Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko osam godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak. Deo žalbe je odbačen kao preuranjen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Atanasijadisa iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Atanasijadisa i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58123/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sud u da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Atanasijadis iz Beograda podne o je 22. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. i člana 36. stav 2. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58123/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je tužba u osporenom postupku podneta 14. februara 2006. godine; da do dana izjavljivanja ustavne žalbe nije doneta odluka; da predmet u osporenom postupku nije posebno komplikovan; da je prvotuženi priznao tužbeni zahtev, a da drugotužena ne osporava činjenično stanje, već smatr a da je pozitivno pravo na njenoj strani; da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije uradio ništa što bi doprinelo odugovlačenju osporenog postupka; da podnosilac ustavne žalbe nema na raspolaganju sredstvo kojim bi mogao da ubrza postupanje nadležnih sudova, a da takvo sredstvo ne predstavlja ni ustavna žalba, koja služi samo za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da radnjama sudova u osporenom postupku nije poštovan standard suđenja u razumnom roku i obezbeđeno efikasno pravno pravno sredstvo kojim bi se povreda prava na suđenje u razumnom roku mogla otkloniti , kao i da su povređena označena ustavna prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58123/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari.

Nikola Atanasijadis iz Beograda podneo je 14. februara 2006. godine, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Jovice Gajića i Jadranke Popović, oboje iz Beograda, radi utvrđenja prava svojine na naznačenom putničkom motornom vozilu.

Tužena je 13. marta 2006. godine podnela odgovor na tužbu.

Ročišta od 21. marta 2006. i 23. juna 2006. godine nisu održana, jer tuženi nije uredno pozvan.

Na ročištu održanom 7. septembra 2006. godine u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tužioca, tuženi je priznao u celosti tužbeni zahtev, dok ga je tužena osporila, a na ročištu održanom 18. decembra 2006. godine saslušani su tužilac i tužena u svojstvu parničnih stranaka.

Nakon ročišta koje nije održano 16. marta 2007. godine zbog nedolaska tuženog, sud je rešenjem P. 921/06 donetim istog dana van ročišta odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u predmetu istog suda K. 317/06, jer je našao da odluka u tom predmetu predstavlja prethodno pitanje za odluku u parničnom postupku koji je vodio.

Na osnovu žalbe tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10160/07 od 13. septembra 2007. godine ukinuo navedeno rešenje od 16. marta 2007. godine, jer je našao da odluka u navedenom krivičnom postupku ne predstavlja prethodno pitanje za odluku u osporenom parničnom postupku.

Ročište od 14. januara 2008. godine odloženo je na teret tuženog, ročište od 13. marta 2008. godine nije održano zbog dojave o podmetnutoj bombi, da bi ročišta od 3. juna 2008. i 10. oktobra 2008. godine bila održana.

Sledeća dva ročišta, zakazana za 12. decembar 2008. i 24. februar 2009. godine, nisu održana zbog nedolaska svedoka i nepozivanja punomoćnika tužioca, a ročišta od 22. aprila 2009. i 18. juna 2009. godine odložena su na teret tuženog.

Ročište zakazano za 6. oktobar 2009. godine nije održano zbog nedolaska tuženog i svedoka, a tužena je istog dana podnela protivtužbu protiv tužioca radi predaje spornog vozila.

Ročište od 27. novembra 2009. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Sledeće ročište u ovom postupku, koji se vodio u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58123/10, nije održano 19. oktobra 2010. godine, zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu.

Naredna dva ročišta, od 29. novembra 2010. i 18. januara 2011. godine održana su, a sledeće ročište od 8. aprila 2011. godine nije održano zbog nedolaska svedoka.

Na ročištu od 20. juna 2011. godine saslušan je svedok, a ročište od 16. novembra 2011. godine odloženo je, jer nisu združeni traženi krivični spisi.

Ročište od 23. januara 2012. godine odloženo je radi upoznavanja suda i tuženih sa podneskom tužioca dostavljenim 19. januara te godine.

Na ročištu održanom 24. aprila 2012. godine zaključena je glavna rasprava u smislu člana 305. Zakona o parničnom postupku.

Sud je zatim tri puta tražio spise krivičnog predmeta od krivičnog odeljenja tog suda, koje je zatim obavestilo taj sud 16. jula 2012. godine da se spisi nalaze u drugostepenom sudu po žalbi, da bi nakon ponovnog zahteva od 24. septembra 2012. godine traženi krivični spisi bili dostavljeni, kao i krivični spisi još jednog krivičnog predmeta istog suda.

Presudom od 26. novembra 2012. godine, sud je odbio zahtev tužioca-protivtuženog da se utvrdi da je vlasnik spornog putničkog motornog vozila, obavezao ga da tuženoj-protivtužilji preda to vozilo, obavezao tužioca-protivtuženog da tuženoj-protivtužilji naknadi troškove parničnog postupka i obavezao tuženog da tuženoj-protivtužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv ove presude 13. decembra 2012. godine izjavio žalbu, a tužena-protivtužilja je 31. decembra iste godine podnela odgovor na žalbu.

Spisi predmeta prvostepenog suda dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu 5. februara 2013. godine i zavedeni pod brojem Gž. 840/13.

Apelacioni sud u Beogradu je u predmetu Gž. 840/13 dana 7. februara 2014. godine dostavio spise predmeta K. 1065/11 krivičnom odeljenju Prvog osnovnog suda u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (člana 36. stav 2).

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u osporenom postupku, a kojim je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 14. februara 2006. godine, da je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi trajao više od osam godina i da još uvek nije okončan, jer još uvek nije odlučeno o žalbi podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni sud okonča osporeni postupak radi razrešenja spornog pitanja vlasništva na naznačenom putničkom motornom vozilu, za koji je podnosilac ustavne žalbe isplatio kupoprodajnu cenu tuženom, u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, osim dostavljanja jednog podneska neposredno pre ročišta, zbog čega to ročište nije održano, nije doprineo dugom trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su ovi sudovi svojim pogrešnim i neažurnim postupanjem doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo. Ovo najpre stoga što je prvostepeni sud prekinuo osporeni postupak radi rešavanja spornog prethodnog pitanja u krivičnom postupku, da bi drugostepeni sud našao da takvom prekidu postupka nema mesta. Prvostepeni sud zatim nije održao četiri ročišta jer nije uredno pozvao stranke i svedoke u postupku. S druge strane, prvo ročište nakon početka sa radom novih sudova 1. januara 2010. godine održano je skoro 11 meseci posle prethodnog ročišta, zbog čega Ustavni sud nalazi da taj rok ne predstavlja primeren rok u kome se zakazuju ročišta za glavnu raspravu, i pored postojanja objektivnih okolnosti zbog početka sa radom novih sudova. Takođe, prvostepeni sud se morao obraćati više puta krivičnom odeljenju tog suda radi dostavljanja krivičnih spisa na uvid, zbog čega jedno ročište nije ni održano, a prvostepena presuda je doneta tek sedam meseci posle zaključenja glavne rasprave. U vezi sa ovim , Ustavni sud smatra da je potrebno posebno ukazati na stav da za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem „odgovornog“ suda, drugog suda ili drugog državnog organa koji je trebalo da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj 8737/79).

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre trajanje osporenog postupka i postupanje prvostepenih sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, zajemčeni odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak koji je pred njim u toku okončao u najkraćem roku, kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić