnost predvidljivosti smrti pokojnog A.Dž, od kojih i jedno komisijsko sudskomedicinsko veštačenje, a na zahtev tužilje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87,^57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 20. juna 2000. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem drugostepene odluke 11. maja 2011. godine, dakle posle skoro 11 godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao više od deset godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, jedanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve navedene činioce ne može prihvatiti da je razumno da jedan parnični postupak traje skoro 11 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da se u ovom slučaju ipak radilo o postupku u kome je trebalo raspraviti relativno složena činjenična i pravna pitanja. Ovu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da je u toku predmetnog parničnog postupka vršeno nekoliko sudsko-medicinskih veštačenja, pa čak i komisijsko veštačenje, što je sve zahtevalo određeno vreme za izvođenje dokaza.

Imajući u vidu da tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja parničnog postupka, kao i činjenicu da je za skoro 11 godina trajanja postupka održano samo deset ročišta, Ustavni sud je ocenio da za ovako dugo trajanje postupka odgovornost snose isključivo postupajući sudovi, naročito prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe N. Dž . zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine nematerijalne štete u konkretnom slučaju, a naročito složenost pitanja koja su raspravljana u ovom parničnom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na osporene presude, a zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba, osim navoda da su osporeni akti doneti suprotno dokazima izvedenim u parničnom postupku, ne sadrži ni jedan ustavnopravni razlog kojom bi se istaknuta povreda argumentovala.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.