Odbacivanje ustavne žalbe u postupku prinudne naplate poreskog duga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu, utvrdivši da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje. Osporenom presudom Upravnog suda nisu povređena prava podnosioca na pravično suđenje i imovinu, jer odluka nije bila arbitrerna, već zasnovana na jasnim zakonskim razlozima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3326/2010
02.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „POSTMEX“ D.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba preduzeća „POSTMEX“ D.o.o. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 517/10 od 21. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „POSTMEX“ D.o.o. iz Beograda je 13. jula 2010. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 517/10 od 21. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je ukazao i na povredu prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su označena ustavna prava, a pre svega pravo na pravično suđenje i pravo na delotvorni pravni lek, povređeni dužinom trajanja postupka, s obzirom na to da je 28. maja 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu, a da je osporena presuda Upravnog suda dostavljena njegovom punomoćniku tek 14. juna 2010. godine. Dalje se ističe da su pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu povređeni time što su poreska rešenja doneta na osnovu knjigovodstvenog stanja PIB-a poreskog obveznika, a ne u skladu sa odredbama člana 77. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ističe se i to da Poreska uprava pre donošenja prvostepenog rešenja nije na nesumnjiv način utvrdila iznos dospelih, a neizmirenih obaveza dužnika poreskog obveznika, što može dovesti do toga da poreski obveznik, za slučaj da izmiri dospele poreske obaveze iz svojih sredstava i imovine, potražuje od svog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, znatno više nego što mu ovaj duguje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 517/10 od 21. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Sektor za poresko-pravne poslove i koordinaciju broj 433-00686/2006-07 od 9. marta 2007. godine, kojim je odbijena žalba izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Centar za velike poreske obveznike broj 433-1424/06-2 od 1. novembra 2006. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ na osnovu rešenja broj 433-750/06-1 od 23. maja 2006. godine, pokrenuo postupak prinudne naplate dospele, a neplaćene poreske obaveze po osnovu poreza na dobit preduzeća iz novčanih sredstava na računima poreskog obveznika, preduzeća „Astra Simit“ D.o.o; da je prvostepeni organ, nakon što se postupak prinudne naplate pokazao neefikasnim, od navedenog poreskog obveznika zahtevao informacije o postojanju njegovih dospelih i nedospelih potraživanja, na osnovu odredbe člana 45. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji; da je prvostepeni organ utvrdio da poreski obveznik ima nedospela potraživanja prema tužiocu, kao dužniku, po ugovoru broj 10/1239/1/04 od 17. decembra 2004. godine i po ugovoru broj 10/1283/04 od 30. decembra 2004. godine u opredeljenim novčanim iznosima, što je konstatovano zapisnikom broj 433-1424/06-7 od 27. oktobra 2006. godine i zapisnikom broj 433-1424/06-8 od 31. oktobra 2006. godine; da je ispravan zaključak tuženog organa da je prvostepeni organ, polazeći od odredaba člana 86. st. 1. i 3. i člana 87. stav 1. tačka 4) i stav 6. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i utvrđenih činjenica, pravilno postupio kada je naložio zabranu tužiocu da poreskom obvezniku isplati gotovinske dugove po navedenim ugovorima, radi ustanovljavanja zakonskog založnog prava u korist Republike Srbije - Ministarstva finansija - Poreske uprava - Centra za velike poreske obveznike na novčanim potraživanjima poreskog obveznika; da su navodi tužbe kojima se osporava zakonitost rešenja o prinudnoj naplati poreza i ističe da je prvostepeni organ bio dužan da postupi po odredbama člana 84. st. 2. i 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, već bili isticani u žalbi i pravilno ocenjeni od strane drugostepenog organa.

4. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu zasniva na uverenju da mu je, kao dužniku poreskog obveznika, pogrešnom primenom materijalnog prava i nepravilno utvrđenim činjeničnim stanjem od strane poreskih organa u postupku prinudne naplate poreskog duga poreskog obveznika, naložena zabrana plaćanja gotovinskih dugova poreskom obvezniku. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu ističe zapravo kao posledicu povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode koji su bili predmet ocene u poreskim rešenjima i osporenoj presudi. Naime, navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje dovode se u vezu sa prvostepenim poreskim rešenjem od 1. novembra 2006. godine, dok je iste navode podnosilac isticao u žalbi u poreskom postupku i tužbi u upravnom sporu, ali ih je dovodio isključivo u vezu sa rešenjem o prinudnoj naplati poreza od 23. maja 2006. godine. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio kao pravilne razloge koje je izneo drugostepeni poreski organ prilikom ocene žalbenih navoda kojima je osporavana zakonitost rešenja o prinudnoj naplati poreza.

Saglasno navedenom, Ustavni sud naglašava da se ustavna žalba ne može temeljiti na tvrdnjama koje kao razlog povrede prava nisu isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, jer je ustavna žalba supsidijerno pravno sredstvo koje podnosiocu stoji na raspolaganju tek pošto je u redovnom postupku iznosio sve argumente koji su od značaja za ostvarivanje očekivane zaštite njegovih prava.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene poreskih organa i redovnog suda u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko razlozi navedeni u ustavnoj žalbi i sadržina rešenja donetih u poreskom postupku i presude donete u upravnom sporu ne ukazuju na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju porekih organa i redovnog suda na očiglednu štetu podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda ne ukazuje na arbitrernost i proizvoljnost prilikom odlučivanja, jer su poreski organi i Upravni sud izneli jasne i dovoljne razloge zbog čega su ispunjeni uslovi za ustanovljavanje zakonskog založnog prava u korist poreskog poverioca na novčanim potraživanjima koje poreski obveznik ima prema dužniku, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Kada je u pitanju ukazivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se povreda tog ustavnog prava dovodi isključivo u vezu sa dužinom trajanja upravnog spora. U tom smislu, ocena Ustavnog suda je da se tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u upravnom sporu ne može prihvatiti kao razlog koji ima ustavnopravni karakter, s obzirom na činjenicu da je upravni spor trajao nešto kraće od tri godine.

Konačno, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac ne samo imao, već i iskoristio svoje zakonsko pravo da izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja i da zatim tužbom pokrene upravni spor protiv osporenog drugostepenog rešenja.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbe Evropske konvencije čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi sadržinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu, te je i u ovom slučaju postojanje eventualne povrede ovih prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe u postupku prinudne naplate poreskog duga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti