Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 11 godina. Glavni uzrok dugog trajanja je neefikasno postupanje prvostepenog suda. Određena je i naknada nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Z , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 2130/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Z , koji je vlasnik S. t. z. r. "P. " 506 iz Z, je podneo 21. jula 2011. godine, preko punomoćnika S . M . i S . M , advokata iz S , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava prvog presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/10 od 3. novembra 2010. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1642/09 od 23. septembra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 664/03 od 16. juna 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da osporeni postupak traje od 2003. godine i da još nije pravnosnažno okončan. Pri tom ukazuje da nijednom svojom radnjom nije doprineo odugovlačenju postupka, a da je u više navrata parnica "stajala", zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac tvrdi i da su mu postupajući sudovi povredili pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku sudsku zaštitu, budući da je predlagao izvođenje dokaza veštačenjem koji predlog sudovi nisu usvojili, niti su osporenim presudama obrazložili zašto nisu dozvolili da se taj dokaz izvede. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se ponište osporeni akti kao i da mu se, pored ostalog, odredi naknada nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka, te je tražio i da mu se nadoknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

I. D. iz Zaječara je 7. maja 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv SZTR "S. P . " iz Zaječara, čiji je vlasnik B . M , ovde podnosilac ustavne žalbe, radi naknade štete.

Pred Opštinskim sudom u Zaječaru , a do donošenja presude tog suda P1. 664/03 od 16. juna 2009. godine, zakazano je ukupno 38 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 32 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parnični stranaka (u tri navrata) , šest svedoka i više veštaka , rekonstrukcijom događaja i veštačenjem veštaka zaštite na radu, koje je u pet navrata dopunjeno, zatim veštačenjem veštaka specijaliste ortopeda koje je jednom dopunjeno, veštačenjem veštaka neuropsihijatra, koje je jednom dopunjeno i veštačenjem veštaka ekonomske struke. Ostal ih šest ročišta ni je održan o, i to tri zbog nedolaska postupajućeg sudije, jedno na zahtev stranaka i dva zbog nedolaska strnaka kojima nije uredno uručen poziv. Navedenom osporenom presudom je, u stavu prvom izreke, tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja isplati iznos od 3.231,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 1. avgusta 2002. godine do ispl ate, u stavu trećem je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati , i to na ime pretrpljenog straha iznos od 72.000,00 dinara , na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 108.000,00 dinara , na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 243.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 225.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose počev od 16. juna 2009. godine do konačne isplate, u stavu pet om izreke tužen i je obavezan da tužiocu na ime gubitka zarade zbog umanjenja radne sposobnosti isplaćuje u rent inim iznosima mesečno po 4.476,00 dinara počev od 1. novembra 2003. godine pa ubuduće svakog prvog do petog u mesecu, s tim što je zaostale rate dužan platiti odjednom, i u stavu sedmom izreke tuženi je obavezan da tužiocu isplati troškove parničnog postupka; stavom drugim i četvrtim izreke je sa preostalim tužbenim zahtevom tužilac odbijen; stavom šestim izreke odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati odgovarajući kapitalizirani iznos na ime gubitka zarade zbog smanjenja radne sposobnosti, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u cilju utvrđivanja uzroka povređivanja tužioca sprovedeno veštačenje od strane veštaka zaštite na radu, koje je u više navrata dopunjeno, iz kojeg je sud utvrdio da je do povrede došlo usled nedovoljnog sprovedenog praktičnog osposobljavanja za rad tužioca na presi od strane poslodavca i neobezbeđivanja pomoćnog ručnog alata - hvataljki za postavljanje i vađenje komada, da je tužilac trebalo da zabrani tuženom da radi na mašini ako je tužilac nepropisno radio i ako nije bilo hvataljki za rad, ali da je bilo doprinosa i samog povređenog - tužioca, te da je doprinos povređivanju samog tužioca 10% , a doprinos tuženog - poslodavca 90%. Takođe je navedeno i da sud prihvata taj nalaz sa mišljenjem veštaka kao objektivno dat od strane lica stručnog za ovu vrstu veštačenja, a koji je obrazložen na sudu na prihvatljiv način i ničim od strane suda doveden u sumnju.

Nezadovoljan nalazom i mišljenjem veštaka zaštite na radu, u toku prvostepenog postupka, punomoćnik tuženog je predlagao da se na okolnost uzroka nastanka štete izvrši novo veštačenje od strane veštaka mašinske struke, kao i da se izvrši veštačenje od strane Fakulteta zaštite na radu, odnosno Instituta zaštite na radu, a koji su predlozi rešenjima prvostepenog suda odbijeni.

U periodu od 17. juna 2005. godine do 16. maja 2006. godine prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

U žalbi tuženog izjaveljnoj protiv navedene prvostepene presude je ukazano na činjenicu da prvostepeni sud nije obrazložio razloge odbijanja predloga tuženog da se izvede dokaz veštačenjem veštaka mašinske struke i Instituta zaštite na radu.

Okružni sud u Zaječaru je osporenom presudom Gž. 1642/09 od 23. septembra 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i ožalbenu presudu Opštinskog sud a u Zaječaru P1. 664/03 od 16. juna 2009. godine potvrdio u stavu prvom, trećem, petom i sedmom izreke, dok je stav šesti izreke navedene prvostepene presude ukinuo. U obrazloženju ove presude drugostepeni sud se nije izjašnjavao na žalbene navode tuženog vezane za odbijanje predloga punomoćnika tuženog da se na okolnost uzroka nastanka štete izvrši novo veštačenje od strane veštaka mašinske struke, kao i da se izvrši veštačenje od strane Instituta zaštite na radu.

U dopuni izjavljene revizije tuženog protiv navedene drugostepene presude je ukazano na činjenicu da postupajući sudovi nisu obrazložili razloge odbijanja predloga tuženog da se izvede dokaz veštačenjem veštaka mašinske struke i Instituta zaštite na radu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacinog suda Rev2. 990/10 od 3. novembra 2010. godine, u stavu prvim izreke , odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž . 1642/09 od 23. septembra 2009. godine u delu kojim je potvrđena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P1. 664/2003 od 16. juna 2009. godine, i to u usvajajućem delu zahteva tužioca u stavu prvom i trećem izreke; s tavom drugim izreke usvojene su revizije stranaka i ukinuta presuda Opštinskog suda u Zaječaru P1. 664/2003 od 16. juna 2009. godine u stavu petom i sedmom izreke i presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž 1642/09 od 23.09.2009. godine, u delu kojim su potvrđeni ovi delovi prvostepene presude i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Zaječaru na ponovno suđenje ; stavom trećim izreke odbačena je revizija tužioca izjavljena protiv stava drugog izreke presude Okružnog suda u Zaječaru Gž 1642/09, kojom je ukinuta presuda Opštinskog suda u Zaječaru P1. 664/2003 od 16. juna 2009. godine u stavu šest izreke. Navedena revizijska presuda je punomoćniku tuženog dostavljena 17. juna 2011. godine, kada je dostavljen i poziv za ročište. U obrazloženju ove presude revizijski sud se nije izjašnjavao na navode tuženog vezane za odbijanje predloga punomoćnika tuženog da se na okolnost uzroka nastanka štete izvrši novo veštačenje od strane veštaka mašinske struke, kao i da se izvrši veštačenje od strane Instituta zaštite na radu.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka.

Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 od 12. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, je određeno da se tužba tužioca smatra povučenom, dok je stavom drugim izreke tužilac obavezan da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je uredno pozvani tužilac propustio da prisustvuje ročištu za glavnu raspravu, a tuženi nije zahtevao da se ročište održi, te je prvostepeni sud odlučio kao u izreci.

Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 od 20. januara 2014. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje u toj parnici i ukinuto je rešenje tog suda P1. 2130/10 od 12. juna 2013. godine u stavu prvom.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 od 6. marta 2014. godine ukinuto je rešenje tog suda P1. 2130/10 od 12. juna 2013. godine u stavu drugom.

Protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 od 20. januara 2014. godine tuženi je 13. februara 2014. godine izjavio žalbu, te je i protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P1. 2130/10 od 6. marta 2014. godine tuženi 25. marta 2014. godine izjavio žalbu, o kojima još nije odlučeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo 11 godina , a da još nije pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje postupka prima facie izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja zahteva, odnosno raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo relativno složenih činjeničnih pitanja. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisila osnovanost tužbenog zahteva, sproveden je obiman dokazni postupak. Međutim, sprovedeni dokazni postupak ne može predstavljati opravdanje za toliko dugo trajanje parničnog postupka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprine o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i nj egov punomoćnik uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje, pre svega, prvostepenog suda. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon više od šest godina od podnošenja tužbe , da bi revizijskom presudom u jednom delu bila ukinuta. Pri tom, neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izraž aja u ovom postupku i zbog činjenice da taj sud u periodu od skoro godinu dana nije zakazao nijedno ročište , kao i zbog toga što tri ročišta nisu održana usled odsutnosti postupajućeg sudije. Pored toga prvostepeni sud u ponovnom postupku nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je na osam održanih ročišta sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka, i to u periodu od skoro tri godine. Dužini trajanja postupka doprinela je i činjenica da je od donošenja revizijske presude do dostavljanja njenog otpravka punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i dostavljanja poziva strankama za ročište proteklo više od sedam meseci.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Budući da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, da su činjenična pitanja u sporu bila izuzetno složena, kao i da je značaj prava o kome se odlučivalo, pre svega, bio relevantan za tužioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog i nemarnog postupanja prvostepenog suda . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da osporenim presudama nije obrazloženo zašto nije prihvaćen njegov predlog za izvođenje dokaza - odgovarajućim veštačenjem.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stran ci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presud u Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presud u Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je razmotrio da li je neizjašnjavanje postupajućih sudova o dokaznom predlogu podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju dovelo do povrede prav a iz člana 32. stav 1. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud je našao prvostepeni sud nije bio obavezi da prihvati sve predloge stranaka za izvođenje dokaza, a o čemu odlučuje predsednik veća, odnosno veće, pri čemu je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u osporenom parni čnom postupku predlagao veštačenje na okolnost uzroka nastanka štete u vezi kojeg je izveden dokaz upravo veštačenjem od strane veštaka zaštite na radu i čija je ocena nalaza i mišljenja obrazložena osporenim presudama, dajući pri tom dovoljne i jasne razloge zašto su postupajući sudovi prihvatili takav na laz i mišljenje navedenog veštaka. Kako je razjašnjena i utvrđena činjenica koja je bila od značaja za odluku o predmetu spora, odnosno činjenica radi čijeg utvrđenja je podnosilac ustavne žalbe predlagao izvođenje veštačenja koje je odbijeno, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, okolnost da osporenim presudama nisu obrazloženi razlozi zbog kojih navedeni dokazni predlozi podnosioca ustavne žalbe nisu prihvaćeni, nije dovela do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku kao element a prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog revizijskog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao očigledno neosnovanu, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti