Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao šest godina i dva meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4635/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. aprila 2017. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zajemčenih članom 23, članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46 35/14.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je 6. septembra 2010. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog JKP „B.“, radi naknade materijalne štete na putničkom vozilu; da je nakon dve godine doneta presuda koja je u postupku po žalbi ukinuta , a posle tri godine doneta i druga presuda, koja je potvrđena od strane drugostepenog suda; da je postupak u ovoj parnici trajao šest godina i šest meseci; da je usled neblagovremenog postupanja sudova za podnosioca godinama trajala neizvesnost u pogledu njegovih osnovnih ljudskih prava; da je tek dopunskim rešenjem odlučeno o zahtevu tužioca za zateznu kamatu na troškove postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za troškove postupka u visini naknade punomoćniku za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4635/14 i priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 6. septembra 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JKP „B.“ Beograd, radi naknade materijalne štete.

Nakon tri održana ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i veštačenjem preko sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke i dva neodržana ročišta zbog dojave o bombi i nedostavljanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka punomoćnicima parničnih stranaka, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81835/10 od 9. aprila 2012. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade materijalne isplati iznos od 150.922,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2009. godine do isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 49.100,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7747/12 od 5. februara 2014. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81835/10 od 9. aprila 2012. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, nakon četiri održana ročišta i izvedenog dokaza ponovnim saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i dva neodržana ročišta zbog štrajka advokata, zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4635/14 od 17. septembra 2015. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade materijalne isplati iznos od 150.922,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2009. godine do isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.600,00 dinara.

Povodom podneska punomoćnika tužioca od 24. decembra 2015. godine za donošenje dopunskog rešenja, Prvi osnovni sud u Beogradu je dopunskim rešenjem Gž. 4635/14 od 28. decembra 2015. godine obavezao tuženog da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od 99.600,00 dinara, počev od dana presuđenja 17. septembra 2015. godine pa do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 5716/16 od 18. novembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4635/14 od 17. septembra 2015. godine, a stavom drugim izreke je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka U S) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak započeo podnošenjem tužbe, 6. septembra 2010. godine, i da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 5716/16 od 18. novembra 2016. godine, nakon šest godina i dva meseca.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je u ovom sporu radi utvrđivanja osnovanosti tužbenog zahteva, pre svega, morao utvrditi okolnosti nastanka saobraćajne nezgode, eventualnu odgovornost tužioca za njen nastanak, odnosno podeljenu odgovornost za nastanak saobraćajne nezgode tj. odgovornost na strani tuženog, a potom i visinu materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile sprovedeni dokazni postupak (saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke i njegovo dopunsko saslušanje, kao i izvođenje dokaza od strane sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon jedne godine i sedam meseci doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tuženog ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu, jer je ista sadržala nedostatke kako u pogledu odgovornosti tuženog za nastalu štetu, tako i u pogledu visine dosuđene materijalne štete. U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon izvedenog dokaza dopunskim saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke otklonio nedostatke na koje je ukazao drugostepeni sud jedne i po godine doneo drugu presudu , koja je u postupku po žalbi potvrđena i konačno je pravosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca – šest godina i dva meseca posle podnošenja tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4635/14 .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na to da je parnični postupak, čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, pravnosnažno okončan i da je time odlučeno o naknadi materijalne štete, Ustavni sud nalazi da je bespredmetan zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koji je on samo formalno istakao, ne navodeći razloge za postojanje povrede tog prava mimo činjenice da je sudski postupak trajao dugo.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom člana 23. Ustava.

Polazeći od navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.