Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao preko 15 godina, što je neopravdano dugo, uprkos složenosti predmeta. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5076/05 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N. iz Beograda izjavila je , 29. aprila 201 3. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5076/05, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13166/10 od 23. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak predugo trajao usled nepostupanja prvostepenog suda po nalogu drugostepenog suda. Takođe, navedeno je i da su osporenom presudom povređene odredbe čl. 87, 89, 92. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da iz izvedenih dokaza jasno proizlazi da se u konkretnom slučaju radi o simulovanom pravnom poslu, te da je takav ugovor ništav. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beograd P. 5076/05, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Otac podnositeljke ustavne žalbe, P. J, kao tužilac, podn eo je 30. januara 1997. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih S. B . i S . B, koj om je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prodaji određenog stana, koji je u njegovo ime tuženi zaključio sa tuženom, na osnovu overenog punomoćja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 433/97. Budući da je tužilac preminuo 9. februara 1997. godine, u parnicu su kao tužioci stupili G. J, sin tužioca, i D . N, ćerka tužioca, kao njegovi naslednici.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 6. mart 1997. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još devet ročišta, od kojih četiri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno na saglasan predlog stranaka. Na ročištu održanom 24. marta 1999. godine tužioci su preinačili tužbu izmenivši tužbeni zahtev, tako što su tražili da se poništi sporni ugovor o prodaji stana i da se utvrdi da on ne proizvodi pravno dejstvo. Tuženi su prihvatili preinačenje tužbe, te je sud na ročištu doneo rešenje kojim se dozvoljava preinačenje tužbe.

Po zaključenju glavne rasprave, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 433/97 od 24. marta 1999. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8418/99 od 29. decembra 1999. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku u kome je predmet dobio broj P. 95/00, Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazao je 18 ročišta, od kojih je 11 održano. Od sedam neodržanih ročišta, pet nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na saglasan predlog stranaka, a jedno jer tužilja nije došla na raspravu iako je bila uredno pozvana. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 20. oktobra 2004. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i doneo presudu P. 95/00, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3862/05 od 14. septembra 2005. godine ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet je vraćen na ponovno suđenje, uz obrazloženje da je prvostepeni sud poništio sporni ugovor, dajući razloge za ništavost, a ne za rušljivost tog ugovora.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 5076/05, a Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao 14 ročišta, od kojih je 11 održano, dok tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5076/05 od 30. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništav sporni ugovor, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je sada pokojni otac tužilaca P. J. dao punomoćje tuženom da zaključi ugovor o prodaji njegovog stana, te da je na osnovu tog punomoćja tuženi 25. marta 1996. godine zaključio ugovor o prodaji navedenog stana sa tuženom, svojom suprugom, s tim da prodavac zadržava (doživotno) pravo stanovanja na tom stanu. Dalje je utvrđeno da je stan prodat za 78.000,00 dinara, a da se cena sličnih stanova na sličnoj lokaciji kretala oko 311.813,00 dinara, odnosno 155.906,00 dinara za neuseljive stanove. Takođe, utvrđeno je da je namera P . J . bila da taj stan proda i da za deo iznosa dobijenog prodajom kupi sebi manji stan, a da preostali deo koristi za izdržavanje. Prvostepeni sud je utvrdio i da novac na ime kupoprodajne cene nije isplaćen prodavcu, kao i da su P . J . i tužioci za sporni ugovor saznali nekoliko meseci po njegovom zaključenju , odnosno u julu 1996. godine. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da je „cilj (kauza)“ koji je P . J . hteo da postigne – da prodajom stana dobije odgovarajuću sumu novca, kojom bi mogao da kupi manji stan i da se dodatno izdržava, ali da spornim ugovorom očigledno nije bio ispunjen „cilj (kauza)“ koji je prodavac želeo da postigne prodajom stana, te je takav ugovor, saglasno odredbi člana 52. Zakona o obligacionim odnosima, ništav. Prvostepeni sud je odluku kojom je utvrdio ništavost spornog ugovora doneo pozivajući se na odredbu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima. U odnosu na tužbeni zahtev tužilaca kojim je tražen poništaj spornog ugovora, prvostepeni sud je ocenio da dati razlozi ukazuju na nedostatak kauze kod predmetnog ugovora, što nije osnov za poništaj tog ugovora, te je takav zahtev odbio kao neosnovan, ističući da je iz navedenih razloga već utvrdio ništavost spornog ugovora.

Protiv označene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu. U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je , nakon održane rasprave, doneo je osporenu presudu Gž. 13166/10 od 23. oktobra 2012. godine, kojom je preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5076/05 od 30. juna 2009. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi ništavost spornog ugovora. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je drugostepeni sud u toku postupka utvrdio da se P. J . dogovorio sa tuženima da im proda stan, ali da nastavi da živi u njemu, kao i da je kupoprodajna cena isplaćena u tri rate. U obrazloženju osporene presude navedeno je da datim punomoćjem P . J, kao vlastodavac, nije postavio ograničenja u pogledu lica sa kojim punomoćnik ne bi mogao da zaključi ugovor o prodaji stana, ali ni u pogledu cene, niti je punomoćje suzio u smislu odredbe člana 92. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega, prema oceni drugostepenog suda, tuženi nije prekoračio granice datog ovlašćenja time što je zaključio ugovor o prodaji neuseljivog stana. Dalje je navedeno da je nesumnjivo utvrđeno da je spornim ugovorom izražena prava volja ugovornih strana za zaključenje upravo takvog ugovora, te da se, stoga, ne radi o prividnom, već o punovažnom ugovoru. Takođe, navedeno je da osnovi obaveza (kauza) ugovornih strana postoje i nisu protivne prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, što ih sve čini dopuštenim, te da nisu ispunjeni uslovi da se utvrdi ništavost spornog ugovora. Ovo stoga što je sporni ugovor, kako je navedeno, dvostrano obavezan, kojim se jedna strana obavezala da drugoj prenese pravo svojine na stanu, što predstavlja osnov obaveze druge strane, dok je obaveza druge strane da isplati kupoprodajnu cenu - osnova obaveze prve ugovorne strane. U obrazloženju je navedeno i da iz odrede člana 53. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da je pravno relevantna samo ona pobuda koja je kao nedopuštena uticala na odluku jedne strane da zaključi ugovor i to samo ako je druga strana to znala ili morala znati, kao i da je namera sada pokojnog P . J . bila da stan proda kao neuseljiv, na šta ukazuje i činjenica da je on nastavio da stan koristi i posle zaključenja ugovora. Navedeno je i da ugovorena kupoprodajna cena ukoliko je manja od one koja je mogla da se dobije za predmetni stan, ne čini sporni ugovor ništavim, već je prekomerno oštećenje razlog rušljivosti ugovora, saglasno odredbi člana 139. stav 1. Zakona o obligacioni odnosima, ali da je stavom 2. istog člana propisano da protekom roka od godinu dana prestaje pravo da se zahteva poništenje ugovora, a da su tužioci takav zahtev istakli tek 24. marta 1999. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85 i 57/89 i "Službeni list SRJ" , broj 31/93) propisano je: da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav (član 52.); da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali da će, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor biti bez dejstva, kao i da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (član 53); da vlastodavac može po svojoj volji suziti ili opozvati punomoćje, čak i ako se ugovorom odrekao tog prava, kao i da opozivanje (član 92. stav 1.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakona u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 30. januara 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporen e presude Apelacionog suda u Beogradu od 23. oktobra 2012. godine, trajao 15 godina i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud tri puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno da su drugostepeni sudovi dva puta ukidali njegove odluke, kao i da 11 ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, o dluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i odluku Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku u predmetu Už-854/ 2008 od 28. maja 2010. godine.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i da je podnositeljka kao tužilja u predmetnom parničnom postupku, a s obzirom na istaknuti zahtev, imala interes da se taj postupak efikasno okonča, ali i da je svojim radnjama, nedolaskom na jedno zakazano ročište i zahtevom da se dva ročišta ne održe, u manjoj meri doprinela navedenoj dužini njegovog trajanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, s obzirom na to da je sud utvrđivao stvarnu volju ugovornih strana za zaključivanj e ugovora o prodaji, pri čemu je jedna od ugovornih strana preminula odmah po podnošenju tužbe.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka, te doprinos podnositeljke trajanju postupka, ne mo gu da bud u opravdanje za njegovo petnaestogodišnje trajanje, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisanu složenost postupka, kao i doprinos same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenog prava obrazlaže navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, te pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

U konkretnom slučaju, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka smatra da je do povrede prava došlo jer „iz izvedenih dokaza jasno proizlazi da se, u konkretnom slučaju, radi o simulovanom pravnom poslu“ što takav ugovor čini ništavim. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da sporni ugovor nije prividan pravni posao jer je u toku postupka utvrđivanja činjeničnog stanja, sprovedenog i pred prvostepenim i pred drugostepenim parničnim sudom, nesumnjivo utvrđeno da su obe ugovorne strane htele da zaključe kupoprodajni ugovor, odnosno da je spornim ugovorom izražena prava volja ugovornih strana, te da je u tom cilju i bilo dato punomoćje, koje nije prekoračeno zaključivanjem tog ugovora. Stanovište drugostepenog suda, prema oceni Ustavnog suda, da sporni ugovor nije simulovan, Apelacioni sud je obrazložio jasno i detaljno, dajući ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, te sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke kojima se jedino ukazuje na pogrešnu ocenu drugostepenog suda o prividnom karakteru spornog ugovora, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, te je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti