Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe podnete od strane oštećenog kao tužioca
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata tužilaštva i sudova. Obaveštenje tužioca i akt istražnog sudije nisu pojedinačni akti, dok se rešenjem o nesprovođenju istrage ne odlučuje o pravima oštećenog, već o odgovornosti okrivljenog.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vidana Savića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Vidana Savića izjavljena protiv akta Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu Kt. 98/08 od 22. decembra 2009. godine, akta istražnog sudije Višeg suda u Smederevu Ki. 21/10 od 15. marta 2010. godine, rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 80/10 od 25. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2. 1839/10 od 18. maja 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vidan Savić iz Smedereva podneo je Ustavnom sudu 14. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog „povreda prava iz člana 3, 18, 20, 21, 22, 23, 25, 27, 32, 33, 35, 36, 51, 56 60, 67, 97, 142. i 156. Ustava Republike Srbije“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao član 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava, s obzirom na vrstu i prirodu tog akta, povređeno ili uskraćeno upravo ono ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda podnosioca ustavne žalbe na čiju se povredu ili uskraćivanje poziva u ustavnoj žalbi, odnosno da je osporenim aktom odlučivano o pravima i obavezama podnosioca.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnosioca ustavne žalbe se pred Opštinskim sudom u Smederevu vodi krivični postupak. Nezadovoljan tokom postupka, podnosilac ustavne žalbe je protiv sudije, zapisničara i zamenika javnog tužioca koji u predmetu postupaju, kao i protiv veštaka i službenih lica Policijske uprave Smederevo, podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Smederevu, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, krivičnog dela nesavestan rad u službi i krivičnog dela davanje lažnog iskaza. Okružno javno tužilaštvo u Smederevu je osporenim aktom Kt. 98/08 od 22. decembra 2009. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da je njegova krivična prijava odbačena i da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja može protiv osumnjičenih preduzeti krivično gonjenje pred Okružnim sudom u Smederevu, podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage. Podnosilac ustavne žalbe je potom, u svojstvu oštećenog kao tužioca, Okružnom sudu u Smederevu podneo zahtev za sprovođenje istrage. Istražni sudija se nije složio sa podnetim zahtevom za sprovođenje istrage i osporenim aktom Ki. 21/10 izrazio je svoje neslaganje sa podnetim zahtevom, te spise predmeta uputio krivičnom vanpretresnom veću na odlučivanje. Veće Okružnog suda u Smederevu je osporenim rešenjem Kv. 80/10 od 25. marta 2010. godine odlučilo da nema mesta sprovođenju istrage po zahtevu oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv osumnjičenih za navedena krivična dela. Navedeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2. 1839/10 od 18. maja 2010. godine.
4. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na osporeno obaveštenje Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu Kt. 98/08 od 22. decebra 2009. godine (kojim je podnosilac ustavne žalbe obavešten da Tužilaštvo nije našlo osnova za pokretanje krivičnog postupka i da može da preuzme krivično gonjenje) i akta istražnog sudije Višeg suda u Smederevu Ki. 21/10 od 15. marta 2010. godine (kojim je istražni sudija izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage, o kom neslaganju tek odlučuje veće), Ustavni sud je utvrdio da osporeni akti nisu pojedinačni pravni akti kojima se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, a protiv kojih bi se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba mogla izjaviti. Ustavni sud je istovetan stav izrazio u više do sada donetih rešenja.
Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv akata protiv kojih se ne može podneti, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: Zakonik), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Odredbom člana 241. stav 1. Zakonika propisano je da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, a odredbom člana 243. stav 7. - da ako se istražni sudija ne složi sa zahtevom javnog tužioca za sprovođenje istrage, zatražiće da o tome odluči veće (član 24. stav 6.) i da protiv rešenja veća okrivljeni, javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja. Članom 64. stav 1. Zakonika propisano je da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koji pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.
Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da će sud doneti rešenje da nema mesta sprovođenju istrage prema okrivljenom ukoliko utvrdi da ne postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo koje mu je zahtevom stavljeno na teret. Dakle, u krivičnom postupku se ne raspravlja o pravima oštećenog kao tužioca, već o krivičnoj odgovornosti okrivljenog. Stoga se oštećeni kao tužilac ne može pozivati na to da je rešenjem kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage prema okrivljenom, zbog nepostojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret zahtevom za sprovođenje istrage, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Kako podnosilac povredu svih ostalih navedenih Ustavom utvrđenih načela i zajemčenih prava, zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ove istaknute povrede.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je i u ovom delu, u odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Smederevu Kv. 80/10 od 25. marta 2010. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2. 1839/10 od 18. maja 2010. godine, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer je ustavna žalba nespojiva ratione materiae sa odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, te ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević