Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko sedam i po godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. R. iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 376/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. R. iz Kruševca podnela je, 26. aprila 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 376 /10. Pozvala se i na član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak okončan posle više od sedam i po godina, te ukazuje na okolnosti za koje smatra da su doprinele njegovoj dužini. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete , pri čemu materijalnu štetu opredeljuje u visini troškova parničnog postupka koje je imala i koje je dužna da naknadi suprotnoj strani.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 376/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja O. R, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 8. avgusta 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog S. A, radi utvrđenja prava svojine po osnovu nasleđivanja iza smrti majke.

Tuženi je u odgovoru na tužbu predložio da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja postupka koji se protiv njega vodi po tužbi F. A. radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa tužiljinim pok. očuhom u predmetu tog suda P. 1648/05.

Sud je na ročištu od 11. aprila 2006. godine odbio pomenuti predlog, a 26. oktobra 2007. godine je zaključio glavnu raspravu. U novembru iste godine glavna rasprava je otvorena, a postupak je prekinut rešenjem od 12. novembra 2008. godine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 1648/05. Od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu, od ukupno 11 zakazanih ročišta, četiri nisu održana - jedno na molbu tužiljinog punomoćnika, jedno na molbu tuženog, odnosno zbog neurednog pozivanja njegovog punomoćnika, a jedno radi združenja spisa P. 1648/08.

Rešenje o prekidu postupka ukinuto je rešenjem drugostepenog suda Gž. 562/09 od 27. marta 2009. godine.

Prvostepeni sud je nakon ročišta održanog u junu 2009. godine, glavnu raspravu zaključio 6. jula, a zatim ju je 16. oktobra iste godine otvorio. Sud je na ročištu održanom 10. juna 2010. godine odredio zastoj postupka do združenja spisa predmeta P. 1648/05. Prvo sledeće ročište zakazano je za 14. decembar, a na ročištu održanom 28. decembra 2009. godine tuženi je predložio da sud odbije tužbeni zahtev jer je postupak u predmetu P. 1648/05 pravnosnažno okončan. U ovom delu postupka od ukupno pet zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog protesta advokata, a drugo zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog.

Na ročištu održanom 3. februara 2011. godine sud je ponovo odredio zastoj u postupku radi dostavljanja podneska kojim je tužba proširena na F. A. Tužilja je 7. februara predala sudu navedeni podnesak, a 25. februara F. A. je obavestio sud da se protivi proširenju tužbe. Na sledećem ročištu koje je održano 7. juna 2011. godine tužilja je obavestila sud da je podnela posebnu tužbu protiv F. A. i predložila je spajanje parnica. Sud je radi donošenja odluke o tužiljinom predlogu ponovo zastao sa postupkom, a prvo sledeće ročište je zakazao za 30. maj 2012. godine. Na ovom ročištu sud je odbio predlog za spajanje parnica i zaključio je glavnu raspravu, da bi je rešenjem donetim narednog dana otvorio radi "odluke o predlogu za subjektivnim preinačenjem - proširenjem tužbe".

Zbog neurednog pozivanja tužiljinog punomoćnika ročište koje je bilo zakazano u avgustu 2012. godine nije održano, a na ročištu od 16. oktobra 2012. godine sud je doneo rešenje kojim nije prihvatio "subjektivno preinačenje" tužbe i zaključio je glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 376/10 od 16. oktobra 2012. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, koju, kako nalazi prvostepeni sud, tuženi nije imao ni u vreme podnošenja tužbe s obzirom na to da nije bio titular prava svojine, budući da to pravo na osnovu zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju nije upisao u javne evidencije o nepokretnostima, a koju je svakako izgubio pravnosnažnošću presude P. 1648/05 od 29. jula 2009. godine kojom je poništen pomenuti ugovor.

Predmetni postupak je okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 829/13 od 21. marta 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Konvencije, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da će sud zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u toku postupka oceni da je to celishodno, kao i da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa postupkom da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku (član 219. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao preko sedam i po godina , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, po stupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu nasleđa, ne može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Po nalaženju Ustavnog suda podnositeljka je imala legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njenih eventualnih prava na imovini koja je bila predmet spora .

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini postupka, budući da jedno ročište nije održano na molbu njenog punomoćnika, a jedno zbog njegovog nedolaska jer je u toku bio protest advokata.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud tri puta zaključivao pa otvarao glavnu raspravu, s tim što je poslednji put zaključenu glavnu raspravo otvorio u maju 2012. godine radi donošenja odluke o proširenju tužbe (što je smatrao subjektivnim preinačenjem) na F. A. koji je o svom protivljenju tome sud obavestio u februaru te godine. Osim otvaranja glavnih rasprava, prvostepeni sud je tri puta zastajao sa postupkom u trajanju od šest, odnosno četiri meseca i to radi pribavljanja drugih parničnih spisa tog suda i dostavljanja podneska kojim je tužba proširena na drugo lice, pri čemu je treći put zastao sa postupkom radi donošenja odluke o podnositeljkinom predlogu za spajanje parnica za šta mu je trebalo 11 meseci. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud saznanje o načinu na koji je pravnosnažno okončan postupak u predmetu P. 1648/05 imao u decembru 2010. godine, budući da ga je o tome obavestio tuženi koji je tom prilikom, upravo imajući u vidu način okončanja tog postupka, predložio odbijanje tužbenog zahteva. Međutim, prvostepeni sud je nastavio da vodi postupak i dve godine kasnije je odbio tužbeni zahtev zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, koju, kako je zaključeno, tuženi nije imao ni u trenutku pokretanja postupka, a svakako ju je izgubio pravnosnažnošću prvostepene odluke u predmetu P.1648/05. Imajući u vidu momenat saznanja prvostepenog suda o okončanju postupka u predmetu P. 1648/05 i razloge na kojima je zasnovao svoju presudu, neminovno se postavlja pitanje svrhe vođenja postupka nakon decembra 2012. godine.

Polazeći svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i određeni doprinos podnositeljke trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete zbog obaveze snošenja troškova postupka tokom njegovog trajanja i njihove naknade suprotnoj strani, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Identično stanovište Sud je zauzeo u Odluci Už-1015/2012 od 7. maja 2015. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.