Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom i stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neizvršenja potraživanja u izvršnom i stečajnom postupku. Podnositeljki se utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete, dok se žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . M . iz sela P, Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1056/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz sela P, Leskovac, podneo je Ustavnom sudu, 21. marta 2018. godine, preko punomoćnika J. Z, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1056/12 i protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 1056/12 od 16. maja 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3743/17 od 14. septembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da su presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 743/92 od 4. marta 1993. godine, koja je postala pravnosnažna 11. avgusta 1993. godine, obavezan e filijale tužene Kompanij e „D .“ da mu na ime naknade materijalne štete, zbog oštećenja putničkog vozila nastalo g u saobraćajnoj nezgodi , isplat e iznos od 10.943.980 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate ; da je zbog enormne inflacije u 1993. godini dosuđeni novčani iznos obezvređen, te da i pored obračunate zakonske zatezne kamate nije bio dovoljan da se izvrši potpuna naknada štete; da je u izvršnom postupku po rešenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 42/02 od 4. aprila 2006. godine, izvršnom poveriocu, ovde podnosiocu isplaćen iznos od 3.910,42 dinara, kao i troškovi postupka; da je radi naplate potpune štete 6. jula 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu; da je u ovom postupku Osnovni sud u Leskovcu doneo presudu P. 663/10 od 14. februara 2011. godine , koja je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 639/11 od 27. decembra 2011. godine ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak; da je nakon šest godina, presudom Osnovnog suda P. 1056/12 od 16. maja 2017. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca , te da je ista potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3743/17 od 14. septembra 2017. godine; da je sudski postupak za naknadu štete započeo 1992. godine i okončan presudom donetom 1993. godine, da je izvršni postupak trajao od 2002. godine do 2006. godine, a da je parnični postupak radi potpune naknade materijalne štete trajao od 2004. godine do 2017. godine, odnosno ukupno 25 godina. Dalje je istakao da tužbeni zahtev predstavlja razliku između delimično isplaćene štete i realne stvarne štete, te da se rok zastarelosti ima računati prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je delimična šteta u izvršnom postupku naplaćena 4. aprila 2006. godine, a tužba za potpunu naknadu (inflatorne) štete podneta u roku od tri godine, to ističe da je primena merodavnog prava od strane sudova bila očigledno proizvoljna. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete opredeljujući isti u iznosu od 120.000,00 dinara, kao i za troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1056/12 i priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 30. ju na 2006. godine, Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženih: Kompanije „D.“ a.d Glavna filijala L . i Kompanije „D .“ a.d. Glavna filijala K, radi naknade inflatorne štete.

Prvotuženi i drugotuženi su 9. i 10. avgusta 2006. godine dostavili sudu odgovor na tužbu.

Pred prvostepenim sudom je održano 16 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi preko dva sudska veštaka mašinske struke na okolnost visine materijalne štete nastale na vozilu tužioca, saslušanjem sudskog veštaka i pokušajem usaglašavanjem mišljenja sudskih veštaka. Sud je na ročištu održanom 11. jula 2008. godine (nakon pokušaja usaglašavanja mišljenja sudskih veštaka) odredio novo veštačenje preko sudskog veštaka mašinske struke, a nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 5. februara 2009. godine, odnosno nakon sedam meseci od dana kada je određeno izvođenje dokaza. U navedenom periodu dva ročišta su bila odložena, jer sudski veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. Tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Osnovnog suda Leskovcu P. 663/10 od 14. februara 2011. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate na ime potpune naknade štete po presudi istog suda P. 743/92 od 4. marta 1993. godine iznos od 285.427,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. marta 2009. godine do isplate i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 639/11 od 27. decembra 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 663/10 od 14. februara 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka održana su 22 ročišta, na kojima je izveden dokaz veštačenjem preko dva sudska veštaka saobraćajne struke, dok pet ročišta nije održan o zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (dva ročišta na predlog punomoćnika tužioca) . Prvostepeni sud nije bio u mogućnosti da izvede dokaz saslušanjem sudskog veštaka, jer se isti u periodu od 14. jula 2014. do 4. decembra 2015. godine, odnosno jedne godine i pet meseci nije odazivao pozivima suda, te je kažnjen novčanom kaznom zbog neopravdanog izostanka sa ročišta. Prvostepeni sud je potom odredio novo veštačenje preko sudskog veštaka saobraćajne struke.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1056/12 od 16. maja 2017. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime potpune naknade štete po presudi Opštinskog suda u Leskovcu P. 743/92 od 4. marta 1993. godine isplate novčani iznos od 396.012,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. marta 2013. godine do isplate i obavezan je tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3743/17 od 14. septembra 2017. godine je odbijena kao neosnovan žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 1056/12 od 16. maja 2017. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je drugostepeni sud prihvatio stanovište nižestepenog suda, ističući da je predmet spora novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom u uslovima visoke inflacije do 24. januara 1994. godine, te da se isto zasniva na pravnom osnovu neosnovanog obogaćenja, pa se i vreme zastarelosti računa prema opštem zastarnom roku iz člana 371. Zakona o obligacionom odnosima; da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu I. 428/02 obavljeno veštačenje preko sudskog veštaka ekonomske struke; da su tuženi izmirili svoj dug i da je tužilac u podneskom od 27. juna 2006. godine naveo da je u celosti izmiren dug prema pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda u Leskovcu P. 743/92 od 4. marta 1993. godine i povukao predlog za izvršenje. Kako je inflatorna šteta samostalno potraživanje , to rok zastarelosti teče od uvođenja novog dinara 24. januara 1994. godine, a kako je tužba podneta 30. juna 200 6. godine, to je potraživanje tužioca zastarelo shodno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, drugostepeni sud je istakao da novčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom i obezvređeno u uslovima visoke inflacije do 24. januara 1994. godine, zastareva za deset godina, s tim što navedeni rok nije mogao da teče pre 21. januara 1994. godine, te da je od 24. januara 1994. godine do podnošenja tužbe 30. juna 2006. godine proteklo više od 12 godina.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju navedenom povred om ustavnog prava ne mo gu obuhvatiti ranije vođeni postupci (parnični i izvršni) za naknadu štete, s obzirom na to da je iz navedenih postupaka (koji su okončani obavezivanjem tuženih na isplatu naknade štete, a potom i namirenjem u izvršnom postupku) proistekao poseban parnični postupak za naknadu inflatorne štete. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici za naknadu inflatorne štete podneta Opštinskom sudu Leskovcu 30. juna 2006. godine, a da je parnični postupak pravnosnažno o končan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3743/17 od 14. septembra 2017. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 11 godina i tri meseca .

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet bio relativno činjenično i pravno složen, iako je zadatak parničnog sud a bio da utvrdi da li je izvršena potpuna naknad a materijalne štete, po osnovu potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom donetom u periodu hiperinflacije i sprovedenom izvršnom postupku, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak i višestruko veštačenje preko sudskih veštaka mašinske i saobraćajne struke, ali što nikako ne može biti opravdanje za jedanaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je punomoćnik podnosioca doprineo duž em trajanj u navedenog parničnog postupka, jer su dva ročišta zakazana za 24. april 2013. godine i 4. decembar 2013. godine odložena na predlog punomoćnika tužioca .

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknut om tužbenom zahtev u odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 11 godina i tri meseca (da je prvostepeni sud u periodu od 11. jula 2008. godine , kada nije postignuta saglasnost sudskih veštaka odredio novo veštačenje , a da su nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni sudu 5. februara 2009. godine, nakon sedam meseci od dana kada je određeno izvođenje dokaza preko novog sudskog veštaka ; da u ponovnom postupku u periodu od 14. jula 2014. do 4. decembra 2015. godine, prvostepeni sud nije uspeo da izvede dokaz saslušanjem sudskog veštaka, jer se isti nije odazivao pozivima suda u periodu od jedne godine i pet meseci, nakon čega je novčano kažnjen), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon četiri godine i osam meseci doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon pet godina doneta druga presuda, koja je u postupku po žalbi tužioca potvrđena i konačno je odučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost činjenih i pravnih pitanja, doprinos punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, doprinos parničnog suda dužini trajanja postupka, opredeljeni zahtev podnosioca u pogledu visine naknade nematerijalne štete, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Sud podseća na svoje stanovište da pomenuta ustavna garancija ne podrazumeva povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom i stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti