Odluka Ustavnog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti i razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti, smatrajući ga zakonitim. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Iva Colića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Iva Colića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 982/08 od 24. decembra 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije po zahtevu za zaštitu zakonitosti.

2. Odbacuje se ustavna žalba Iva Colića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1957/05.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivo Colić iz Subotice je 4. marta 2009. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 982/08 od 24. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1957/05.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada nisu u celosti uvažili tužbeni zahtev podnosioca u pogledu iznosa traženih za naknadu nematerijalne štete, s obzirom da iznos koji mu je dosuđen "ne predstavlja pravičnu novčanu naknadu i satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti"; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku s obzirom da je tužba podneta 21. juna 2000. godine, a da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 982/08 doneto 24. decembra 2008. godine; da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo punomoćnik podnosioca nakon što je dobio obaveštenje Republičkog javnog tužioca da neće izjaviti navedeni vanredni pravni lek, i pored toga što je Okružni sud u Subotici neosnovano u "preambuli" presude naveo da tuženu Republiku Srbiju zastupa Ministarstvo odbrane, Odeljenje za imovinsko-pravne poslove, Odsek u Beogradu, iako je tuženu mogao da zastupa samo Republički javni pravobranilac, kako je to označeno i u osporenom rešenju Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano da je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Polazeći od odredbe člana 170. Ustava, kao i prirode postupka povodom izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti i prava o kojima se u tom postupku odlučuje, Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije može biti poseban predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 982/08 od 24. decembra 2008. godine primio 2. februara 2009. godine, a da je ustavnu žalbu podneo 4. marta 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na osporeno rešenje blagovremena, jer je izjavljena u roku propisanom odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. S obzirom na navedeno, Sud je zaključio da su ispunjene pretpostavke za odlučivanje da li je u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na koje se u žalbi pozvao.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1957/05, osporeno rešenje i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Vojske Jugoslavije, radi naknade štete, koja je nastala njegovim ranjavanjem kao vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka u Danilovgradu VP 4695 dana 24. marta 1999. godine.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1140/00 od 17. januara 2005. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen, obavezana je tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora, Vojska državne zajednice Srbija i Crna Gora da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe na ime nematerijalne štete u vidu pretrpljenog i budućeg fizičkog bola isplati iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog i budućeg straha iznos od 150.000,00 dinara, za duševnu patnju usled naruženosti iznos od 400.000,00 dinara, za duševnu patnju zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 600.000,00 dinara, odnosno ukupno 1.450.000,00 dinara na ime naknade štete, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, dok je preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i tužilac je oslobođen obaveze snošenja troškova sudske takse u ovom postupku.

Protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 1. marta 2005. godine, a tužilac 3. marta 2005. godine. Rešavajući o podnetim žalbama, Okružni sud u Subotici je presudom Gž. 422/05 od 12. decembra 2005. godine žalbu tužioca i žalbu tužene delimično usvojio, te je prvostepena presuda preinačena u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu na ime pretrpljenog i budućeg straha plati iznos od 150.000,00 dinara, na taj način što je obavezana tužena da po tom osnovu plati tužiocu i daljih 70.000,00 dinara, tj. po tom osnovu ukupno 220.000,00 dinara, dok je presuda ukinuta u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje opšte životne aktivnosti plati iznos od 600.000,00 dinara i u delu odluke o naknadi parničnih troškova i u tom delu je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, a u preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je protiv drugostepene presude izjavio reviziju 3. januara 2006. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 361/06 od 8. juna 2006. godine odbijena je kao neosnovana revizija koju je tužilac izjavio protiv navedene drugostepene presude, u delu u kom je preinačena i potvrđena prvostepena presuda.

Podneskom od 21. maja 2007. godine tužilac je precizirao nepresuđeni deo tužbenog zahteva i predložio da sud donese presudu kojom će obavezati tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti za pretrpljene duševne bolove za umanjenje opšte životne aktivnosti isplati iznos od 1.400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1957/05 od 20. februara 2008. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezana je tužena da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 675.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. februara 2008. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, kao i da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 190.485,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20. februara 2008. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, dok je preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev odbijen.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 8. aprila 2008. godine. Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 531/08 od 18. juna 2008. godine žalba je delimično usvojena, te je prvostepena presuda preinačena u delu u kom je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 675.000,00 dinara, tako što je obavezana tužena da po tom osnovu plati tužiocu daljih 125.000,00 dinara, tj. po tom osnovu ukupno 800.000,00 dinara, i u delu odluke o troškovima - na taj način što je obavezana tužena da po tom osnovu plati tužiocu daljih 131.965,00 dinara, tj. po tom osnovu ukupno 322.450,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba odbijena i potvrđena prvostepena presuda, te je obavezana tužena da na ime troškova parničnog postupka nastalih povodom uloženog pravnog sredstva isplati tužiocu iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 1957/05 od 20. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Subotici Gž. 531/08 od 18. juna 2008. godine. Po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva GT. 1739/08 od 17. septembra 2008. godine da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, podnosilac ustavne žalbe je izjavio navedeno vanredno pravno sredstvo 3. novembra 2008. godine. Podnosilac je naveo da ovo pravno sredstvo podnosi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, a kao razloge osporavanja je izneo da je Okružni sud u Subotici u preambuli presude neosnovano naveo da tuženu zastupa Ministarstvo odbrane, Odeljenje za imovinsko-pravne poslove, Odsek u Beogradu, iako je tuženu mogao da zastupa samo Republički javni pravobranilac, kao i da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada nije u celosti uvažio tužbeni zahtev u pogledu traženih iznosa na ime naknade nematerijalne štete.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 982/08 od 24. decembra 2008. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 531/08 od 18. juna 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je zahtev podnet protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti; da je članom 417. Zakona o parničnom postupku propisano da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, odnosno ako je protivno odredbama navedenog Zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. ZPP), te da i tužilac, kao supsidijerni podnosilac zahteva, može podneti navedeni zahtev samo iz ovog razloga; da, iako je podnosilac u svom zahtevu kao razlog naveo bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5.) Zakona, ista nije obrazložena razlozima koji se mogu podvesti pod tu povredu, već je u zahtevu ukazano na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka i na pogrešnu primenu materijalnog prava, te da formalno pozivanje tužioca na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ne čini zahtev dozvoljenim.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju je povredu ukazano u ustavnoj žalbi je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređen je odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP). U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana Zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa, u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu, dok je stavom 4. istog člana propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (Vrhovni sud Srbije).

Daljim odredbama ZPP propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da kada Vrhovni sud Srbije odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, a ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno se primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).

Prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, na koju se Vrhovni sud poziva u obrazloženju osporenog rešenja, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U članu 404. ZPP predviđeno je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud. U članu 405. ZPP propisano je da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti (stav 1.), te da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.). Prema članu 406. stav 1. ZPP, ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.

Član 361. stav 2. tačka 5) ZPP utvrđuje da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Iz navedenih zakonskih odredaba proističe da je dispozicija za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku prvenstveno data nadležnom javnom tužiocu, kao državnom organu, koji pri tome može da postupa bilo ex officio ili na predlog stranke. Međutim, ovo ovlašćenje javnog tužioca nije ekskluzivne, odnosno isključive vrste, jer ga supsidijarno ima i parnična stranka, koja može sama da izjavi predmetni vanredni pravni lek u zakonskom roku, nakon što primi obaveštenje da javni tužilac, po njenom predlogu, neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti. Odredbom člana 413. ZPP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti protiv svake pravnosnažne sudske odluke, izuzev protiv odluke Vrhovnog suda donete po reviziji ili po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovaj vanredni pravni lek se, u pogledu osnova, može izjaviti samo povodom učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, a odgovarajuće odredbe navedenog Zakona koje se odnose na postupak po žalbi ili reviziji mogu se shodno primenjivati na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti isključivo ako u odredbama koje neposredno uređuju ovo pravno sredstvo nije šta drugo predviđeno.

6. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud našao da je podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''obzirom da je izjavljen protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti'' i, drugo, ''obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti''.

Prvi razlog za ovakvo odlučivanje Vrhovnog suda u osporenom rešenju koji se vezuje za shodnu primenu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, u konkretnom slučaju ne može se prihvatiti. Naime, u objektivnom smislu ne postoji istovetnost kod sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom i zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana odredba iz odeljka o reviziji bi se, u smislu člana 421. stav 2. ZPP, mogla shodno primeniti i na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ukoliko posebne odredbe čl. 413. do 420. ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. ZPP utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna i nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda po žalbi, proizlazi da se svakako nije radilo o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu nije mogao podneti, kako je to zaključio Vrhovni sud.

U pogledu drugog razloga za odbacivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem na zakonom propisan način odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen iz razloga što je samo formalno podnet zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, odnosno što se razlozi koji su navedeni u zahtevu ne mogu podvesti pod ovu povredu, već se njima ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao i na pogrešnu primenu materijalnog prava, a što ne mogu biti razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, osporeno rešenje je doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnog procesnog prava, jer formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, samo po sebi, ne čini ovakav zahtev dozvoljenim, na osnovu čega je osporenim rešenjem i odlučeno da se podnosiočev zahtev odbaci kao nedozvoljen. Pored toga, iako je Ustavni sud prethodno ocenio da se ne može prihvatiti kao valjan deo razloga za odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti - to da je navodno izjavljen protiv presude protiv koje se ne može izjaviti, u konkretnom slučaju ta činjenica nije mogla biti per se od uticaja na drugačije odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na postupak koji je prethodio podnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud je utvrdio da je presuda Okružnog suda u Subotici Gž. 531/08 kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan doneta 18. juna 2008. godine i ispravljena rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 531/08 od 24. jula 2008. godine, te da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe navedenu presudu primio 25. juna 2008. godine, odnosno da je primio rešenje o ispravci navedene presude 30. septembra 2008. godine. S obzirom da je u konkretnom slučaju izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedene drugostepene presude bio nedozvoljen, blagovremenost ustavne žalbe u ovom delu se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe navedenu presudu primio 25. juna 2008. godine, odnosno rešenje o ispravci navedene presude 30. septembra 2008. godine, te da je ustavna žalba izjavljena 4. marta 2009. godine, Sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za ocenu da li je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1957/05 učinjena povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, na koju se pozvao u ustavnoj žalbi.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud konstatuje da se povreda prava na suđenje u razumom roku može ceniti isključivo u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti. Ustavni sud je ocenio da je o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet 3. novembra 2008. godine, Vrhovni sud Srbije odlučio osporenim rešenjem Sgzz. 982/08 od 24. decembra 2008. godine, dakle u roku kraćem od dva meseca od dana podnošenja zahteva, te da podnosiocu nesumnjivo nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Sledom navedenog, Sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti i razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti