Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Upravnog suda kojom je podnosiocu uskraćeno pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, jer je proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca dovela do povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 11588/11 od 29. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 11588/11 od 29. februara 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-1528/2010 od 23. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Beograda, preko punomoćnika B. I, advokata iz Beograda, podneo je, 20. aprila 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11588/11 od 29. februara 2012. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Ustavnom žalbom se ukazuje da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer se iz rešenja o prestanku radnog odnosa broj 149/10 od 1. oktobra 2010. godine „jasno vidi da je osnov prestanka radnog odnosa likvidacija poslodavca“ i da je podnosiocu prestao radni odnos „zaključno sa danom 30. septembra 2010. godine“. Podnosilac stoga zaključuje da je Upravni sud „pogrešno i proizvoljno“ tumačio odredbe člana 67. stav 1. tačka 5) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kao i odredbe člana 176. stav 1. tačka 5) i člana 185. stav 5. Zakona o radu.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, jer je Upravni sud u presudi U. 979/11 od 30. avgusta 2011. godine, ranije donetoj u istoj upravnoj stvari, izneo potpuno suprotno tumačenje istih odredaba zakona i poništio pobijano rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje. Takođe se ističe da je podnosilac u tužbi protiv novodonetog konačnog rešenja zahtevao da sud, u skladu sa čl. 43. i 70. Zakona o upravnim sporovima, zbog nepostupanja tuženog po presudi U. 979/11 od 30. avgusta 2011. godine, poništi pobijani akt i sam reši upravnu stvar presudom; da je u osporenoj presudi utvrđeno činjenično stanje koje je bitno drugačije od činjeničnog stanja utvrđenog u ranije donetoj presudi Upravnog suda, te da je donošenjem presude bez javnog raspravljanja o novoutvrđenim činjenicama povređen i princip neposrednosti, a time i ustavno pravo na dvostepenost.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11588/11 od 29. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba S . V, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-1528/2010 od 23. septembra 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano: da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja te službe – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-18014-1/2010 od 5. novembra 2010. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. U obrazloženju je dalje navedeno: da je pravilno, po oceni tog suda, odlučio tuženi organ kada je, postupajući u izvršenju presude Upravnog suda U. 979/11 od 30. avgusta 2011. godine, pobijanim rešenjem odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja; da iz spisa predmeta proizlazi da je podnosiocu radni odnos, odnosno osiguranje prestalo u d.o.o. „ H. f. s.“ iz Beograda 30. septembra 2010. godine na osnovu člana 176. tačka 5) Zakona o radu, usled prestanka rada poslodavca, kako je utvrđeno iz akta o prestanku radnog odnosa broj 149/10 od 1. oktobra 2010. godine; da je u obrazloženju tog akta navedeno da je poslodavac prestao sa radom 1. oktobra 2010. godine usled otvaranja postupka likvidacije; da je uvidom u rešenje Agencije za privredne registre od 1. oktobra 2010. godine utvrđeno da je navedeno preduzeće „likvidirano 1. oktobra 2010. godine“; da je uvidom u radnu knjižicu podnosioca utvrđeno da je bio u radnom odnosu u navedenom preduzeću do 30. septembra 2010. godine, odnosno da je bio u osiguranju po osnovu radnog odnosa do 30. septembra 2010. godine. Upravni sud je, polazeći od odredaba člana 67. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik PC“, br. 36/09 i 88/10), člana 176. stav 1. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, broj 24/05) i člana 31. Zakona o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik PC“, br. 55/04...61/05), a „kod činjenice da je poslodavac podnosioca u procesu likvidacije počev od 1. oktobra 2010. godine i nije brisan iz registra privrednih subjekata“, našao da je prvostepeni organ pravilno zaključio da podnosiocu „radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nije prestao po jednom od osnova iz navedenog člana 67. Zakona“, budući da mu je radni odnos prestao onog datuma koji je naveden u rešenju o prestanku radnog odnosa. Ocenjujući navode iznete u tužbi, Upravni sud je našao da su isti neosnovani i bez značaja za drugačiju ocenu ove upravne stvari, budući da je podnosiocu radni odnos prestao 30. septembra 2010. godine „na osnovu člana 176. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, usled prestanka rada poslodavca, sa kojim datumom je odjavljen sa osiguranja“.

U obrazloženju rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-18014-1/2010 od 5. novembra 2010. godine navodi se da je neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za priznavanje novčane naknade za vreme nezaposlenosti, podnet 20. oktobra 2010. godine, jer je postupak likvidacije nad poslodavcem pokrenut 1. oktobra 2010. godine, a podnosiocu je radni odnos prestao 30. septembra 2010. godine, zbog čega osnov prestanka ne može biti usled pokretanja likvidacionog postupka.

Rešenjem o prestanku radnog odnosa broj 149/10 od 1. oktobra 2010. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje radni odnos usled prestanka rada poslodavca, zaključno sa 30. septembrom 2010. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je poslodavac prestao sa radom 1. oktobra 2010. godine, usled otvaranja postupka likvidacije, saglasno Odluci o pokretanju postupka likvidacije donetoj 17. septembra 2010. godine, čime su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa na osnovu odredbe člana 176. tačka 5) Zakona o radu. Rešenje je doneo likvidacioni upravnik d.o.o. „H. f. s.“ u likvidaciji.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 176. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca u slučaju prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom.

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni list SRJ“, broj 36/09) propisano je: da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po osnovu otvaranja stečaja, pokretanja likvidacionog postupka i u drugim slučajevima prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom (član 67. tačka 5); da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 68. stav 1.).

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89 i 9/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 19/91...101/05), koji se primenjivao na dan podnošenja zahteva za priznavanje prava na nadnadu za vreme nezaposlenosti, bilo je propisano: da se likvidacija privrednog društva sprovodi u skladu sa ovim zakonom kada društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svih svojih obaveza, iz razloga navedenih u tač. 1) do 7) ovog člana zakona; da se likvidacija privrednog društva sprovodi odlukom ortaka, članova ili akcionara, i to u slučaju društva s ograničenom odgovornošću, odlukom koju donosi skupština članova društva u skladu sa članom 146. stav 2. ovog zakona (član 348. stav 1. tačka 3); da se odluka o pokretanju postupka likvidacije privrednog društva registruje i objavljuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (član 349.). Odredbama člana 351. ovog zakona uređen je postupak objave obaveštenja svim poveriocima i predviđene posledice propuštanja prijave potraživanja poverilaca u roku propisanom zakonom.

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) propisano je: da je otvaranje stečajnog postupka razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima (član 77. stav 1.); da stečajni upravnik odlučuje o otkazu ugovora o radu iz stava 1. ovog člana i o otkazu obaveštava odgovarajući organ odnosno organizaciju za zapošljavanje na čijoj teritoriji se nalazi sedište stečajnog dužnika (član 77. stav 2.).

Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano da se odredbe ovog zakona shodno primenjuju na postupak likvidacije preduzeća ako zakonom kojim je uređen pravni položaj preduzeća nije drugačije propisano (član 144. stav 2.).

Odredbama Zakona o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik RS“, br. 55/04, 61/05 i 111/09) bilo je propisano da se registrovani podaci objavljuju na internet strani Agencije istog dana kada je doneto rešenje kojim se zahtev iz registracione prijave usvaja (stav 1.); da promena podataka u odnosu na registrovane podatke ima pravno dejstvo prema trećim licima od narednog dana od dana kada je registracija te promene objavljena na način iz stava 1. ovog člana (stav 2.);

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je protivno zakonu uskraćeno pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, budući da se iz rešenja o prestanku radnog odnosa koje je priložio uz zahtev jasno vidi da mu je radni odnos prestao zaključno sa 30. septembrom 2010. godine i da je osnov prestanka radnog odnosa likvidacija poslodavca. Podnosilac ukazuje na to da je Upravni sud u osporenoj presudi „pogrešno i proizvoljno“ tumačio merodavne odredbe Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, što je, po njegovom mišljenju, dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega nadležan da ceni nadležni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, odnosno konačnih upravnih akata. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ispitujući da li osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud je najpre konstatovao da se u obrazloženju osporene presude navodi da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos u d.o.o. „H. f. s.“ 30. septembra 2010. godine, kada je i odjavljen sa osiguranja, a da je navedeno preduzeće „likvidirano 1. oktobra 2010. godine“, zbog čega, po oceni Upravnog suda, podnosiocu „radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nije prestao po jednom od osnova iz navedenog člana 67. Zakona“.

Iz navedenih odredaba Zakona o privrednim društvima i Zakona o registraciji privrednih subjekata proizlazi da se likvidacioni postupak društva sa ograničenom odgovornošću pokreće odlukom skupštine članova društva, koja se objavljuje na internet strani Agencije za privredne registre istog dana kada je doneto rešenje kojim se zahtev iz registracione prijave usvaja, a da od narednog dana ta promena ima pravno dejstvo prema trećim licima. Po oceni ovog suda, objavljivanje odluke o pokretanju postupka likvidacije od posebnog je značaja za poverioce, koji se pozivaju da u određenom roku prijave potraživanja prema privrednom subjektu u likvidaciji. Iz navedenih odredaba Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti sledi da zaposlenom prestaje radni odnos u slučaju prestanka rada poslodavca zbog pokretanja likvidacionog postupka i da novčana naknada pripada zaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev nadležnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Saglasno odredbama člana 77. Zakona o stečaju, otvaranje stečajnog postupka je razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima, pri čemu o otkazu ugovora o radu odlučuje stečajni upravnik i o tome obaveštava nadležnu organizaciju za zapošljavanje. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da je ranije važećim zakonima koji su uređivali postupak stečaja bila predviđena shodna primena odredaba tih zakona na postupak likvidacije preduzeća ako zakonom kojim je uređen pravni položaj preduzeća nije bilo drugačije propisano. Iako važeći Zakon o stečaju ne sadrži odredbu ovakve sadržine, Ustavni sud nalazi da likvidacioni upravnik, kao lice koje zastupa privredni subkekt u likvidaciji, ima ista ovlašćenja i obaveze u vezi sa odlučivanjem o otkazu ugovora o radu zaposlenima u tom privrednom subjektu.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe prestalo osiguranje 30. septembra 2010. godine, da je zaključno sa tim datumom bio u radnom odnosu u d.o.o. „H. f. s.“ iz Beograda, da je taj privredni subjekt prestao s radom 1. oktobra 2010. godine zbog otvaranja likvidacionog postupka, te da je predmetni zahtev podnet 20. oktobra 2010. godine. I majući u vidu da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja – ako je zahtev podnet u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, te da lice kome je otkazan ugovor o radu zbog prestanka rada poslodavca ne može biti u radnom odnosu na dan otvaranja likvidacionog postupka nad poslodavcem, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak Upravnog suda da podnosiocu ustavne žalbe radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti „nije prestao po jednom od osnova iz navedenog člana 67. Zakona“.

Polazeći od svega navedenog, ovaj sud nalazi da je Upravni sud proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava.

Utvrdivši navedenu povredu prava, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i ostalih ustavnih prava.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 11588/11 od 29. februara 2012. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-1528/2010 od 23. septembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti