Poništena revizijska presuda zbog povrede prava na obrazloženu odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, a da u obrazloženju nije naveo razloge zašto nije primenio odredbe Opšteg kolektivnog ugovora, što je bio ključni argument nižestepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Ta tjana Đurkić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tuž enog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1612/11 od 1 7. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Stare Pazove podneo je Ustavnom sudu, 29. aprila 201 3. godine, preko punom oćnika V. L , advokata iz Stare Pazove, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi da su prekoračeni svi zakonski rokovi za suđenje u razumnom roku, te da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada se u obrazloženju svoje presude pozvao na odredbu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, ne primenjujući druge obavezujuće propise – Opšti kolektivni ugovor i međunarodni ugovor – Konvenciju o prestanku radnog o dnosa na inicijativu poslodavca, kojima su detaljno utvrđeni kriterijumi za određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Predložio je da Ustavni sud poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga prav na sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 400/10 od 16. februara 2011. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 17. februara 2009. godine, kojim mu je utvrđen prestanak radnog odnosa zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima radi usled ekonomskih i organizacionih pr omena, te da se obaveže tuženi da tužioca prijavi kod nadležnih fondova i da ga rasporedi u svom preduzeću na neodređeno vreme na mesto rukovodioca S ektora za planske, pravne i opšte poslove prema ugovoru o radu od 31. januara 2006. i 27. juna 2006. godine, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1612/11 od 17. oktobra 2011. godine žalba tužioca je delimično usvojena i preinačena prvostepena presuda, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 17. februara 2009. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 31. januara 2006. godine, utvrđen prestanak radnog o dnosa sa 17. februarom 2009. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima radi usled ekonomskih i organizacionih promena, te obavezan tuženi da tužioca prijavi kod nadležnih fondova zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja i ostalih nadležnih službi , vrati ga na rad i rasporedi na neodređeno vreme na radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim iskustvom, kao i da mu naknadi troškove postupka, dok je u preostalom delu žalba odbijena i u pobijanom odbijajućem delu, u kome je tužilac odbijen sa zahtevom da ga tuženi raspor edi na radno mesto rukovodioca Sektora za planske, pravne i opšte poslove prema važećem ugovoru o radu od 31. januara i 27. juna 2006. godine, prvostepena presuda potvrđena i odlučeno da se troškovi žalbenog postupka tužiocu ne dosuđuju.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da je tužiocu prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje su dovele do smanjenja broja izvršilaca na poslovima na kojima je tužilac radio sa tri na dva i zbog čega je prestala potreba za njegovim radom; da je prestanku radnog odnosa tužioca prethodila izmena Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i odluka Upravnog odbora tuženog o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je utvrđeno da je tužilac višak na pravnim poslovima kod tuženog u Sektoru za planiranje, pravne i opšte poslove; da je kod tuženog od ukupno 20 stalno zaposlenih radnika, otkazan ugovor o radu po osnovu tehnološkog viška z a tri izvršioca, te da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbio zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu smatrajući da je rešenje doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Dalje je, u obrazloženj u drugostepene presude, navedeno : da Zakonom o radu nisu propisani kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih; da bi postupak utvrđivanja viška bio objektiviziran, Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 50/08...8/09) , koji se neposredno primenjuje od 17. maja 2008. godine (član 2.), detaljno su utvrđeni kriterijumi za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba; da su, prema odredbama čl. 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora, kriterijumi sledeći – rezultat rada zaposlenog, imovno stanje zaposlenog, broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove porodice i broj dece na školovanju, prema redosledu utvrđenom navedenim odredbama Opšteg kolektivnog ugovora ; da tuženi tokom postupka nije pružio odgovarajuće dokaze da je u postupku utvrđenja da je za radom tužioca prestala potreba primenio kriterijume iz čl. 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora , čija primena prema utvrđenom redosledu kriterijuma predstavlja osnov za zakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu; da su izostali dokazi redosleda primene ostalih kriterijuma Opšteg kolektivnog ugovora , jer je kod tuženog na radnom mestu tužioca broj izvršilaca smanjen, pa je bila nužna ocena rezultata rada tužioca i ostalih i zvršilaca na istom radnom mestu; da tuženi tokom postupka, osim kriterijuma radnog iskustva , o čemu se izjasnio zakonski zastupnik tuženog , nije pružio odgovara juće dokaze da je cenio ostale kriterijume i u odnosu na ostale izvršioce koji su radili na istom radnom mestu , i da spram ovih kriterijuma oceni da li tužilac ispunjava uslove da za njegovim radom prestane potreba.

Drugostepeni sud, dalje, u obrazloženju drugostepene presude zaključuje: da je u konkretnom slučaju primena navedenih odredaba Opšteg kolektivnog ugovora počev od 11. februara 2009. godine bila obaveza tuženog prilikom utvrđivanja prestanka potrebe za radom tužioca i donošenja osporenog rešenja s obzirom na Odluku ministra rada da se Opšti kolektivni ugovor primenjuje na sve poslodavce ; da kako su izostali dokazi tuženog da je prilikom donošenja osporenog rešenja od 17. februara 2009. godine primenio kriterijume predviđene čl. 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora pr ema redosledu primene predviđenom navedenim odredbama, to je , po oceni drugostepenog suda , osporeno rešenje tuženog nezakonito i time je osnovan tužbeni zahtev tužioca usmeren na p oništaj osporenog rešenja.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1612/11 od 17. oktobra 2011. godine tako što je žalba tužioca odbijena i potvrđena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 400/10 od 16. februara 2011. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da stanovište drugostepenog suda nije pravilno budući da prema članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na rad zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili ako dođe do smanjenja obima, te da postojanje programa rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. Zakona o radu podrazumeva i primenu kriterijuma za određivanje viška zaposlenih, što ovde nije slučaj, jer tuženi nije bio u obavezi donošenja ovog programa s obzirom na broj zaposlenih (20) i broj lica koja su proglašena za tehnološki višak ( 3); da kako je utvrđeno da ne postoji potreba za radom tužioca, jer je na njegovom radnom mestu došlo do smanjenja broja izvršilaca, to je tuženi u skladu sa citiranom zakonskom odredbom doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, zbog čega nema uslova za njegov poništaj.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („ Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/ 18 – Autentično tumačenje ) propisano je: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom i da o pštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđen zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8 .); da se Opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora, kolektivni ugovor iz stava 1. ovog člana obavezuje i poslodavce koji su naknadno postali članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora, od dana pristupanja udruženju poslodavaca, kolektivni ugovor obavezuje poslodavce iz st. 1. i 2. ovog člana šest meseci nakon istupanja iz udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (član 256.); da ministar može da odluči da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (član 257. stav 1 .).

Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II) propisano je da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz oblasti rada i radnih odnosa, postupak izmena i dopuna, međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora, kao i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca (član 1.), te da se ova j kolektivni ugovor neposredno primenjuje (član 2.). U Glavi VII Opšteg kolektivnog ugovora koja nosi naslov – „Višak zaposlenih“, u čl. 38 -40, propisano je: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, te da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom; da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja; da se rezultati rada utvrđuju za period od najmanje godinu dana, a ako zaposleni ostvaruju jednake razultate rada, pr imenjuju se dopunski kriterijumi; odredbama člana 41. propisani su dopunski kriterijumi – da ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada i imaju jednako imovno staenj, primenjuju se sledeći kriterijumi: 1. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, pri čemu prednost imaju zaposleni sa manjim brojem članova porodice koji ostvaruju zaradu; 2. dužina radnog staža, pri čemu prednost imaju zaposleni sa dužim radnim stažim; 3. zdtavstveno stnje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluje od težeg obolenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa; 4. broj dece na školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju, pri čemu zaposlenoj ženi sa detetom do dve godine života, čiji je ukupan mesečni prihod po članu domaćinstva do visine minimalne zarade, ne može prestati radni odnos po osnovu prestanka potrebe za njenim radom.

Odlukom o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/ 08), koju je doneo ministar rada i socijalne politike, propisano je da se Opšti kolektivni ugovor ( „Službeni glasnik RS“, br. 50/08 i 104/08) primenjuje na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije i da se ova odluka primenjuje od 1. januara 2009. godine.

Odlukom o stavljanju van snage Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 122/08), koju je doneo ministar rada i socijalne politike, propisano je da se Odluka o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/08) stavlja van snage.

Odlukom o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 8/09), koju je doneo ministar rada i socijalne politike, propisano je da se Opšti kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br oj 50/08) sa Aneksom I Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br oj 104/08) i Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br oj 8/09) primenjuje na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije . Ova odluka je stupila na snagu 11. februara 2009. godine.

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi označenog prava u suštini zasniva na propustu revizijskog suda da osporenu presud u Rev2 . 647 /12 od 7. februara 2013. godine obrazloži u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, relevantne su okolnosti konkretnog slučaja i priroda određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Georgiadis protiv Grčke , broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , broj predstavke 12945/87, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obraloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da revizijski sud nije obrazložio zašto nije prihvatio ocenu drugostepenog suda o obaveznoj primeni odredaba čl. 38. do 42. Opšteg kolektivnog ugovora s obzirom na Odluku ministra o proširenom dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije, donetu na osnovu člana 257. stav 1. Zakona o radu, a koja je stupila na snagu 11. februara 2009. godine, dok je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 17. februara 2009. godine.

Kako je preinačenje prvostepene presude i usvajanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe drugostepeni sud zasnovao na primeni Odluke o proširenom dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora, na šta se revizijski sud nijednim navodom nije izjasnio u osporenoj presudi preinačujući drugostepenu i potvrđujući prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, to Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, došlo do povrede prava podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013 . godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1612/11 od 17. oktobra 2011. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom okončan za četiri godine. Naime, osporeni parnični postupak je započeo podnošenjem tužbe , 25. februara 2009. godine, a okončan je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 647/12 od 7. februara 2013. godine. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su u predmetnom postupku odlučivali prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud, odnosno da je sproveden trostepen sudski postupak, uključujući i odlučivanje o reviziji, kao vanrednom pravnom sredstvu.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje parničnog postupka koji se osporava ustavnom žalbom, iako je u njemu odlučivano o prestanku radnog odnosa, u kojim sporovima se zahteva posebna ažurnost, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi naznačenog zajemčenog prava. Pri tome, Sud konstatuje da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, pa se i njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan.

Imajući u vidu da je parnični postupak, koji je vođen pred tri sudske instance, okončan za četiri godine, Sud smatra da je predmetna parnica u svom krajnjem ishodu zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu u delu u kome je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Poništena revizijska presuda zbog povrede prava na obrazloženu odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti