Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Jovana Milinkovića, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Milinkovića iz Rumenke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Milinkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9791/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Milinković iz Rumenke je, 11. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Dragana Mikeša, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5399/13 od 19. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao nepunih 14 godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu naknadi troškove postupka po ovoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9791/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Jovan Milinković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. oktobra 2000. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog “Granit“ d.o.o. za visokogradnju iz Novog Sada. Tužilac je u tužbi postavio više tužbenih zahteva kojima je tražio da mu tuženi isplati odgovarajuće novčane iznose na ime sticanja bez osnova, naknade materijalne štete zbog neurednog ispunjenja ugovorne obaveze i naknade materijalne štete u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja lokala koji je kupio od tuženog. Predmet je zaveden pod brojem P. 5606/00.

Imajući u vidu da tuženi nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. decembar 2000. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je istog dana doneo presudu zbog izostanka P. 5606/00, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca.

Odlučujući o predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5606/00 od 23. aprila 2001. godine stavio van snage navedenu presudu zbog izostanka, nalazeći da nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njeno donošenje, jer tuženom nisu dostavljeni tužba i poziv za ročište. Predmet je zaveden pod novim brojem P. 2607/01.

Prvostepeni sud je rešenjem od 24. oktobra 2002. godine odredio dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari putem sudskog veštaka Z.S, nalažući imenovanom veštaku da u roku od 30 dana sačini nalaz i mišljenje na okolnost vrste, kvaliteta i količine ugovorenih i izvedenih radova od strane tuženog.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 31. januara 2003. godine naložio veštaku Z.S. da postupi po rešenju od 24. oktobra 2002. godine, uzimajući u obzir da navedeni veštak nije u ostavljenom roku postupio po nalogu suda.

Budući da veštak Z.S. ponovo nije postupio po nalogu suda, prvostepeni sud je 26. septembra 2003. godine i 22. novembra 2004. godine doneo rešenja identične sadržine.

Veštak Z.S. je 16. marta 2005. godine dostavio prvostepenom sudu dopunu nalaza i mišljenja. Predmet je dobio novi broj P. 6802/2005.

Opštinski sud u Novom Sadu je 26. januara 2006. godine doneo presudu P. 6802/2005, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca i obavezao tuženog da mu isplati odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. Prvostepena presuda je 23. marta 2006. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je 10. aprila 2008. godine doneo presudu Gž. 3171/2006, kojom je delimično usvojio žalbu i ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti i troškovima parničnog postupka, pa je vratio u tom delu predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, dok je u ostalom delu odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 3718/08. Opštinski sud u Novom Sadu je 5. februara 2009. godine doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost da li je tuženi kao investitor bio u obavezi da uredi prilazni prostor ispred poslovog prostora koji je prodao tužiocu, pa je imenovao M.T. za veštaka, ostavljajući joj rok od 45 dana da dostavi nalaz i mišljenje.

Veštak M.T. je 21. maja 2009. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 4. septembra 2009. godine doneo rešenje kojim je naložio JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada da dostavi svoje tumačenje odredbe čl. 1. prvog aneksa ugovora, koji su zaključili navedeno preduzeće i tuženi 23. avgusta 1999. godine.

Uzimajući u obzir da JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada nije postupilo po navedenom nalogu, prvostepeni sud je rešenjima od 30. novembra 2009. i 24. marta 2010. godine (u međuvremenu je parnični postupak od 2010. godine nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnim sudom, a predmet je dobio novi broj P. 802/10) ponovo tražio od navedenog preduzeća da dostavi tumačenje spornog aneksa ugovora, pa je JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada tek 21. aprila 2010. godine postupio po nalogu.

Budući da je odgovarajućim rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu od 23. aprila 2010. godine pokrenut prethodni stečajni postupak nad tuženim, Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 802/10 od 4. juna 2010. godine, kojim je odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari.

S obzirom na to da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu od 13. septembra 2012. godine obustavljen stečajni postupak nad tuženim, Osnovni sud u Novom Sadu je 1. novembra 2012. godine doneo rešenje kojim je nastavio postupak u ovoj parnici.

