Odbijanje ustavne žalbe u predmetu naknade štete zbog smrti na gradilištu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog smrti sina. Sud je utvrdio da zaključci redovnih sudova o nepostojanju odgovornosti investitora, koji je propisno obezbedio gradilište, nisu proizvoljni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3332/2016
25.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Kovačevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivana Kovačevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13/16 od 18. februara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Kovačević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon što je izneo činjenice koje su prethodile sporu povodom koga je vođena parnica koja je okončana osporenom presudom, podnosilac je, u suštini , istakao da mu je označeno pravo povređeno nepravilnom ocenom dokaza, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem u odnosu na okolnost da je zaštitna ograda kritičnom prilikom bila oštećena i propustom sudova da utvrde odgovornost tuženih za štetu koju je pretrpeo, a koja se, po njegovom mišljenju, ogleda u njihovom postupanju suprotno Zakonu o planiranju i izgradnji i Pravilniku o zaštiti na radu prilikom izvođenja građevinskih radova u pogledu obaveze da u svakom trenutku preduzimaju zaštitne mere na gradilištu , radi obezbeđenja prolaznika, susednih objekata i okoline.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13/16 od 18. februara 2016. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tuži oca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Nataša Milićević da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica (sina) isplati određeni novčani iznos, dok je u odnosu na tuženu Samostalnu zanatsku i građevinsku radnju "A1" Zemun tužba odbačena. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku - da je tužena Nataša Milićević bila investitor objekta u izgradnji, a vlasnik tužene SZG radnje izvođač radova, da je gradilište bilo propis no ograđeno, da je ograda , kojom je gradilište bilo obezbeđeno , provaljivana i po nalogu inspekcije popravljana (nalozi od 11. januara 2008. i posle 10. maja 2011. godine) , da je službenom beleškom od 11. januara 2010. godine konstatovano da se radovi ne izvode i da je gradilište uredno zaštićeno, da je ograda popravljana i u septembru 2010. i u januaru 2011. godine, da je deo ograde kroz koji je tužiočev sin kritičnom prilikom 11. maja 2011. godine svojevoljno ušao na gradilište bio oštećen, da je bez obzira na to što je bio svestan da je povratak putem kojim je došao opasan, na šta su mu ukazali i drugovi, tužiočev sin pogrešno procenio svoje sposobnosti, pao i smrtno se povredio – drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da tužena Nataša Milićević, u smislu odredaba čl. 200. i 207. Zakona o obligacionim odnosima, nije odgovorna za štetu koja je nastala, jer je, postavljanjem zaštitne ograde, njenim popravljanjem po nalozima inspekcije i kada je imala saznanja o tome da je oštećena, u svemu postupala u skladu sa članom 152. Zakona o planiranju i izgradnji . U odnosu na tuženu zanatsku radnju tužba je odbačena zbog nedostatka stranačke sposobnosti, budući da radnja nema svojstvo pravnog lica, zbog čega ne može da bude ni stranka u postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ “, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ “, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano: da je (onaj) ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US i 24/11), koje su bile na snazi u vreme kritičnog događaja, bilo je propisano: da je odgovorni izvođač radova dužan da obezbeđuje sigurnost objekta, lica koja se nalaze na gradilištu i okoline (susednih objekata i saobraćajnica) i da obezbeđuje objekte i okolinu u slučaju prekida radova (član 152. stav 7. tač. 3) i 7)); da kad građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora utvrdi da gradilište nije obeleženo na propisan način, odnosno pribavljena pismena potvrda o usaglašenosti izgrađenih temelja sa glavnim projektom, naložiće rešenjem obustavu radova i odrediće rok za otklanjanje nedostataka, koji ne može biti duži od tri dana (član 177. stav 1. tačka3)).

Pravilnikom na zaštiti na radu prilikom izvođenja građevinskih radova ("Službeni glasnik RS", broj 53/97) je propisano: da se ovim pravilnikom propisuju posebne mere i normativi zaštite na radu koji se primenjuju pri izvođenju građevinskih radova (član 1. stav 1.); da gradilište, u smislu ovog pravilnika, jeste posebno obeležen radni prostor, po mogućnosti ograđen, u kome se izvode građevinski radovi (član 2. stav 2.); da se privremena zaštitna ograda (u daljem tekstu: zaštitna ograda) postavlja na mesta rada i kretanja radnika da upozori na opasnost, a u slučaju potrebe spreči pad sa visine, upad u dubinu ili zaštiti od određene opasnosti na terenu (član 71. stav 1.).

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da se pravom iz člana 32. stav 1. Ustava jemče osnovna procesna prava, kao što su pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu, "jednakost oružja" itd, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Imajući u vidu obrazloženje osporenog akta, te navode ustavne žalbe, Ustavni sud pre svega smatra neophodnim da primeti da tvrdnja podnosioca o nepravilnoj oceni dokaza i posledično pogrešno utvrđenoj činjenici koja se tiče stanja zaštitne ograde kritičnog dana nema utemeljenje, budući da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je kritičnom prilikom zaštitna ograda bila oštećena i da je kroz taj deo podnosiočev sin svojom voljom ušao na gradilište.

Ostavljajući po strani prethodno izneto , te uzimajući u obzir da podnosilac smatra da mu je pravo iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno usled propusta suda da utvrdi odgovornost tuženih za štetu koju je pretrpeo, a koja se, po njegovom shvatanju, ogleda u nepreduzimanju mera zaštite gradilišta u skladu sa zakonskim propisima u cilju obezbeđenja prolaznika, susednih objekata i okoline , Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju , potre bno odgovoriti na pitanje da li se način na koji je drugostepeni sud primenio odredbe merodavnog prava i s tim u vezi dao obrazloženje razloga na kojima je zasnovao svoju odluku, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje.

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud prvo podseća da je u Odluci Už-4612/2012 od 21. maja 2015. godine ukazao da Zakon o obligacionim odnosima razlikuje dva osnova odgovornosti za štetu – odgovornost po osnovu krivice (subjektivna) i odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna), pri čemu obaveza naknade štete nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila i da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, odnosno da šteta potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti, u slučaju objektivne odgovornosti. U pomenutoj Odluci Sud je istakao i da je za subjektivnu odgovornost potrebno da postoji i krivica štetnika, dok se za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara bez obzira na krivicu jer se odgovornost zasniva na stvorenom riziku. Pored toga, Sud je istakao da je prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje krivice za nastalu štetu osnov naknade, te da je na štetnikovoj strani zakonska pretpostavka o krivici, dakle i teret dokazivanja da je isključena njegova odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla, kao i da se zakonske pretpostavke uzročnosti štete nastale opasnom delatnošću, odgovorno lice se može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala radnjom oštećenog ili trećeg lica.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene i prvostepene presude proizlazi da je podnosi lac ustavne žalbe osnovanost tužben og zahteva zasniva o na činjeničnim tvrdnjama da je do smrti njegovog sina došlo zbog propusta tuženih da gradilište obezbede u skladu sa merodavnim odredbama Zakona o planiranju i izgradnji i Pravilnika o zaštiti na radu prilikom izvođenja građevinskih radova. Sledi da se č injenični osnov tužbenog zahteva iz ko g je, po mišljenju podnosioca, na strani tuženih nastala obaveza nak nade nematerijalne štete zasnivao na tvrdnjama o povredi propisa od strane tuženih - njihovom neprimenjivanju, dakle krivici , što znači da bi oni odgovarali po osnovu subjektivne odgovornosti za štetu. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da cilj normi iz člana 152. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/ 09), kojima su bile ustanovljene različite dužnosti odgovornog izvođača radova (da obezbeđuje zaštitu okoline za sve vreme trajanja građenja, sigurnost objekta, lica koja se nalaze na gradilištu) jeste pružanje zaštite i bezbednosti ne samo radnicima na gradilištu, već i trećim licima koja bi pretrpela štetu nastalu u vezi sa izvođenjem radova i tokom prekida u njihovom izvođenju.

U konkretnom slučaju, redovni sud je zaključio da je tužena Nataša Milićević , postavljanjem zaštitne ograde i njenim popravljanjem, ne samo po nalozima inspekcije, već i kada je sama imala saznanje o tome da je ograda provaljena, preduzela sve zakonom propisane mere u cilju obezbeđenja objekta radi sprečavanja štete koja bi mogla da nastane u vezi izvođenja radova, te da iz tog razloga na njenoj strani nema odgovornosti za to što je podnosiočev sin svojevoljno ušao na gradilište, išao po njemu i zbog svoje neopreznosti pao i smrtno se povredio.

Polazeći od svega izloženog, a imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je argumentacija koju je drugostepeni sud dao za podržavanje stava nižestepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosi oca, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava - Zakona o obligacionim odnosima .

Što se tiče navoda podnosioca o pogrešnom zaključku suda o nepostojanju odgovornosti tužene radnje za štetni događaj, Ustavni sud konstatuje da je osporenom drugostepenom presudom podnosiočeva tužba odbačena u odnosu na ovu tuženu. Dakle, reč je o procesnoj odluci donetoj zbog nedostatka stranačke sposobnosti na strani ove tužene, a ne o meritornoj odluci kojom je rešavano o osnovanosti tužbenog zahteva, kako to smatra podnosilac.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13/16 od 18. februara 2016. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS “, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u predmetu naknade štete zbog smrti na gradilištu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti