Odluka Ustavnog suda o odgovornosti Garantnog fonda za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu oštećenih kojima je odbijen zahtev za naknadu štete od Garantnog fonda. Utvrđeno je da su redovni sudovi pogrešno prebacili teret dokazivanja na tužioce u vezi sa visinom potencijalne naplate iz stečajne mase osiguravača.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3340/2010
11.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radice Nikolić i Ranka Nikolića, oboje iz Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radice Nikolić i Ranka Nikolića i utvrđuje da je presudama Opštinskog suda u Zaječaru P. 275/09 od 4. septembra 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4659/10 od 28. aprila 2010. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4659/10 od 28. aprila 2010. godine i nalaže Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljen e protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 275/09 od 4. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radica Nikolić i Ranko Nikolić, oboje iz Zaječara, su 13. jula 2010. godine, preko pu nomoćnika Petra Zdravkovića, advokata iz Zaječara, izjavili Ustavnom s udu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da iz s adržine odredbe 106. Zakona o osiguranju imovine i lica i činjenice da prijava potraživanja u stečajnom postupku nije uslov za ostvarivanje prava prema tuženom Garantnom fondu, proizlazi da, u konkretnom slučaju, nije ni trebalo da se sprovodi veštačenje na okolnost utvrđivanja dela potraživanja koji ne bi ni mogao biti nadoknađen iz stečajne mase osiguravajućeg društva štetnika. Stoga podnosioci smatraju da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te su predložili da se usvoji ustavna žalba i ponište osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akt e i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 275/09 od 4. septembra 2009. godine , stavom prvim izreke, odbijen je tužb eni zahtev tužilaca Ranka Nikolića i Radice Nikolić, ovde podnosilaca ustavne žalbe, da se tuženo Udruženje osig uravača Srbije - Garantni Fond iz Beograda obaveže da tužiocima isplati sledeće iznose: iznos od po100.000,00 dinara na ime duševnih bolova tužilaca zbog smrti sina, sa kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 28. avgusta 2000. godine pa do isplate; iznos od 107.029,82 dinara na ime naknade troškova sahrane sada pok. Dragiše Nikolića biv. iz Zaječara, sa kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima počev od 21. maja 2000. godine pa do isplate; iznos od 5.000,00 evra u dinarskoj protivrednosti po najpovoljnijem kursu NBS u momentu plaćanja, sa domicilnom kamatom na iznos od 10.000,00 DEM počev od 23. decembra 1993. godine pa do 31. decembra 2001. godine i kamatom na iznos od 5.000,00 evra po stopi Evropske banke počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate; iznos od 69.450,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. novembra 2000. godine kao dana donošenja pravnosnažne presude P. 397/96 od 22. novembra 2000. godine, a sve prednje prema prav nosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda u Zaječaru P. 397/96 od 22. novembra 2000. godine. Stavom drugim izreke ove presude određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4659/10 od 28. aprila 2010. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 275/09 od 4. septembra 2009. godine . U obrazloženju te presude je navedeno: da u sprovedenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 . stav 2 . tač. 1 ), 2 ), 5 ), 7) i 9 ) ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, te da su u obrazlož enju pobijane presude navedeni razlozi o svim bitnim č injenicama; da je presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 397/96 od 22 . novembra 2000. godine usvojen tužbeni zahtev tužilaca, i tuženi Slavko Radunković i DD za osiguranje „Oplenac“ iz Topole solidarno obavezani da tužiocima isplate, na ime nadoknade štete , kao posledice saobraćajne nezgode u k ojoj je poginuo s in tužilaca, odgovarajuće iznose na ime duševnih bolova tužilaca zbog smrti sin a, na ime naknade troškova sahrane sina tužilaca, sa zakonskom zateznom kamatom i na ime naknade troškova parničnog postupka; da je navedena presuda postala pravnosnažna i izvršna 18. januara 2001. godine; da je nad tuženim DD za osiguranje „Oplenac“ iz Topole otvoren stečajni postupak dana 26. februara 2001. godine, rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 90/01, da tužioci nisu prijavili potraživanje u stečajnom postupku, niti su pokrenuli izvršni postupak protiv Slavka Radunkovića; da, u smislu čl. 99. i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ", broj 30/96 ), prvostepeni sud pravilno zaključio da prijava potraživanja tužilaca u stečajnom postupku nad dužnikom DD za osiguranje „Oplenac“ nije uslov za ostvarenje prava prema ovde tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija, ali se iz sredstava Garantnog fonda može namiri ti samo deo priznatog potraživanja koji je ostao nenaknađen iz stečajne mase osiguravajuće organizacije, odnosno deo naknade štete koji bi ostao nenaknađen i u slučaju da je oštećeno lice takvo potraživanje blagovremeno prijavilo u postupku stečaja; da se pod nenamirenim potraživanjem ne može smatrati deo potraživanja koji bi svakako bio izmiren iz stečajne mase u slučaju da je oštećeno lice blagovremeno podnelo prijavu potraživanja u tom postupku, te se taj deo potraživanja ne bi mogao ostvariti ni iz sredstava Garantnog fonda; da bi se utvrdilo do kog iznosa se potraživanje oštećenog lica moglo namiriti u postupku stečaja, neophodno je bilo obaviti veštačenje kojim bi se utvrdio procenat do koga bi potraživanje oštećenog lica bilo namireno u slučaju da je blagovremeno prijavljeno i priznato u postupku stečaja; da, u konkretnom slučaju, tužioci nisu predložili veštačenje radi utvrđenja visine procenta u kojem bi njihovo potraživanje pr ema osiguravajućoj organizaciji bilo priznato pravnosnažnom i izvršno m sudskom odlukom da su isto blagovremeno prijavili u postupku stečaja nad osiguravajućom organizacijom, da su ovu činjenicu, saglasno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 223 . stav 2 . ZPP, bili dužni dokazati tužioci zato što tvrde da imaju pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda koju nisu mogli naplatiti od osiguravača štetnika u postupku njegovog stečaja. S obzirom da navedenu činjenicu na osnovu izvedenih dokaza (član 8 . ZPP ), bez veštačenja, nije bilo moguće utvrditi, to je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja odbijen tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari, jer okolnost da tužioci u stečajnom postupku nisu ništa naplatili iz stečajne mase osiguravača, ne znači da bi njihovo potraživanje u celosti bilo naplaćeno da je prijavljeno u stečajnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 55/04), primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1.) i da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, za koje je ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da d okazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 220.); da a ko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu ''Pronina protiv Rusije'', broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu pravnu prirodu odgovornosti Garantnog fonda za nastalu štetu, svrhu i cilj kome on služi, proizlazi da je konstituisanje udruženja osiguravajući h organizacija, odnosno Garantnog fond a, izvršeno sa ciljem da se oštećenim licima obezbedi potpuna naknada štete i kada stečajna masa osiguravajuće organizacije to ne obezbeđuje. Prema odredbi člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, zahtev za naknadu štete iz sredstava G arantnog fonda može se uvek ostvariti do visine nenaknađenog dela potraživanja iz stečajne mase organizacije za osiguranje sa kojom je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. To jasno ukazuje i da podnošenje prijave potraživanja u postupku stečaja nije prethodni uslov za ostvarenje naknade štete iz sredstava Garantnog fonda. Međutim, pod nenamirenim potraživanjem ne može se smatrati i deo potraživanja koji bi svakako bio izmiren iz stečajne mase u slučaju da je oštećeno lice blagovremeno podnelo prijavu potraživanja u tom postupku. Do kog iznosa se potraživanje oštećenog lica moglo namiriti u postupku stečaja moguće je utvrditi veštačenjem. Tako će se izračunati procenat do koga bi potraživanje oštećenog lica bilo namireno u slučaju da je blagovremeno prijavljeno i priznato u postupku stečaja. Pri tom je nesporno da bi oštećeno lice iz sredstava Garantnog fonda moglo namiriti i celokupno potraživanje po osnovu naknade štete, ukoliko bi to moglo i iz stečajne mase osiguravajuće organizacije da je to potraživanje prijavilo u stečajnom postupku.

Dakle u slučaju odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, teret namirenja potraživanja koje nije prijavljeno u stečajnom postupku je na strani Garantnog fonda koji je dužan da obezbedi oštećenom licu potpunu nakna du štete koja ne bi mogla da se namiri iz stečajne mase osiguravajuće organizacije. Stoga, u koliko Garantni fond smatra da se celokupno potraživanje ili njegov deo mogao namiriti iz stečajne mase organizacije za osiguranje , to upravo Garantni fond treba sudu da predloži veštačenje kako bi se utvrdila visina potraživanja koje bi ošteć eno lice moglo namiriti u postupku stečaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da stanovišta i dati razlozi u osporenim presudama nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da j e, u konkretnom slučaju, teret dokazivanja visine potraživanja koje bi oštećeno lice moglo namiriti iz stečajne mase organizacije za osiguranje bio na strani podnosilaca ustavne žalbe.

Na taj način je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništaje m osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, kako bi Apelacioni sud u Beogradu doneo novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe protiv prvostepene presude , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odgovornosti Garantnog fonda za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti