Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, nalazeći da su nadležni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge koji opravdavaju dalje zadržavanje. Povreda prava na pravično suđenje nije utvrđena, dok je deo žalbe odbačen kao nedozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Beograda je , 18. aprila 2012. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 899/12 od 9. marta 2012. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz „čl. 18, 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 39, 142, 145, 194. i 197.“ Ustava Republike Srbije. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava iz člana 5. st. 3. i 4, člana 6. st. 1, 2. i 3. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava iz navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčen ih Ustavom Republike Srbije, to Ustavni sud postojanje povrede ov ih prava ceni u odnosu na odredb e Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 899/12 od 9. marta 2012. godine, protiv kog rešenja žalba nije dozvoljena, odbijen njegov predlog za ukidanje pritvora ili za zamenu mere pritvora polaganjem jemstva i ističe da je ovo rešenje nezakonito i neustavno, jer ga je donelo „vanraspravno veće koje nije ni bilo nadležno da rešava o predlogu za polaganje jemstva“. Podnosilac smatra da je o njegovom predlogu za ukidanje pritvora i polaganje jemstva trebalo da odlučuje predsednik veća, jer bi protiv takvog rešenja bila dozvoljena žalba, te zaključuje da mu povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine, kojima mu je pritvor pravnosnažno produžen, podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ističe: da se ponavljaju navodi iz prethodnih rešenja i da se sudovi oslanjaju na navode optužnice „bez ikakvih dokaza“; da su sudovi propustili da navedu „da li i iz čega proizlazi realna opasnost da će ponoviti krivično delo“; da nisu navedeni individualizovani i konkretizovani razlozi, već apstraktni; da se koristi njegova ranija osuđivanost, pri čemu „sud propušta da istu dovede u vezu sa ovim postupkom i krivičnim delom koje se okrivljenom stavlja na teret“; da su razlozi za produženje pritvora „identični, stereotipni, apstraktni, nejasni, irelevantni, nezakoniti i neustavni“; da se postupak protiv njega vodi „punih 25 meseci“; da nisu primenjene blaže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da sud „ne pokušava da objasni zašto bi produženje pritvora u ovom konkretnom slučaju bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka“; da „težina dela sama po sebi ne opravdava dugotrajno pritvaranje“; da se „najgrublje krši pretpostavka nevinosti“. Iz svega navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje da su mu povređena prava iz „člana 31, člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 6, člana 34. st. 1, 2. i 3. i člana 36. Ustava“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu načela i prava iz čl. 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36. i 39. Ustava , poništi osporena rešenja i „sva druga rešenja doneta u istom postupku“ , odredi da se „hitno uklone štetne posledice“ i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 43/15-19 od 11. februara 2015. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu, u predmetu K. 3885/10, se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak protiv podnosioca i još tri optužen a lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 321/10 od 30. septembra 2010. godine, koja je podignuta nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci.

Posle održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka podnosilac ustavne žalbe je presudom Višeg suda u Beogradu K. 388 5/10 od 16. maja 2013. godine oglašen krivim za krivično delo otmice pomaganjem iz člana 134. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina. Istom presudom osuđena su i druga dva optužena lica.

Apelacioni sud u Beogradu je 16. oktobra 2013. godine rešenjem Kž1. 4680/13 ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Predmet je pred Višim sudom u Beogradu dobio novi broj K. 836/13.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu proizlazi da je u periodu od 18. novembra 2010. do 2. marta 2015. godine glavni pretres zakazan 38 puta i da je 20 puta održan.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), pred Višim sudom u Beogradu je prvostepeni krivični postupak u predmetu K. 836/13 još uvek u toku.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (18. april 2012. godine) nalazio u pritvoru dve godin e i 18 dana, računajući od 30. marta 2010. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu K ri. 224/10 od 1. aprila 2010. godine , koji mu je tokom postupka produžavan .

Pritvor je podnosiocu poslednji put pre izjavljivanja ustavne žalbe produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine. Viši sud u Beogradu je, obrazlažući produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, pored ostalog, naveo: da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo otmice pomaganjem, odnosno da je D.V. osnovano sumnjiv da je po prethodnom dogovoru i u sastavu grupe sa okrivljenima S.Č. i V.P. na prevaru namamio oštećenog I.P. da dođe u kuću koja je u vlasništvu V.H, gde su ga, prema navodima optužnice , zadržali i fizički napali, od kada se oštećenom gubi svaki trag, te da je okrivljeni D.V. osnovano sumnjiv da je zajedno sa okrivljenim V.P. obio zidove kuće u kojoj su prethodno tukli oštećenog i 5-6 velikih kesa za đubre izbacio na više lokacija u Mirijevu kako bi prikrio tragove krivičnog dela u čemu im je sa umišljajem pomogao okrivljeni I . M. Dalje je navedeno da „postoji osnovana sumnja da je motiv za preduzimanje inkriminisanih radnji neraščišćeni odnosi , odnosno nesuglasice između oštećenog i porodice T.Z. koja je prijateljica I . M, te imajući u vidu da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršili krivično delo čije je bitno obeležje primena nasilja, ceneći u odnosu na okrivljenog I. M . i činjenicu da iz izveštaja iz kaznene evidencije proizlazi da je ranije osuđivan zbog krivičnih dela iz čl. 166. i 169. Krivičnog zakona Republike Srbije, dakle između ostalog takođe zbog krivičnog dela čije je obeležje primena nasilja ... to po nalaženju veća navedene činjenice u međusobnoj povezanosti prestavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, svaki ponaosob, ako budu pušteni na slobodu ponoviti krivično delo“.

Apelacioni sud u Beogradu je, odlučujući o žalb i podnosioca ustavne žalbe na rešenje Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine, osporenim rešenjem Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine, ist u odbio kao neosnovan u, navodeći da je pravilno prvostepeni sud okrivljenom, ovde podnosiocu, produžio pritvor u skladu sa odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, detaljno se izjasnivši o svim navodima žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. februara 2012. godine podneo Višem sudu u Beogradu predlog da mu se ukine pritvor i da meru pritvora zameni nekom drugom blažom merom odnosno jemstvom. Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Kv. 899/12 od 9. marta 2012. godine odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za ukidanje pritvora kao neosnovan, te je u obrazloženju rešenja, pored ostalog, istakao i da „nema zakonskih mogućnosti da se isti zameni blažom merom ... jer se istom može zameniti pritvor određen po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dakle zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva“. Protiv ovog rešenja žalba nije bila dozvoljena.

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor ukinut 16. oktobra 201 3. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 4680/13 .

4. Podnosilac u ustavnoj žalbi prvo ističe povrede načela i prava iz „čl. 18, 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 39, 142, 145, 194. i 197.“ Ustava, potom ističe povrede prava iz „člana 31, člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 6, člana 34. st. 1, 2. i 3. i člana 36. Ustava“ i konačno navodi da od Ustavnog suda zahteva da utvrdi povrede načela i prava iz „čl. 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36. i 39. Ustava“.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca mogu dovesti u vezu sa pravima iz člana 31, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava.

Navedenim odredbama Ustava je utvrđeno: da sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen (član 31.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP bilo je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 146. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Odredbama člana 401. ZKP bilo je propisano: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (stav 1.); da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (stav 3.).

Ostalim odredbama Zakonika o krivičnom postupku značajnim za odlučivanje bilo je propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud mu može obrazloženim rešenjem zabraniti da bez odobrenja napusti svoj stan ili mesto boravišta (član 136. stav 1.); da okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 1. tačka 4. ovog zakonika može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća pred sudom koji odlučuje o jemstvu da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište (član 137. stav 1.)

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe kojima u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine podnosilac ističe povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Pritvor je osporenim rešenjima prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen tokom trajanja prvostepenog krivičnog postupka, koji je bio u fazi glavnog pretresa, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo. Kao što je rečeno, odredba člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti (i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, što znači da sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine je navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo otmice pomaganjem, odnosno da je osnovano sumnjiv da je pomogao drugim optuženim licima da na prevaru „namame“ oštećenog u jednu kuću u kojoj su ga zadržali i fizički napali , od kada se oštećenom gubi svaki trag, da je osnovano sumnjiv da je drugim optuženima pomogao da prikriju tragove krivičnog dela, kao i da postoji osnovana sumnja da su motiv i za preduzimanje „inkriminisanih radnji“ neraščišćen i odnos i i nesuglasice između oštećenog i porodice T.Z. koja je prijateljica I . M. Viši sud u Beogradu je zaključio da, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo čije je bitno obeležje primena nasilja, a da je ranije osuđivan, pored ostalog, zbog krivičnog dela čije je obeležje primena nasilja, navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti prestavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će , ako bude pušten na slobodu , ponoviti krivično delo.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenom rešenju Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine ove razloge za produženje pritvora ocenio kao pravilne.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su postupali u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su svoje odluke argumentovano obrazložili, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivičn o del o koj e mu je optužnicom stavljeno na teret, sve okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenog članom 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrarnog i proizvoljnog postupanja. Imajući u vidu izneto , Ustavni sud je navode podnosioca da „nisu navedeni individualizovani i konkretizovani razlozi, već apstraktni“ i da se „koristi njegova ranija osuđivanost, pri čemu sud propušta da istu dovede u vezu sa ovim postupkom i krivičnim delom koje se okrivljenom stavlja na teret“, ocenio neosnovanim.

U pogledu navoda podnosioca da se postupak protiv njega u vreme podnošenja ustavne žalbe vodi o „punih 25 meseci“, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se vodi protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica pred Višim sudom u Beogradu veoma složen imajući u vidu krivično delo za koj e postoji osnovana sumnja da ga je podnosilac sa ostalim optuženima izvršio (krivično delo otmica pomaganjem), odnosno zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Kako je do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak trajao dve godine, za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica i zakazan glavni pretres na kome su se izvodili dokazi, Ustavni sud smatra da je nadležni sud u dotadašnjem toku sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak. Istovremeno, Ustavni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je nadležni sud nakon podnošenja ustavne žalbe doneo prvostepenu presudu koja je po žalbi ukinuta, a da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukinut 16. oktobra 201 3. godine, iako je krivični postupak u tom trenutku bio u toku ( i još uvek je u toku) , što upravo ukazuje da su nadležni sudovi sa posebnom pažnjom pristupali odlučivanju o pritvoru prema podnosiocu ustavne žalbe, odnosno da je osnovanost njegovog daljeg zadržavanja u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su u osporenim rešenjima o produženju pritvora navedeni odgovarajući i dovoljni razlozi zbog kojih su nadležni sudovi smatrali da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se u dotadašnjem toku vodio sa primerenom hitnošću.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe kojim a se u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 704/12 od 27. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1002/12 od 21. marta 2012. godine ističe povreda prava na pretpostavku nevinosti, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu označenog prava zapravo zasniva na tvrdnji da se trajanjem pritvora „najgrublje krši pretpostavka nevinosti“. Imajući u vidu da je Ustavni sud, sa jedne strane, utvrdio da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razlozi zbog kojih su smatrali da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka u kome sudovi postupaju sa primerenom hitnošću, a da podnosilac, sa druge strane, nije istakao ni jednu drugu tvrdnju koja bi se mogla dovesti u vezu sa osporenim pravom, Sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava iz člana 34. stav 3. Ustava .

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodom podnosioca ustavne žalbe da je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kv. 899/12 od 9. marta 2012. godine donelo „vanraspravno veće koje nije ni bilo nadležno da rešava o predlogu za polaganje jemstva“, već da je o njegovom predlogu za ukidanje pritvora i polaganju jemstva trebalo da odlučuje predsednik veća, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbama člana 136. stav 1. i člana 137. stav 1. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku zamena mere pritvora merom zabrane napuštanja boravišta ili jemstvom nije bila moguća u slučaju da se neko lice nalazi u pritvoru iz razloga predviđenog tačkom 3) člana 142. stav 1. istog zakonika po kojoj se podnosilac nalazio u pritvoru. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zaknom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.