Prvostepeni sud je 1. aprila 2013. godine doneo rešenje P. 802/10, kojim je odredio prekid ovog parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodila između ovde tuženog i JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 686/12.

Osnovni sud u Novom Sadu je 10. oktobra 2013. godine doneo rešenje kojim je nastavio parnični postupak i odredio da će se predmet voditi pod novim brojem P. 9791/13.

Prvostepeni sud je 10. oktobra 2013. godine doneo presudu P. 9791/13, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu tuženi isplati odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je 19. februara 2014. godine doneo osporenu presudu Gž. 5399/13, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tuženi po ugovoru o kupoprodaji od 5. marta 1997. godine imao obavezu da tužiocu kao kupcu do 1. jula 1998. godine preda poslovni prostor površine 27,05 m2 u sirovom stanju u stambenoj zgradi u Bulevaru Kralja Petra I u Novom Sadu, a da je tuženi predaju izvršio 28. decembra 1998. godine; da je tužilac priveo poslovni prostor nameni tek nakon dve godine i da je taj lokal izdavao u zakup od 26. aprila 2001. godine, a da prethodno nije ni pokušavao da ga izda u zakup; da je tužilac u ovoj parnici tražio naknadu štete na ime izgubljene dobiti zbog izostale zakupnine za period jul 1998. – april 2001. godine, zasnivajući tužbeni zahtev na činjenici da tuženi nije uredio prilaz sa ulice do lokala; da su pojedini vlasnici lokala, koji su bili u istom redu kao i lokal tužioca, uredili prilaz od ulice do lokala i omogućili njihovo nesmetano korišćenje, što nije bio slučaj i sa tužiocem, koji se tek aprila 2001. godine pridružio akciji vlasnika lokala da zajedničkim sredstvima urede prilaz zgradi i lokalima, uključujući zemljani deo sa zasejanom travom; da je prvostepeni sud utvrdio da su u periodu za koji se traži naknada materijalne štete radili mesara, prodavnica zdrave hrane, prodavnica sanitarija i kafić, odnosno lokali koji su se nalazili pored lokala tužioca; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, pozivajući se na odredbe čl. 17, 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima i dajući razloge za zauzeto pravno stanovište; da je tužilac u žalbi naveo da svoj tužbeni zahtev zasniva na činjenici da tuženi nikada nije izveo radove ispred lokala na koje se obavezao kako prema njemu, tako i prema JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada, pa da je tužilac oštećen zbog nemogućnosti korišćenja svog lokala; da tužilac u žalbi smatra da je prvostepeni sud pogrešno protumačio zakonske odredbe u pogledu uzročno – posledične veze između nečinjenja tuženog i nastanka štete po tužioca, te da je on dovršio lokal i počeo da ga koristi, tek kad je uvideo da tuženi neće izvršiti svoju obavezu; da se, prema mišljenju drugostepenog suda, za ocenu o izgubljenoj dobiti uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, te da propuštanjem tuženog u konkretnom slučaju nije sprečeno da se u drugim lokalima u istoj zgradi obavlja poslovna delatnost, niti da tužilac svoj lokal ranije privede nameni kao što su učinili drugi vlasnici lokala, a prema trajanju radova u lokalu tužioca radi privođenja nameni on nije ni mogao očekivati dobitak od zakupnine sve dok se ne završe ti radovi; da drugostepeni sud nalazi da nema uzročnosti između propuštanja tuženog i zakupnine koju je očekivao tužilac, a da tužilac pogrešno misli da nije od uticaja činjenica da je lokal kupljen u tzv. “sirovom stanju“; da kupovina lokala u sirovom stanju podrazumeva razumno potrebno vreme za završne radove, bez kojih se korišćenje u poslovne svrhe ne može ostvariti.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da ročišta za glavnu raspravu zakazana za 18. mart, 30. septembar 2002. i 22. maj 2008. godine nisu održana na predlog tužioca, dok ročišta zakazana za 14. januar, 31. januar, 7. april i 23. jun 2003. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka Z.S.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „ Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji je dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.); da će sud, kad tuženi ne dođe na pripremno ročište do njegovog zaključenja, ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano, ili ako dođe na ova ročišta ali neće da se upusti u raspravljanje ili se udalji sa ročišta a ne ospori tužbeni zahtev, doneti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka), ako se ispune sledeći uslovi, među kojima je i da tuženi bude uredno pozvan (član 332. stav 1. tačka 1)).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na ovu parnicu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 11. oktobra 2000. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5399/13 od 19. februara 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj imovinski spor trajao 13 godina i četiri meseca, što bi samo po sebi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca , trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (više tužbenih zahteva i obiman dokazni postupak ), imajući pri tome u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 13 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe oktobra 2000. do kraja 2009. godine, kada je Osnovni sud u Novom Sadu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u predmetu. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu zbog izostanka P. 5606/00 od 25. decembra 2000. godine, a da nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njeno donošenje (što je rezultiralo donošenjem rešenja kojim je stavljena van snage navedena presuda), te da je veštak Z.S. dostavio dopunu nalaza i mišljenja tek nakon dve godine i pet meseci, a da je prvostepeni sud u tom kontekstu tri puta doneo rešenja kojim je tražio od navedenog veštaka da postupi po nalogu a bez izricanja novčane kazne i da je presuda P. 6802/2005 doneta 26. januara 2006. godine, a otpravljena parničnim strankama 23. marta 2006. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom imovinskom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10, člana 255. stav 1. i člana 332. stav 1. tačka 1) Zakona o parn ičnom postupku iz 1977. godine, kao i člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sud, odnosno država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). Imajući u vidu i ostale specifičnosti u predmetnom parničnom postupku, koje se pored ostalog ogledaju u tome što JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada više od sedam meseci nije dostavio prvostepenom sudu tumačenje odredbe čl. 1. prvog aneksa ugovora, koji su zaključili to preduzeće i tuženi, Ustavni sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome država snosi odgovornost za kašnjenja u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu Guincho protiv Portugala, od 10. jula 1984. godine) .

Polazeći od iznetih razloga, te činjenice da je u ovoj pravnoj stvari odloženo četiri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda o neažurnom postupanju parničnih sudova se ne odnosi na periode od 4. juna 2010. do 1. novembra 2012. godine i od 1. aprila do 10. oktobra 2013. godine, kada su postojali zakonski razlozi za zastoj, odnosno prekid predmetnog parničnog postupka.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Olučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu nedelotvornom postupanju parničnih sudova, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka , podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka , nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine). Stoga je Sud, na osnovu odred aba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja ove žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na pravno stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (www.ustavni.sud.rs).

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5399/13 od 19. februara 2014. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje isključivo zasniva na činjenici da postupajući drugostepeni sud nije dao logičke razloge za svoje pravno stanovište u ovom obligacionom sporu, a na kome je zasnovao osporenu presudu.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama drugostepenih sudova po žalbi, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje redovni pravni lek uverio u snagu svojih argumenata.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je postupajući drugostepeni sud zasnovao svoje pravno stanovište na nelogičnim razlozima. S tim u vezi, Ustavni sud je, kao prvo, konstatovao da je Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju osporene presude Gž. 5399/13 od 19. februara 2014. godine detaljno izneo argumente na kojima je podnosilac ustavne žalbe temeljio osnovanost njegovog tužbenog zahteva kojim je tražio da mu tuženi naknadi materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti zbog nemogućnosti izdavanja poslovnog prostora u zakup. Uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da su parnične stranke zaključile ugovor o kupoprodaji navedenog poslovnog prostora kojim je bilo predviđeno da će tuženi, kao prodavac, predati podnosiocu ustavne žalbe, kao kupcu, poslovni prostor u tzv. “sirovom stanju“, te da tim ugovorom nije bila predviđena obaveza tuženog da uredi pristup do zgrade u kojoj se nalazi lokal i da su vlasnici drugih lokala obavljali poslovnu delatnost bez obzira na činjenicu što nije bio uređen pristup sa ulice do zgrade, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da radnjama tuženog podnosilac nije bio omogućen da izdaje u zakup svoj lokal u periodu od jula 1998. do aprila 2001. godine, u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu u konkretnom slučaju dao dovoljne razloge za pravni stav o neosnovanosti žalbe podnosioca izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti