Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu pred sudovima. Različito postupanje sudova u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama, gde su neki sudovi odbacivali tužbe za ratne dnevnice zbog nenadležnosti dok su drugi meritorno odlučivali, narušilo je pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3314/2010
07.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladice Stamenkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1 . Usvaja se ustavna žalba Vladice Stamenkovića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4762/09 od 1. aprila 2009. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 4384/10 od 6. maja 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2 . Nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je Vladica Stamenković izjavio protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4762/09 od 1. aprila 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladica Stamenković iz Leskovca je 13. jula 2010. godine, preko punomoćnika Ljiljane Borović i Biljane Dragaš, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine , ali da se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđen o prvostepen o rešenje; da je država određenom broju učesnika u ratu isplatila dugovane dnevnice, u pojedinim slučajevima dobrovoljno, dok je u drugim na osnovu izvršnih sudskih presuda, u kojima je pravnosnažno utvrđeno da su parnični sudovi stvarno nadležni da sude po zahtevima učesnika u ratu za isplatu ratnih dnevnica; da iz navedenog proizilazi da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, te je u prilog svojim tvrdnjama priložio pravnosnažne presude i rešenja različitih sudova. Podnosilac nije istakao zahtev z a naknadu štete, ali je predložio da Ustavni sud ukine osporeno drugostepeno rešenje i ponovo odluči o njegovoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 16. marta 2009. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane , radi izmirenja duga zbog neisplaćenih ratnih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja S avezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) tokom 1999. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 4762/09 od 1. aprila 2009. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužioca .

Tužilac je zatim 4. maja 2009. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, koja je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4384/109 od 6. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da , kako se tužbom zahteva da tužena ispuni obaveze koje, po tvrdnji tužioca, proizilaze iz Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, to po oceni Višeg suda u Beogradu za postupanje po takvom zahtevu nije nadležan sud u parni ci, s obzirom na to da se radi o pravu koje se ostvaruje u propisanom upravnom, a ne parničnom postupku.

Uz ustavnu žalbu priloženim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5059/09 od 29. aprila 2009. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinsko g sud a u Beogradu P. 2172/09 od 27. februara 2009. godine i predmet je vraćen istom sudu na dalji postupak. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je , pored ostalog, navedeno : da je zahtev za isplatu dnevnica za vreme vršenja vojne službe u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije zakonska obligacija, čiji je dužnik tužena, a tužilac je lice koje ima potraživanje po osnovu zakonske obligacije , pri čemu Pravilnik o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije reguliše samo pitanje načina određivanja dnevnica ; da tužilac tužbom ne traži da se utvrdi njegovo pravo na dnevnice, već da se izvrši isplata neosnovano uskraćenih dnevnica koje mu pripadaju; da se u konkretnom slučaju radi o isplati novčanog potraživanja odnosno imovinsko-pravnom sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, koji spada u sudsku nadležnost, pa je Okružni sud u Beogradu prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Dostavljenom presudom Vrhovnog suda Srbije Gzz. 90/03 od 11. marta 2004. godine odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Gt-1. 549/03 od 21. marta 2003. godine podignut protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 2036/02 od 28. oktobra 2002. godine i presude Opštinskog suda u Vranju P. 1455/02 od 23. septembra 2009. godine. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da potraživanje neisplaćenih naknada i dnevnica predstavlja zakonsku obavezu tužene Savezne Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije prema tužiocu, koju je tužena bila u obavezi da izmiri dok je tužilac bio u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je tužena neizvršenjem ove obaveze na zakonom propisan način tužiocu prouzrokovala štetu koju je dužna da nadoknadi na osnovu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je u Odluci Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine konstatovao da su p resudama Okružnog suda u Vranju Gž. 1776/02 od 20. novembra 2002. godine, Gž. 1698/02 od 11. oktobra 2002. godine, Gž. 1759/02 od 20. decembra 2002. godine i Gž. 2454/02 od 17. decembra 2002. godine potvrđene prvostepene presude Opštinskog suda u Vranju P. 878/02 od 11. jula 2002. godine, P. 884/02 od 23. jula 2002. godine , P. 972/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine, kojima su us vojeni tužbeni zahtevi tužilaca prema tuženoj Saveznoj Republici Jugoslaviji - Vojsci Jugoslavije za isplatu neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine.

4 . Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih akata, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 4384/10 od 6. maja 2010. godine potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok su sudovi u drugim, istovetn im postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetima P. 878/02, P. 884/02, P. 972/02 i P. 1314/02, a koji su pravnosnažno okončani pred Okružnim sudom u Vranju, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, meritorno odlučivali o tužben im zahtev ima tužilaca koji su se nalazili u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji (navedene presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1776/02 od 20. novembra 2002. godine, Gž. 1698/02 od 11. oktobra 2002. godine, Gž. 1759/02 od 20. decembra 2002. godine i Gž. 2454/02 od 17. decembra 2002. godine). Štaviše, isti stav je izrazio i Vrhovni sud Srbije u presudi Gzz. 90/03 od 11. marta 2004. godine.

Takođe, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5059/09 od 29. aprila 2009. godine ukinuo rešenje Prvog opštinsko g sud a u Beogradu P. 2172/09 od 27. februara 2009. godine o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje, neprihvatajući zaključak prvostepenog suda da se o pravu na predmetnu naknadu odlučuje u upravnom postupku, već smatrajući da se radi o zakonskoj obligaciji čiji je dužnik tužena, odnosno o isplati novčanog potraživanja – imovinsko-pravnom sporu koji spada u sudsku nadležnost.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su sud ovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tuži oci u parničn im pos tupcima u koj ima su sudovi meritorno odluč ivali o identičnim tužbenim zahtevima. Kako su navedeni Viši sud u Beogradu i Okružni sudovi u Beogradu i Vranju, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke u istim činjeničn im i pravn im situa cijama, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti i jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem sudova u identičnoj procesnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosio ca ustavne žalbe na jednaku zaštitu pred sudovima. Videti, pored drugih, O dluku Ustavnog suda Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine.

Pored toga, Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužioca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju. Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata . Ovo stoga, što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP). Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj.

Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu pred sudovima zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4762/09 od 1. aprila 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

6. Ocenjujući navode o postojanju povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako su sudovi u identičnim situacijama različito postupa li. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Na osnovu iznetog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti