Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3339/2012
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . J . iz Č , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1437/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Č . podneo je 1. aprila 2012. godine, preko punomoćnika V . Đ, advokata iz Č, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1437/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni parnični postupak, u kom je aktivno učestvovao, trajao devet godina, zbog čega smatra da mu je povređeno navedeno pravo. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je tražio troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1437/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog JKP "V . " radi naknade za uspostavljanje prava službenosti i naknade obične štete (rušenja septičke jame, potpornog zida i oštećenja parkinga) i štete u vidu izgubljene dobiti (zakupnine objekta) prouzrokovane izvođenjem radova na postavljanju kanalizacionih cevi. U toku postupka ostao je samo pri zahtevu za naknadu štete.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih 28 ročišta, šest nije održano, od čega dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Ostala ročišta nisu održana zbog potrebe izvođenja dokaza veštačenjem, odnosno neurednog pozivanja umešača na strani tužioca. U ovom delu postupka, na predlog tužioca, sprovedeno je građevinsko, ekonomsko-finansijsko i veštačenje preko veštaka geometra, s tim što je na predlog tužioca sprovedeno jedno dopunsko građevinsko veštačenje, a povodom njegovih primedbi, veštak pomenute struke je tri puta dostavljao izjašnjenja. Pored toga, na predlog tuženog sprovedena su tri dopunska veštačenja preko veštaka geometra, a takođe i dopunska veštačenja preko veštaka građevinske i ekonomsko-finansijske struke. Osnovna i dopunska veštačenja preko veštaka geometra sprovedena su na okolnost izrade prikaza zemljišta na kom su izvođeni radovi, dok je građevinsko veštačenje sprovedeno na okolnost visine štete na tužiočevim objektima i parceli. Ekonomsko-finansijsko veštačenje je sprovedeno na okolnost visine zakupnine koju bi tužilac mogao da ostvari izdavanjem svog objekta. Takođe, u ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tužioca i dva svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 589/03 od 8. decembra 2008. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu obične štete, dok je zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti odbijen sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao nameru i mogućnost da svoj objekat izdaje. Presuda je otpravljena iz suda početkom aprila 2009. godine.

Okružni sud u Čačku je presudom Gž. 1327/09 od 21. oktobra 2009. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu štete u vidu izmakle dobiti i u jednom delu usvajajućeg zahteva za naknadu obične štete, dok je u preostalom usvajajućem delu pomenutu presudu ukinuo.

U ponovnom postupku, pred prvostepenim sudom održano je šest ročišta i na predlog tužioca sprovedeno je novo građevinsko veštačenje, a povodom primedbi tuženog i umešača veštak je dostavio izjašnjenje na dati nalaz. Osim toga, ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca.

Druga po redu prvostepena presuda P. 1437/10 doneta je 29. januara 2011. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Čačku Gž. 869/11 od 29. februara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 72/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud odlučiti koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi (član 293. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao nepunih devet godina, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i koja se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahtev a, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu predmet spora, te s tim u vezi činjenicu da je u toku postupka sprovedeno nekoliko osnovnih i dopunskih veštačenja preko veštaka različitih struka koji su, pored toga, dostavljali i izjašnjenja na primedbe stranaka, ocenio da se, u konkretnom slučaju, radilo relativno složenom postupku s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti - postojanje uzročno-posledične veze između radnje tuženog i nastupele posledice u imovini podnosioca, a povodom kojih je sproveden obiman dokazni postupak.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se predmetni postupak koji je vođen po njegovoj tužbi radi naknade štete okonča u što kraćem roku.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac redovno odazivao pozivima suda, te da su na njegov predlog sprovođena veštačenja preko veštaka tri različite struke, s tim što je povodom njegovih primedbi, odnosno na njegov predlog, veštak građevinske struke tri puta dostavljao izjašnjenje i izradio dopunski nalaz. Ovim se ne želi reći da predlaganje različitih dokaznih sredstava, isticanje primedbi na nalaz veštaka i traženje dopunskog veštačenja nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih prava u cilju uspeha u sporu, ali korišćenje navedenih procesnih ovlašćenja objektivno dovodi do dužeg trajanja postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Čačku prvu prvostepenu presudu doneo posle više od pet godina i osam meseci od otpočinjanja postupka, pri čemu je u ovom periodu sprovedeno više osnovnih i dopunskih veštačenja preko veštaka različitih struk a, koji su se više puta izjašnjavali na primedbe stranaka. Osnovno i tri dopunska veštačenja preko veštaka geometra sprovedena su radi izrade prikaza zemljišta na kom su izvođeni radovi, iako je tužba bila usmerena na naknadu štete nastale rušenjem podnosiočevih objekata, dok je ekonomsko-finansijsko veštačenje sprovedeno na okolnost visine zakupnine koju bi tužilac ostvario izdavanjem svog objekta, pri čemu je ovaj zahtev odbijen iz razloga što podnosilac nije dokazao da je imao nameru i mogućnost izdavanja objekta. Imajući u vidu izneto i citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave predlažu dokaze kojima se utvrđuju sporne činjenice, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine).

Imajući u vidu prethodno izneto, posebno činjenicu da je predmetni postupak vođen pred dve sudske instance, Ustavni sud je ocenio da, i pored toga što je njegovoj dužini u određenoj meri doprinelo i to što je podnosilac koristeći procesna ovlašćenja u cilju uspeha u sporu više puta stavljao primedbe na nalaz veštaka, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda na čijoj strani je ovlašćenje da odluči koje će dokaze izvoditi u cilju stvaranja činjenične građe s obzirom na postavljeni zahtev, u pretežnoj meri je dovelo do toga da konkretan postupak bude okončan u pogledu svih zahteva posle nepunih devet godina, što ne ispunjava standard suđenja u razumnom roku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podno siocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnosioca ustavne žalbe koje je doprinelo da postupak objektivno duže traje. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs ).

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti