Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje u izvršnom postupku. Postupanje izvršnog suda zasnovano na zabeležbi rešenja o izvršenju koje je trebalo biti brisano po službenoj dužnosti nakon obustave ranijeg postupka, predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3311/2016
21.06.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi R . M . iz Istočnog Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 512/15 od 28. januara 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 512/15 od 28. januara 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu Agencije za restituciju za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 3999/15 od 28. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Istočnog Sarajeva, Bosna i Hercegovina, preko punomoćnika D. L, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu , 22. aprila 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 512/15 od 28. januara 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac, bez punomoćnika, kao pravni sledbenik lica kome je oduzeta imovina, podneo Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine; da je zahtev podnosioca odbačen kao neuredan, zbog čega je on podneo tužbu Upravnom sudu; da je tužba podnosioca uvažena i zaključak Agencije poništen; da je Agencija za restituciju podnela zahtev za preispitivanje te presude Upravnog suda, označavajući pogrešan broj presude, te se iz podnetog zahteva nije moglo utvrditi na koju odluku se odnosi; da Vrhovni kasacioni sud nije odbacio zahtev Agencije podnet preko zakonskog zastupnika, već je dopisom tražio „dopunu-pojašnjenje zahteva, samo se postavlja pitanje po kojim propisima…jer ne postoji norma koja dozvoljava prepravke i dopune zahteva za preispitivanje sudske odluke “.

Prema navodima ustavne žalbe, opisanim postupanjem su norme Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima različito primenjene, jer zahtev Agencije nije odbačen, iako je bio neuredan, dok je zahtev podnosioca odbačen, iako ga je podnela neuka stranka.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na odredbu člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku i ističe da za sve vreme trajanja postupka nije bio pozvan da, u skladu sa tom odredbom Zakona, upotpuni zahtev potrebnom dokumentacijom , niti mu je „kao običnom građaninu, laiku“ ukazano šta se smatra aktom o podržavljenju. Podnosilac dalje navodi da je predmetni postupak trajao godinu dana, iako Zakonom propisan rok za odlučivanje iznosi šest meseci, a da on za sve to vreme nije imao mogućnosti da ispravi nedostatke.

U prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, podnosilac ustavne žalbe navodi da isprava koju je priložio uz zahtev, po svojoj prirodi i sadržini, predstavlja akt kojim se oduzima imovina, te zaključuje da je sve potrebne isprave dostavio Agenciji i da se sadržina i podobnost isprava ne mogu smatrati procesnim, već meritornim pitanjem. S tim u vezi se ukazuje da je stav Vrhovnog kasacionog suda iz osporene presude kontradiktoran, jer „ako je ocena priložene isprave procesni nedostatak, zašto onda podnosilac nije pozvan da taj nedostatak otkloni“.

Ustavnom žalbom se predlaže da ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u iznosu od 45.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 512/15 od 28. januara 2016. godine uvažen je zahtev za preispitivanje sudske odluke koji je podnela Agencija za restituciju protiv presude Upravnog suda U. 3999/15 od 28. maja 2015. godine i navedena presuda je preinačena, tako što je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-020022/2014 od 28. januara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je najpre konstatovao : da je pobijanom presudom Upravnog suda uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe i poništen navedeni zaključak Agencije, kojim je odbačen kao neuredan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine; da se, po nalaženju tog a suda, tuženi organ upustio u rešavanje predmetne upravne stvari, dajući ocenu dokaza koje je podnosilac priložio uz zahtev; da iz tog razloga tuženi organ nije mogao da odbaci zahtev kao neuredan, već je bio dužan da donese meritornu odluku o zahtevu. Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo: da su osnovani navodi zahteva za preispitivanje sudske odluke kojima se ukazuje da je tuženi organ pravilno, na osnovu odredbe člana 43. Zakona, odbacio zahtev za vraćanje imovine kao neuredan; da se tuženi organ nije upustio u rešavanje predmetne upravne stvari, već je samo, radi ocene urednosti zahteva, za dokaz koji je dostavljen uz zahtev – list gazdinstva bez broja, gde je u rubrici za ime dosadašnjeg vlasnika upisan, između ostalih, G. M, i to na parceli broj 5126/19, a u rubrici broj odluke upisano je 2988, našao da nije isprava o podržavljenju u smislu odredbe člana 3. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da je razlog za takvo postupanje tuženog organa, to što uz zahtev mora biti dostavljen akt o podržavljenju, saglasno odredbi člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, da ne bi bio odbačen kao neuredan, na osnovu odredbe člana 43. stav 1. istog zakona. Ocenjujući da je pobijanom presud om povređen zakon, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokaln e samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilažu dokaz i iz stava 4. tač . 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da zahtev sadrži označenje sudske odluke čije se preispitivanje predlaže, označenje podnosioca zahteva, kao i razloge i obim u kome se predlaže preispitivanje (član 52. stav 1.); da ako je zahtev nepotpun ili nerazumljiv, Vrhovni kasacioni sud će ga odbaciti rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba (član 52. stav 2); da presudom kojom zahtev uvažava, Vrhovni kasacioni sud može ukinuti ili preinačiti sudsku odluku protiv koje je podnet zahtev (član 52. stav 2.); da ako Vrhovni kasacioni sud ukine sudsku odluku, predmet vraća sudu čija je odluka ukinuta, a taj sud je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao nadležni sud (član 55. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Agencija za restituciju (dalje u tekstu: Agencija) bila dužna da ga, u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, pozove da upotpuni zahtev za vraćanje imovine potrebnom dokumentacijom i da mu kao neukoj stranci ukaže št a se smatra aktom o podržavljenju. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da Vrhovni kasacioni sud nije odbacio zahtev Agencije za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke podnet preko zakonskog zastupnika, već je od nje tražio da uredi zahtev iako to nije predviđeno zakonom. Time su stranke u predmetnom postupku, po mišljenju podnosioca, dovedene u neravnopravan položaj.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, ocenio da podnosilac, isticanjem povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u suštini , ukazuje na propust Age ncije u primeni procesnog prava. Ovaj sud stoga nije razmatrao tvrdnju podnosioca da su „različito primenjene pravne norme kada je u pitanju državna agencija i kada je u pitanju građanin“ , već je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otklon i formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa. Iz navedenih odredaba Zakona o upravnim sporovima proizlazi da Vrhovni kasacioni sud, postupajući po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, najpre ispitu je postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o zahtevu, a ako nađe da je zahtev osnovan, može pobijanu sudsku odluku da preinači ili ukine, u kom slučaju ukazuje njenom donosiocu koje procesne radnje je dužan da izvede i koja pitanja da raspravi pre donošenja nove odluke.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao: da je presudom Upravnog suda U. 3999/15 od 28. maja 2015. godine poništen predmetni zaključak Agencije, kojim je odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine i da je predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje; da je usvojen zahtev Agencije za preispitivanje navedene presude Upravnog suda i da je ista preinačena, tako što je tužba podnosioca ustavne žalbe odbijena kao neosnovana; da je Vrhovni kasacioni sud našao da se Agencija , ocenom pismena dostavljenog uz zahtev za vraćanje imovine, nije upustila u meritorno rešavanje predmetne upravne stvari; da iz osporene presude proizlazi da Agencija, pre odbacivanja zahteva podnosioca ustavne žalbe kao neurednog, nije pozvala podnosioca da otkloni nedostatke koji ometaju postupanje po zahtevu.

Po oceni Ustavnog suda, donosilac osporenog akta je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio u kom cilju je Agencija ocenjivala pravnu prirodu dokaza koji je podnosilac priložio uz zahtev za vraćanje imovine. Međutim, imajući u vidu da je donošenjem osporenog akta predmetni zaključak Agencije stekao pravnosnažnost, ovaj sud je dalje ispitivao ustavnopravnu prihvatljivost razloga na kojima je zasnovana odluka Vrhovnog kasacionog suda o odbijanju tužbe podnosioca ustavne žalbe kao neosnovane.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da s e posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Navedeno stanovište Sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už- 733/2016 od 7. decembra 2017. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud ocenjuje da je, prilikom ocene o osnovanosti tužbe podnosioca ustavne žalbe, odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Iz toga dalje sledi da je pre donošenja odluke kojom se tužba podnosioca ustavne žalbe odbija kao neosnovana moralo biti utvrđeno da li je Ag encija postupila u skladu sa n ačelima opšteg upravnog postupka, odnosno da li je pre odbacivanja predmetnog zahteva za vraćanje imovine kao neurednog primenjena odredba člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Nalazeći da osporena presuda Vrhovnog kasacion og sud a ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razlog e za odluku o odbijanju tužb e podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 512/15 od 28. januara 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu Agencije za preispitivanje presude Upravnog suda U. 3999/15 od 28. maja 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava , kao i pravo na naknadu nematerijalne štete, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o zahtevu Agencije biti ponovo odlučivano. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti