Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku zbog neažurnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao nepune tri godine. Kao razlozi su navedeni neažurnost i pogrešno postupanje drugostepenog veća, koje je nepotrebno ukinulo i vratilo predmet na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Jevtića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Jevtića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8098/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Miloša Jevtića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 142/13 od 21. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Jevtić iz Valjeva je 26. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 142/13 od 21. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja izvršnog postupka u kome je doneto navedeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim drugostepenim rešenjem pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov predlog za izvršenje, te da je postupajući izvršni sud pogrešno našao da rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine nema karakter izvršne isprave na osnovu koje bi se moglo pokrenuti prinudno izvršenje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac Miloš Jevtić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Valjevu 14. aprila 2010. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu, na osnovu pravnosnažnog rešenja dužnika broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, kojim je u stavu drugom izreke utvrđeno pravo policijskih službenika, između ostalih i izvršnom poveriocu, na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na Divčibarama za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine, a u iznosima prema rednim listama za taj period. Izvršni poverilac je predložio da sud odredi veštačenje preko veštaka ekonomsko–finansijske struke radi utvrđenja tačne visine potraživanja utvrđenog navedenim upravnim rešenjem, te da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun poverioca.

Osnovni sud u Valjevu je doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost visine potraživanja izvršnog poverioca, pa je imenovani veštak 18. maja 2010. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Prvostepeni sud je 21. jula 2010. godine doneo rešenje I. 5149/10, kojim je usvojio predlog za izvršenje izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 164.315,58 dinara i troškova izvršnog postupka u iznosu od 23.086,00 dinara.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Valjevu je rešenjem IPV (I). 141/11 od 29. decembra 2011. godine ukinulo prvostepeno rešenje i vratilo predmet izvršnom sudiji prvostepenog suda na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da navedeno upravno rešenje ne glasi na ispunjenje novčane obaveze, te da to rešenje nema svojstvo izvršne isprave.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Valjevu je 19. februara 2013. godine doneo rešenje I. 8098/12, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno da je članom 13. stav 1. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da je izvršna isprava pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno, te da je izvršni sud utvrdio da rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine ne glasi na ispunjenje novčane obaveze, odnosno da novčana obaveza nije opredeljena, pa da to rešenje i nema svojstvo izvršne isprave, u smislu odredaba pomenutog zakona.

Veće Osnovnog suda u Valjevu je osporenim rešenjem Ipv I. 142/13 od 21. marta 2013. godine odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje, prihvatajući pravno stanovište postupajućeg izvršnog sudije.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da s vako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, te da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra odugovlačenjem postupka od strane sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. st. 1, 2. i 6.); da su izvršne isprave, pored ostalog, izvršna odluka donesena u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 30. tačka 2)).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Sl užbeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13, 55/14 i 139/14), koje su počele da se primenjuju od 17. septembra 2011. godine na predmetni izvršni postupak, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od pet radnih dana od dana podnošenja predloga i da odluku dostavi strankama u roku od pet radnih dana od dana donošenja, osim ako se predlog za izvršenje zasniva na stranoj izvršnoj ispravi koja nije prethodno priznata od domaćeg suda (član 7. stav 1.); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da su izvršne isprave, pored ostalog, pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 13. tačka 2)); da je prigovor pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku, te da je sud dužan da o prigovoru odluči u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno i da će se nepostupanje sudije nakon izjavljenog prigovora smatrati nesavesnim radom sudije (član 39. st. 1, 4. i 5.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, te da će postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.).

Odredbom člana 387. tačka 3) Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak u vreme donošenja rešenja Osnovnog suda u Valjevu IPV (I). 141/11 od 29. decembra 2011. godine, bilo je propisano da drugostepeni sud, rešavajući o žalbi, može preinačiti rešenje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak pokrenut 14. aprila 2010. godine, podnošenjem predloga podnosioca za izvršenje Osnovnom sudu u Valjevu, te da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja istog suda Ipv I. 142/13 od 21. marta 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovo prinudno izvršenje trajalo nepune tri godine, što bi moglo da ukaže na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud trebalo da utvrdi da li su ispunjeni uslovi za dozvolu prinudnog izvršenja, odnosno da li rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine ima svojstvo izvršne isprave, u smislu odredaba člana 30. tačka 2) Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine i člana 13. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni izvršni postupak hitno okonča, uzimajući u obzir da se navedeno rešenje odnosi na novčano potraživanje podnosioca iz radnog odnosa.

Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe preduzeo sve mere kako bi se ovaj izvršni postupak blagovremeno okončao.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Osnovnog suda u Valjevu prvenstveno uticalo na neopravdano dugo trajanje predmetnog izvršnog postupka. Najpre, izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudni način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, poravnanjima ili na osnovu isprava propisanih zakonom, pa su i Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine afirmisali načelo hitnog postupanja u ovoj vrsti građanskog postupka, a sve u cilju obezbeđivanja delotvorne sudske zaštite potraživanja izvršnih poverilaca. U tom kontekstu, treba istaći da Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u početnoj fazi ovog izvršnog postupka, nije propisivao neki poseban rok za odlučivanje izvršnog suda o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o dozvoli izvršenja, ali da je s druge strane odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je počeo da se primenjuje na ovo prinudno izvršenje od 17. septembra 2011. godine, predviđena dužnost suda da odluči o prigovoru (kao redovnom pravnom leku u izvršnom postupku) u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, te da će se nepostupanje sudije u ovom roku smatrati nesavesnim radom sudije. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se neažurno postupanje Osnovnog suda u Valjevu u ovom predmetu, pored ostalog, ogleda u tome što je drugostepeno veće ovog suda odlučilo o prigovoru izvršnog dužnika, izjavljenog protiv prvostepenog rešenja o izvršenju, tek nakon jedne godine i šest meseci od dana njegovog podnošenja. U tom smislu, veće Osnovnog suda u Valjevu je rešenjem IPV (I). 141/11 od 29. decembra 2011. godine ukinulo prvostepeno rešenje i vratilo predmet izvršnom sudiji prvostepenog suda na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine ne glasi na ispunjenje novčane obaveze, te da to upravno rešenje nema svojstvo izvršne isprave. Imajući u vidu pravno stanovište drugostepenog veća izvršnog suda i da je predmet u konkretnom slučaju vraćen izvršnom sudiji prvostepenog suda na ponovni postupak bez ikakvog naloga u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odluku o osnovanosti predloga za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je postupajuće drugostepeno veće propustilo da iskoristi ovlašćenje iz člana 387. tačka 3) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se na osnovu člana 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak, tako što će preinačiti prvostepeno rešenje o dozvoli izvršenja i odlučiti da li ispunjeni uslovi za dozvolu izvršenja. Ovakvo pogrešno postupanje veća Osnovnog suda u Valjevu je, po oceni Ustavnog suda, nepotrebno prolongiralo trajanje ovog predmeta. Takođe, Ustavni sud je primetio da je prvostepenom sudu u ponovnom postupku trebalo više od jedne godine da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 7. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine bio dužan to da učini u roku od pet radnih dana.

Polazeći od svega navedenog, a posebno uzimajući u obzir da je izvršni sud u konkretnom slučaju trebalo samo da utvrdi da li ima mesta dozvoli izvršenja, Ustavni sud je ocenio da je predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim drugostepenim rešenjem Ipv I. 142/13 od 21. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporeno rešenje. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je izvršni postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje tumačenje odredbe člana 13. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, te traži da se ispita zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je postupajuće drugostepeno veće uskratilo podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je donelo osporeno rešenje bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući procesno pravo. S obzirom na to da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine samo konstatovano da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na isplatu terenskog dodatka, Ustavni sud smatra da je veće Osnovnog suda u Valjevu dalo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenilo da navedenim upravnim rešenjem nije opredeljena novčana obaveza izvršnog dužnika i da taj pojedinačni akt nema svojstvo izvršne isprave, u smislu odredbe člana 13. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neargumentovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava, te da su njegovi navodi o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava zapravo posledica pogrešne percepcije podnosioca da su postupajući sudovi doneli drugačije odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu prava zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Polazeći od toga, a uzimajući u obzir da je prethodno Ustavni sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku zbog neažurnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti