Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao deset godina. Podnositeljki se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Aleksić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Aleksić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 395/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Aleksić iz Beograda podnela je, 13. januara 2012. godine, preko punomoćnika Biserke Marković, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 395/07 (inicijalno predmeti P1. 516/01 i P1. 522/01), kao i zbog povrede prava na rad , prava na imovinu i prava na penzijsko osiguranje, iz čl. 60, 58. i 70. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja tokom 2001. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu za poništaj rešenja tuženog poslodavca, po kojoj je formiran predmet P1. 522/01; da je postupak, započet u navedenom predmetu, spojen sa drugim postupcima, koji su po istom osnovu i protiv istog tuženog pokrenuli i drugi radnici, tako da je vođen jedinstveni postupak; da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, pravo na naknadu materijalne štete nastale usled troškova koje je imala tokom vođenja parničnog postupka, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 (inicijalno predmeti P1. 516/01 i P1. 522/01), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Ljiljana Aleksić iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 20. avgusta 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca – MMIP „Partizan“ iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, broj 679 od 14. avgusta 2001. godine. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 522/2001.

Postupak po podnetoj tužbi je, na ročištu za glavnu raspravu od 25. septembra 2002. godine, spojen sa drugim postupcima, koji su po istom osnovu i protiv istog tuženog pokrenuli i drugi radnici, tako da je vođen jedinstveni postupak pod brojem P1. 516/01. Do donošenja presude zakazana su tri ročišta - 15. maja, 22. i 25. septembra 2002. godine, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem predloženog svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, poništena su osporena rešenja v. d. direktora tuženog, pa je obavezan tuženi da tužioce vrati na radna mesta na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, i da tužiocima solidarno naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1171/03 od 18. juna 2003. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 351/03. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke i predloženi svedok.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca.

Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 491/07 od 8. februara 2007. godine predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 je vraćen istom sudu na dopunu postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine ispravio očigledne greške u presudi P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3231/07 od 29. juna 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine , ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P1. 395/07. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana, zbog dostavljanja na samom ročištu podnesaka suprotnoj strani. Na održanim ročištima, pored ostalog, sud je dozvolio preinačenje tužbe, isticanjem pored postojećeg i novog tužbenog zahteva za isplatu naknade štete zbog izgubljene zarade i uplate odgovarajućih doprinosa, za određeni period.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, poništena su rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužilaca, obavezan tuženi da tužioce vrati na rad i rasporedi na radna mesta koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, obavezan tuženi da tužiocima naknadi štetu u vidu izgubljene zarade, da im uplati odgovarajuće doprinose – za pio, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i da im naknadi parnične troškove.

Tuženi je 21. oktobra izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 6303/08 od 3. decembra 2008. godine vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu P1. 395/07, radi dopune postupka, nakon čega je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine ispravljena greška učinjena pri pismenoj izradi otpravka presude P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine.

Podneskom od 3. aprila 2009. godine tužioci su urgirali da prvostepeni sud dostavi spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi koja je izjavljena protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je održao ročišta za glavnu raspravu 16. septembra, 13. oktobra, 6. novembra i 1. decembra 2009. godine, nakon čega je doneo presudu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, kojom je ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine, odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili poništaj određenih rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, da se obaveže tuženi da im isplati materijalnu štetu na ime izgubljene zarade i uplati odgovarajuće doprinose, i odbio zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im naknadi troškove postupka po žalbi.

Tužioci su izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine, i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Pismeni otpravak revizijske presude je 15. decembra 2011. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 20. avgusta 2001. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad i isplati materijalne štete u vidu izgubljene zarade i uplate odgovarajućih doprinosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je ročišta za gla vnu raspravu zakazivao u periodima od po ne koliko meseci, pa i godinu dana. Pored toga, drugostepeni sud je dva puta, nakon što su mu spisi predmeta dostavljeni na odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda, vraćao predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka, radi ispravke greške u izradi pismenog otpravka prvostepene presude, što je nužno dovelo, nakon toga, do produženja postupka odlučivanja o izjavljenim žalbama. Prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine, P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine i P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je, ukinuta presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a nakon toga, po reviziji tužilaca, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godin e, preinačena je navedena presuda Okružnog suda u Beogradu tako što je potvrđena prvostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, dok nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu “ Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad i isplati materijalne štete u vidu izgubljene zarade i uplate odgovarajućih doprinosa.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelo tvornog i neefikasnog postupanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 395/07.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6 . Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe istu vezuje za troškove parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U odnosu na ostale povrede prava istaknute u ustavnoj žalbi, iz čl. 60, 58. i 70. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno pozvala na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome nije navela argumentovane ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Naime, podnositeljka povredu označenih prava vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti