Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neutemeljenosti navoda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. U delu koji se odnosi na rešenje Vrhovnog kasacionog suda, žalba je odbačena jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka. U odnosu na ostale osporene akte, žalba je odbačena kao neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rade Mutić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Rade Mutić izjavljena protiv rešenja Ministarstva odbrane, Sektora za ljudske resurse, Vojne akademije, Vojne gimnazije broj 1281-2 od 4. decembra 2007. godine, rešenja Vojne pošte 2977 Beograd UP-2 broj 1-2 od 3. februara 2008. godine, presude Upravnog suda U. 2876/10 od 11. marta 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 20/10 od 27. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Rada Mutić iz Beograda je 12. jula 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela vladavine prava, načela svrhe ustavnih jemstava, načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama čl. 1, 3, 19. i 21. Ustava Republike Srbije i zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 20/10 od 27. maja 2010. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda U. 2876/10 od 11. marta 2010. godine, jer nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje ovog vanrednog pravnog sredstva, s obzirom na to da Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji i da u upravnom postupku nije bila isključena žalba.

4. Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke ustavne žalbe koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, u suštini, svode na ukazivanje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe osporava ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti zahteva za preispitivanje sudske odluke podnetog protiv pravnosnažne presude Upravnog suda, ukazujući da joj je donošenjem osporenog rešenja uskraćena pravna zaštita i da je procesno pravo diskriminatorno i kontradiktorno primenjeno na njenu štetu. Pri tome, podnositeljka ustavne žalbe iznosi sopstveno tumačenje odredaba koje su bile osnov za donošenje osporene odluke, smatrajući da je za dozvoljenost zahteva bilo dovoljno što je podnet iz razloga propisanih odredbom člana 49. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.

Odredbama člana 49. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (u daljem tekstu: zahtev) (stav 1.); da zahtev može da se podnese kada je to predviđeno zakonom, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2.); da zahtev može da se podnese zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (stav 3.).

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da su odredbom člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima propisani slučajevi u kojima se može podneti navedeni zahtev, dok su odredbom člana 49. stav 3. istog zakona propisani pravni osnovi po kojima se zahtevom može pobijati pravnosnažna odluka Upravnog suda. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je danom stupanja na snagu važećeg Zakona o upravnim sporovima prestao da važi raniji Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnik SRJ“, broj 49/96), te stoga zahtev za preispitivanje sudske odluke nije više moguće podneti u svim pravnim stvarima u kojima zakonom nije dozvoljena žalba protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju Republike, već samo u slučajevima propisanim odredbom člana 49. stav 2. važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Polazeći od navedenog, izjavljivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke u situaciji kada je podnosteljka ustavne žalbe imala pravo da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke u upravnom postupku i kada Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji, predstavljalo je nedostatak koji je izjavljeni vanredni pravni lek činio nedozvoljenim, iako je zahtev izjavljen iz razloga navedenih u članu 49. stav 3. ovog zakona, usled čega je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 20/10 od 27. maja 2010. godine zahtev odbačen, u skladu sa članom 53. stav 1. ovog zakona, što je zakonska posledica izjavljivanja nedozvoljenog zahteva za preispitivanje sudske odluke.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud ocenjuje da se navodi izneti u ovom delu ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se svi ostali navodi kojima se ukazuje na povredu označenih ustavnih načela i prava odnose na odlučivanje i postupak pred upravnim organima i Upravnim sudom, i to na osporavanje pravilne primene pravila postupka, materijalnog prava, pravilnosti činjeničnih zaključaka na kojima se zasnivaju rešenja upravnih organa i presuda Upravnog suda. Kako je Ustavni sud utvrdio da je osporeno rešenje procesnog karaktera, jer je njime odlučeno samo o tome da li su ispunjeni Zakonom o upravnim sporovima propisani uslovi za dozvoljenost zahteva za preispitivanje sudske odluke, te kako je utvrđena nedozvoljenost izjavljenog vanrednog pravnog leka, Vrhovni kasacioni sud nije ni mogao da se upušta u meritorno odlučivanje, odnosno da ocenjuje navode iz zahteva koji se odnose na osporavanje zakonitosti pravnosnažnog rešenja o prestanku službe po potrebi službe podnositeljke ustavne žalbe u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Prema tome, ovi razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne mogu se dovesti u pravnu vezu sa osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 20/10 od 27. maja 2010. godine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporena rešenja Ministarstva odbrane, Sektora za ljudske resurse, Vojne akademije, Vojne gimnazije broj 1281-2 od 4. decembra 2007. godine i Vojne pošte 2977 Beograd UP-2 broj 1-2 od 3. februara 2008. godine i osporenu presude Upravnog suda U. 2876/10 od 11. marta 2010. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke po tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta u upravnom postupku smatrati da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe. Takođe, donošenjem odluke po zahtevu za preispitivanje sudske odluke podnetog protiv pravnosnažne odluke u upravnom sporu smatraće se da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o upravnim sporovima ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena podnošenjem tužbe protiv drugostepenog rešenja, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po tužbi.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju zahtev za preispitivanje sudske odluke koji je izjavila podnositeljka ustavne žalbe odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja pravnosnažne sudske odluke podnositeljki ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnositeljka ustavne žalbe primila rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. Kako je podnositeljka ustavne žalbe osporenu presudu Upravnog suda U. 2876/10 od 11. marta 2010. godine primila pre 18. maja 2010. godine, kada je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke, a ustavnu žalbu izjavila 12. jula 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić