Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Zahtev za restituciju ne može se odbaciti kao neuredan bez prethodnog poziva podnosiocu da ga u određenom roku dopuni, u skladu sa opštim načelima upravnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3313/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ferenca Tala iz Republik e Mađarske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ferenca Tala i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosi oca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 15432/14 od 8. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ferenc Talo iz Republike Mađarske , preko punomoćnika Lasla Jože, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu , 21. aprila 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-022360/2014 od 27. oktobra 2014. godine, presude Upravnog suda U. 15432/14 od 8. maja 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine, zbog povrede načela o jedinstvenom pravnom poretku i zabrani diskriminacije iz čl. 4. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 35. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosi lac početkom 2014. godine saznao za mogućnost podnošenja restitucionog zahteva, a usled komplikovanog činjeničnog stanja i teškoća u pribavlj anju kompletne dokumentacije, nije bi o u mogućnosti da zahtev podnese ranije; da je u pošti nadležnoj za prijem zahteva dobio obaveštenje da je, usled nastale situacije, omogućeno da se podnesu samo zahtevi, a da će se prilozi uz zahtev moći dostaviti Agenciji i kasnije; da je propuštanje radnje, koju je prvostepeni organ sankcionisao odbacivanjem zahteva, postalo evidentno dostavljanjem zaključka Agencije, čime je stranci u postupku stavljeno do znanja da prvostepeni organ neće postupati na način iz člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku; da je, saglasno osnovnim načelima upravnog postupka, bilo potrebno da prvostepeni organ prvo postupi u skladu sa navedenom odredbom, a da tek u slučaju eventualnog nepoštovanja datog naknadnog roka primeni odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosilac ustavne žalbe dalje ukazuje na arbitrernost u primeni procesnog prava od strane Agencije za restituciju, jer je, u pogledu iste imovine, koja je bila predmet ovog restitucionog zahteva, njegova sestra podnela zahtev , kao i da su njih dvoje podneli zahtev za vraćanje imovine oduzete od njihove bake Katice Talo; da su ti zahtevi kod prvostepenog organa zaveden i pod br . 46-022400/2014 i 46-035646/2014 i da su sadržali iste priloge kao i predmetni zahtev, ali nisu bi li odbačen i, jer „verovatno nisu stigli na red“ pre nego što je 6, odnosno 8. novembra 2014. godine – skoro istog dana kao i u ovom predmetu, prvostepenom organu dostavljena dopun a dokumentacije . Takođe se ističe da je prvostepeni organ u pojedinim slučajevima postupao na način kojim je u potpunosti ispoštovao osnovno načelo propisano u članu 6. Zakona o opštem upravnom postupku, na primer, u predmetu broj 46-022043/2014 je prvo zaključkom od 31. oktobra 2014. godine odbacio zahtev zbog nepotpune dokumentacije, ali je taj zaključak naknadno stavio van snage iz razloga što je pre njegove ekspedicije bila dostavljena dopuna dokumentacije; da je i u predmetu broj 46-022190/2014, u kome je donet osporeni zaključak Agencije za restituciju, „na kraju“ ipak dostavljena dokumentacija prvostepenom organu, čime je obezbeđeno nesmetano meritorno postupanje po restuticionom zahtevu.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu člana 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer je pred nadležnim sudom pokrenut postupak radi rehabilitacije podnosioca kao bivšeg vlasnika, „o čemu su u prvostepenom upravnom postupku pruženi dokazi“, te je prvostepeni organ trebalo da prekine predmetni upravni postupak do pravosnažnog okončanja vanparničnog postupka.

Po mišljenju podnosioca, činjenica da se procesni propusti stranke u postupku različito tretiraju, samo po osnovu toga da li je stranka dopunu dokumentacije postupajućem organu dostavila pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva, predstavlja povredu načela da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Ustavnom žalbom se predlaže da ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporene akte i utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-022360/2014 od 27. oktobra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine (dalje u tekstu: predmetni zahtev). U obrazloženju zaključka je navedeno: da su predmet zahteva nepokretnosti koje su podnosiocu, „prema navodima iz obrasca“ , konfiskovane odlukama Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 1150/45 i Vp. 1314/45 ; da je uz zahtev priložen dopis upućen Istorijskom arhivu grada Novog Sada, za izdavanje navedenih odluka o oduzimanju imovine; da uz zahtev nije priložen dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“, a da se, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona, zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. odbacuje kao neuredan, te je, polazeći od navedenog, odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 15432/14 od 8. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosi lac ustavne žalbe osporio zakonitost zaključka Agencije od 27. oktobra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da se u tužbi navodi da je podnosilac uz predlog za povraćaj u pređašnje stanje dostavio dopunu dokumentacije, čime je stvorena mogućnost da tuženi postupi po predmetnom zahtevu, ali da je predlog podnosioca odbijen zaključkom Agencije od 20. novembra 2014. godine. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije, a imajući u vidu odredbu člana 11. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ocenio je da se neosnovano tužbom ukazuje da je tuženi bio dužan da primeni odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku. Po nalaženju Upravnog suda, postupak podnošenja zahteva i sadržina zahteva precizno su uređeni odredbama člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a postupanje sa zahtevom uz koji nisu priloženi potrebni dokazi propisano je odredbom člana 43. stav 1. tog zakona. Ocenjujući navode tužbe da je uz predlog za povraćaj u pređašnje stanje dostavljena dokumentacija potrebna za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, Upravni sud je našao da nisu od uticaja na odlučivanje u toj upravnoj stvari, pri čemu se u spisima predmeta nalazi i rešenje Ministarstva finansija od 10. marta 2015. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv zaključka Agencije o odbijanju predloga za povraćaj u pređašnje stanje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine odbijen je zahtev kojim je podnosi lac ustavne žalbe traži o preispitivanje presude Upravnog suda U. 15432/14 od 8. maja 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da podnosilac u zahtevu , pored ostalog, istič e da je osporeni zaključak donet uz povredu odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, jer tuženi organ nije odredio naknadni rok podnosioc u za podnošenje dokaza. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda doneta je bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, budući da, prema obrazlož enju pobijane presude, podnosilac u prilogu zahteva za vraćanje imovine nije dostavio ispravu o podržav ljenju imovine čiji povraćaj traži. Ocenjujući navode zahteva kojima se ukazuje na nemogućnost podnosioca da pravovremeno dođe do potrebnih isprava koje se čuvaju u nadležnom arhivu, Vrhovni kasacioni sud je našao da su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, s obzirom na odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Zaključkom Agencije broj 46-022043/2014 od 7. novembra 2014. godine, kojim podnosilac ustavne žalbe ukazuj e na nejednako postupanje Agencije, stavljen je van snage zaključak od 31. oktobra 2014. godine, kojim je odbačen kao neuredan zahtev Lajoša Jože i Lasla Jože, za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice Žužane Joža, podnet 26. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da je Agencija 31. oktobra 2014. godine donela zaključak o odbacivanju zahteva kao neurednog, jer uz zahtev nije dostavljena dokumentacija propisana zakonom; da je podneskom od 31. oktobra 2014. godine, pre nego što je zaključak ekspedovan iz Agencije, punomoćnik podnosilaca dostavio obavezne dokaze iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zbog čijeg je nedostatka i donet zaključak o odbacivanju zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilažu dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.); da će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda (član 45 .).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da Agencija nije mogla da odbaci njegov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što mu ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju oduzete imovine. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da je Agencija različito postupala u zavisnosti od toga da li je dokumentacija potrebna za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine dopunjena pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva. Podnosi lac, takođe, smatra da je predmetni upravni postupak morao biti prekinut, saglasno članu 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer je pred nadležnim sudom pokrenu t postupak njegove rehabilitacije kao bivšeg vlasnika.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosi lac prevashodno ukazuj e na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude, kojom je ocenjivao zakonitost zaključka Agencije od 27. oktobra 2014. godine, ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da primeni odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, nalazeći da je postupanje sa zahtevom koji ne sadrži propisane podatke izričito propisano Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Navedenu ocenu prihvatio je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno takvim se rešenjima ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už-8241/2015 od 26. oktobra 2017. godine i Už-733/2016 od 27. decembra 2017. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak a da prethodno nije pozvala podnosioc a ustavne žalbe da uredi zahtev, niti ga je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen. Navedenim postupanjem Agencija je istovremeno onemogućila podnosioca da u toku postupka sam dostavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, kao i da istakne da nije uspeo da pribav i tu ispravu , Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se iz osporenog zaključka Agencije ne može utvrditi da li je od obraćanja podnosioca Istorijskom arhivu grada Novog Sada do podnošenja zahteva za vraćanje imovine protekao zakonom određeni rok za postupanje po zahtevu za dostavljanje tražene dokumentacije, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ovoj ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 27. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo da njeg ov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. Po oceni Ustavnog suda, ni osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine nije prihvatljiva sa ustavnopravnog stanovišta, budući da je taj sud prihvatio u svemu razloge koje je izneo Upravni sud u pobijanoj odluci, pa i ocenu tog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je u predmetu Agencije broj 46-022043/2014 stavljen van snage zaključak o odbacivanju zahteva koji je podnet 26. februara 2014. godine, jer su dokazi iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – zbog čijeg je nedostatka i donet zaključak o odbacivanju, dostavljeni Agenciji 31. oktobra 2014. godine. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu, uprkos tome što uz zahtev nisu bili priloženi dokazi koji se obavezno moraju priložiti, izostala primena odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na stanovište izraženo u osporenim aktima, da podnošenje zahteva uz koji nisu priloženi potrebni dokazi, ipso iure ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog, što znači da se navedena posledica ne bi mogla izbeći ni ako Agencija te dokaze primi pre nego što se zaključak o odbacivanju dostavi stranci.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosi oca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 15432/14 od 8. maja 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela i ostalih prava istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 480/15 od 5. februara 2016. godine. Iz istog razloga Ustavni sud nije ocenjivao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na obavezu Agencije da prekine postupak po zahtevu za vraćanje imovine do pravosnažnog okončanja vanparničnog postupka u kome se odlučuje o rehabilitaciji podnosioca ustavne žalbe .

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, između ostalih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti