Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Sud je utvrdio da je prvostepeni sud bio neefikasan. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M, K. D, L. S, Z. Ć, R. M, V. P, J. M, B. M, D. R, R. S. i V. B, svih iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M, K. D, L. S, Z. Ć, R. M, V. P, J. M, B. M, D. R, R. S. i V. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2865/98 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M, K. D, L. S, Z. Ć, R. M, V. P, J. M, B. M, D. R, R. S. i V. B, svi iz Z, su 15. jula 2010. godine, preko punomoćnika V. B. G, advokata iz B, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak radi utvrđenja prava korišćenja na označenim katastarskim parcelama pokrenut 1998. godine i da je pravnosnažno okončan 15. jula 2010. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu. Podnosioci su naveli da veliki broj zakazanih ročišta za glavnu raspravu nije održan, kao i da su se oni više puta obraćali predsedniku Okružnog suda u Beogradu zbog odugovlačenja postupka. Prema navodima podnosilaca, osporena presuda Apelacionog suda je suprotna zakonu, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene procesnih i materijalnopravnih propisa, posebno člana 46. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Pored toga, podnosioci su istakli da je predmetni postupak primer pristrasnog i nekvalitetnog suđenja. Podnosioci su predložili da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i da poništi osporenu presudu.

Podnosioci ustavne žalbe su u podnesku od 7. novembra 2011. godine opredelili zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, tako što su predložili da Sud utvrdi da im je u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 i u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2865/98 povređeno pravo zajamčeno članom 32. Ustava, da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

V. M, L. S. i Z. Ć, ovde podnosioci ustavne žalbe, podnele su 15. juna 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi predaje nepokretnosti i naknade štete protiv tuženog P. i. k. Z, D.O.O. Z. Povodom podnete tužbe formiran je u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predmet P. 2865/98.

U toku postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, prvo ročišta za glavnu raspravu održano je 19. februara 1999. godine, na kome je samo doneto rešenje da se odbija predlog tužilaca za donošenje presude zbog izostanka i dat je nalog za uređenje tužbe. Podneskom tužilaca od 19. aprila 1999. godine uređena je tužba i kao tužioci označeni su, pored ostalih, i R. S, B. M, J. M, R. M. i V. P. (ovde podnosioci ustavne žalbe), dok su podneskom od 8. januara 2001. godine kao tužioci označeni i D. R, K. D. i V. B. (takođe ovde podnosioci ustavne žalbe). U podnesku od 4. januara 2002. godine tužioci su naveli da podnose tužbu i protiv Opštine Z. i Republike Srbije, pošto su se označeni tuženi prethodno protivili subjektivnom preinačenju, tražeći da se vodi jedinstveni postupak po navedenim tužbama i da se prema sva tri tužena utvrdi pravo korišćenja na predmetnim katastarskim parcelama. Na ročištu od 25. septembra 2002. godine postupajući sudija je dao nalog da se predmetni podnesak od 4. januara 2002. godine izdvoji iz predmeta i da se povodom tog podneska formira novi predmet, te je formiran predmet P. 5090/02. Potom je na ročištu od 27. februara 2003. godine doneto rešenje kojim je dozvoljeno jednovremeno raspravljanje u predmetima P. 2865/98 i P. 5090/02, te je određeno da će predmet ubuduće nositi oznaku P. 2865/98. U toku predmetnog postupka izvedeni su dokazi čitanjem većeg broja pisanih isprava i izvršen je uviđaj. Pored toga, veći broj zakazanih ročišta nije održan zbog nedostatka procesnih pretpostavki i zbog sprečenosti postupajućeg sudije (3. decembra 1998, 17. maja 1999, 19. decembra 2001, 21. juna 2002, 19. decembra 2002. i 1. aprila 2003. godine), dok jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, zbog toga što mu je neposredno pred ročište uručen podnesak tuženog (11. septembra 2001. godine), a jedno na predlog zamenika punomoćnika tužilaca (3. aprila 2002. godine). Tužioci su se u toku postupka više puta obraćali sudu sa molbom da ročište za glavnu raspravu zakaže u što kraćem roku.

Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 9. juna 2003. godine delimičnu presudu P. 2865/98 kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilaca, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo korišćenja na predmetnim katastarskim parcelama, a što su tuženi PIK Z, Opština Z. i Republika Srbija dužni priznati i trpeti, dok je u stavu drugom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi predaju na korišćenje i slobodno raspolaganje predmetne katastarske parcele. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 29. decembra 2003. godine.

Okružni sud u Beogradu doneo je 9. septembra 2004. godine rešenje Gž. 6401/04 kojim je ukinuo delimičnu presudu Četvrtog opštinskog sud u Beogradu od 9. juna 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeti dostavljeni su prvostepenom sudu 12. oktobra 2004. godine.

U ponovnom postupku, koji se pred Četvrtim opštinski sudom u Beogradu vodio pod istim brojem P. 2865/98, izvedeni su dokazi veštačenjem, saslušanjem stranaka i svedoka i čitanjem većeg broja pisanih isprava. Od zakazanih ročišta, četiri nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih (7. marta i 31. marta 2005. godine, 5. jula i 13. decembra 2006. godine). Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 31. oktobra 2010. godine delimičnu presudu P. 2865/98, kojom je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo korišćenja na predmetnim katastarskim parcelama, a što su tuženi PIK Z, Opština Zi Republika Srbija dužni priznati i trpeti, dok je u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im predaju na korišćenje i slobodno raspolaganje predmetne nepokretnosti. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 1. aprila 2008. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 od 19. maja 2010. godine potvrđena je delimična presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2865/98 od 31. oktobra 2007. godine, a žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je izvedenim dokazima u prvostepenom postupku utvrđeno da je rešenjem Komisije za agrarnu reformu i kolonizaciju broj 44781/49 od 26. avgusta 1947. godine Bo. M. dodeljena oranica, u površini od dva jutra i 120 kvadratnih hvati, koja je upisana kao parcela 4573/2 u ZKUL 7149, KO Z. sa uknjiženim pravom susvojine i jednakim suvlasničkim udelima u korist B. M. i članova njegove porodice; da su nakon izvršenog prenosa suvlasničkih udela (ugovorima o poklonu) na predmetnoj parceli uknjiženi tužioci V. M . sa 2/10 idealnih delova, L. S. sa 1/10 idealnih delova i pravni prethodnik ostalih tužilaca sa 7/10 idealnih delova; da je utvrđeno da je predmetna katastarska parcela nacionalizovana i da je, na osnovu čl. 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, uknjiženo pravo korišćenja bivših suvlasnika zemljišta koje postoji sve dok nadležni organ ne donese rešenje o predaji zemljišta u posed opštini ili drugom licu (Dn. broj 1516/60 od 6. jula 1960. godine), te da je sadašnje zemljišno–knjižno stanje istovetno; da je veštačenjem utvrđeno da gruntovnoj parceli starog premera broj 4573/2 odgovaraju katastarske parcele br. 573/97 i 573/98, obe upisane u KO Z. 4, a kao korisnik ovih parcela upisan je PIK Z, prvotuženi u ovoj parnici; da je utvrđeno da su tužioci, odnosno njihovi pravni prethodnici koristili, tj. bili u posedu predmetne katastarske parcele negde do 1954. - 1956. godine, kao i da se do tada porodica M . izdržavala od prihoda od obrađivanja ove zemlje, a da nakon tog vremena oni nisu više imali potrebe za sticanjem prihoda od zemljšta; da ni nakon stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine tužioci faktički nisu koristili predmetnu parcelu, iako su upisani kao nosioci prava korišćenja; da pravni prethodnici tužilaca i tužioci u daljem vremenskom periodu, posle 1956. godine, nisu bili ni u kakvom faktičkom kontaktu sa zemljištem koje je predmet spora, a prilikom izvođenja dokaza veštačenjem tužilje Z. Ć. i V. B. nisu mogle faktički da pokažu gde se zemljište nalazi, odnosno pokazano zemljište od strane tužilja, u odnosu na zemljište označeno identifikacijom od strane geometra, udaljeno je skoro dva kilometra; da je početkom šezdesetih godina to zemljište nacionalizovano i oglašeno za gradsko građevinsko zemljište, na kome nikada nije vršeno građenje, dakle ostalo je u prvobitnoj nameni za obrađivanje, a tužioci nisu faktički ni pokušavali da koriste to zemljište dugi niz godina sve do podnošenja tužbe u ovoj parnici 1998. godine; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno zaključio da su tužioci, odnosno njihovi pravni prethodnici, napustili zemljište koje je predmet spora, u smislu odredbe člana 46. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, i na nesumnjiv način izrazili volju da ovo zemljište više ne drže, zbog čega je pravilno odbio predmetni tužbeni zahtev. Pismeni otpravak osporene presude dostavljen je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 18. juna 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od toga da su podnosioci ustavne žalbe istakli isključivo povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za utvrđenje i predaju predmetnih katastarskih parcela, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnosilaca, u konkretnom slučaju, ocenjivao razumnost dužine trajanja predmetnog parničnog postupka do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su V. M, L. S. i Z. Ć, ovde podnosioci ustavne žalbe, tužbu podneli 15. juna 1998. godine, a da su podnescima od 19. aprila 1999. godine, odnosno 8. januara 2001. godine, označena i druga lica kao tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, te da je osporeni parnični postupak u tom delu pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 od 19. maja 2010. godine. Dakle, osporeni deo parničnog postupka je trajao 12 godina u odnosu na podnosioce ustavne žalbe koji su pokrenuli predmetni postupak, odnosno 11 i deset i po godina u odnosu na druge podnosioce.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka treba poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupak snosi, pre svega, prvostepeni sud. Odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da je prva presuda o tužbenom zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe doneta nakon pet godina od podnošenja tužbe, a u toku postupka izvedeni su jedino dokazi čitanjem većeg broja pisanih isprava i izvršen je uviđaj. Prvostepeni sud je tokom postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu održavanja ročišta, tako da veći broj ročišta nije održan zbog neurednog pozivanja stranaka i sprečenosti postupajućeg sudije. Pored toga, prvostepenom sudu je trebalo šest meseci da strankama u postupku dostavi pismeni otpravak presude P. 2865/98 od 9. juna 2003. godine, kao i pet meseci da strankama dostavi pismeni otpravak presude P. 2865/98 od 31. oktobra 2007. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, kao ni delimični doprinos podnosilaca trajanju postupka (potreba za uređenjem tužbenog zahteva), ne mogu opravdati trajanje postupka od 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 od 19. maja 2010. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca, koji u osnovi predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već izjasnio drugostepeni sud i izražavaju nezadovoljstvo podnosilaca donetim sudskim odlukama i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu pružili činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućih sudova u predmetnom postupku.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe postavili zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u podnesku od 7. novembra 2011. godine, nakon isteka roka od 30 dana od dana dostavljanja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3981/10 od 19. maja 2010. godine kojom je pravnosnažno okončan osporeni deo parničnog postupka (presuda je dostavljena 18. juna 2010. godine), Ustavni sud je ocenio da je neblagovremen zahtev za naknadu štete, u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga, krećući se u granicama istaknutog zahteva, ocenio da donošenje odluke kojom je usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava predstavlja dovoljan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu štete kao neblagovremen, jer je izjavljen posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.