Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog retroaktivne primene propisa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je Viši sud proizvoljno i retroaktivno primenio propis o dospelosti obaveze na štetu podnosioca, umesto propisa koji je važio u vreme nastanka obaveze.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Goceta Cvetkovskog iz Jabuke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Goceta Cvetkovskog i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine i određuje da Viši sud u Pančevu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 428/08 od 4. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goce Cvetkovski iz Jabuke je 10. jula 2010. godine, preko punomoćnika Miška Dimitrijevića, advokata iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i povrede načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 142. stav 2. i člana 197. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu delu u kome je obavezana tužena da podnosiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 26. maja 1999. godine, te je odredio da kamata teče od dana podnošenja tužbe, odnosno od 6. marta 2008. godine; da je tužbom tražen dug za period od 8. aprila do 26. aprila 1999. godine, koji je u potpunosti regulisan Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98), po kojoj dospelost nastupa petnaestog dana od dana vraćanja vozila; da je drugostepeni sud retroaktivno primenio Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine povređena navedena Ustavom zajemčena načela i prava i ukine osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Pančevu je 4. decembra 2008. godine doneo presudu P. 428/08, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezao tuženu Republiku Srbiju – Vojna Pošta 9808/15 Pančevo da tužiocu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „Fap tegljač“ isplati novčani iznos od 25.127,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 26. maja 1999. godine pa do konačne isplate, a u stavu drugom izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati odgovarajući novčani iznos. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud utvrdio da je tužilac bio na izvršenju voj ne obaveze sa svojim teretnim vozilom marke „Fap tegljač“; da je angažovanje teretnog vozila za potrebe Vojske Jugoslavije u cilju odbrane zemlje trajalo u periodu od 8. aprila do 26. aprila 1999. godine, odnosno ukupno 19 dana; da je visinu naknade za korišćenje teretnog vozila za potrebe Vojske sud utvrdio na osnovu nalaza veštak a, koji je prihvatio u potpunosti; da je sud dosudio tužiocu zakonsku zateznu kamatu kao u dispozitivu presude, imajući u vidu da za konska zatezna kamata teče od petnaestog dana od dana vraćanja vozila , i to prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98), koja se primenjuje u ovoj pravnoj situaciji, s obzirom na to da je bila na snazi od njenog donošenja pa do 26. aprila 1999. godine, kada je stupila na snagu Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Viši sud u Pančevu je 20. aprila 2010. godine, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu Gž. 705/10, kojom je delimično odbio kao neosnovanu, a delimično usvojio kao osnovanu žalbu tužene, te je presudu Opštinskog suda u Pančevu P. 428/08 od 4. decembra 2008. godine potvrdio u pobijanom delu stava prvog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „Fap tegljač“ isplati novčani iznos od 25.127,50 dinara, a delimično preinačio u preostalom delu stava prv og izreke kojim je odlučeno o kamati, tako što je obavezana tužena da tužiocu na novčani iznos od 25.127,50 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, a potvrdio je prvostepenu presudu i u stavu drugom izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pobijanom presudom prvostepeni sud pogrešno utvr dio da na dugovani iznos zakonska zatezna kamata teče počev od 26. maja 199 9. godine, primenjujući, pri tome, Uredbu o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98), koja je prestala da važi 26. aprila 1999. godine, kada je stupila na snagu Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 32/99); da je odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98) bio predviđen rok za plaćanje od 15 dana od dana vraćanja stvari, po zahtevu vlasnika stvari; da kako se tužilac nije obraćao zahtevom tuženoj do podnošenja tužbe prvostepenom sudu, tako i ne može zahtevati kamatu prema navedenoj Uredbi u roku od 15 dana od dana vraćanja vozila, već od momenta kada je podneo tužbu sudu, saglasno Uredbi o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 32/99), jer se tužba ima smatrati zahtevom tužioca kao vlasnika stvari prema tuženoj; da su iz navedenog razloga u tom delu osnovani navodi žalbe tužene, jer je tužena momentom podnošenja tužbe kao dužnik pala u docnju, imajući u vidu odredbu člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava, zakona i podzakonskih akata :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („ Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe ( član 219 .); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom ( član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze ( član 324. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98) , koja je bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa između podnosioca ustavne žalbe i tužene, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila ( član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo ( član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad ( član 20. st. 1. i 4.).

Članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisana je odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne oba veze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Viši sud u Pančevu je našao da podnosiocu ustavne žalbe pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na dugovani iznos od momenta kada je podneo tužbu , s obrazloženjem da je tužena momentom podnošenja tužbe kao dužnik pala u docnju, imajući u vidu odredbu člana 324. stav 2. ZOO.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav pravni stav Višeg suda u Pančevu predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da se trenutak dolaska dužnika u docnju utvrđuje u skladu da odredbom člana 324. stav 2. ZOO, samo ako rok za ispunjenje obaveze nije određen . Ako je vreme u kome obavezu treba izvršiti određen o, dužnik do lazi u docnju čim to vreme protekne, u skladu sa odredbom člana 342. stav 1. ZOO. U konkretnom slučaju, u vreme kada je nastao sporni pravni odnos između podnosioca ustavne žalbe i tužene na snazi je bila Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1998. godine. Odredbom člana 20. stav 4. navedene Uredbe bio je određen rok za ispunjenje obaveze tužene , koji je iznosio 15 dana od dana vraćanja vozila. Odredba člana 20. stav 4. iste uredbe bila je na snazi do 26. aprila 1999. godine, tj. do stupanja na snagu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1999. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak izražen u presudi Opštinskog suda u Pančevu P. 428/08 od 4. decembra 2008. godine da se na konkretan slučaj ima primeniti odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1998. godine, koja je bila na snazi 8. aprila 1999. godine kada je Vojska Jugoslavije pr euzela motorno vozilo od podnosioca ustavne žalbe, a ne Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1999. godine, koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, bez obzira što je predmetno voz ilo kasnije vraćeno podnosiocu. Naime, i po oceni Ustavnog suda, u ovom slučaju se Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ne može primeniti na konkretan slučaj. jer bi to predstavljalo retroaktivnu primenu propisa na period pre njenog stupanja na snagu - 26. aprila 1999. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine proizvoljno primenjeno materij alno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te je time povređen o njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 1 09/07, 99/11 i 18/13 - O dluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke (Ustavni sud je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už-406/2009 od 24. novembra 2011. godine) .

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnosioca mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio presudu Višeg suda u Pančevu Gž. 705/10 od 20. aprila 2010. godine i odredio da Viši sud u Pančevu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 428/08 od 4. decembra 2008. godine

7. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu , nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ostalih načela i prava .

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević