Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju privatne krivične tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu. Nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer u skraćenom krivičnom postupku nije postojala obaveza suda da obavesti privatnog tužioca o sednici žalbenog veća, a radnje sudije preduzete u vršenju dužnosti ne predstavljaju krivično delo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-335/2008
17.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stanka Milojevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Aleksincu K. 400/07 od 18. decembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Nišu Kž. 183/08 od 14. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Milojević iz Aleksinca izjavio je, preko Opštinskog suda u Aleksincu, 13. marta 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Aleksincu K. 400/07 od 18. decembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Nišu Kž. 183/08 od 14. februara 2008. godine, zbog „kršenja propisanih zakona Srbije, kršenja propisanih članova Ustava Srbije, čl. 22, 32, 33, 36, 145, kršenja Zakonika o krivičnom postupku i to člana 35, člana 368. stav 1. tačka 6), član 368. stav 1. tačka 2), član 274. stav 1. tačka 1) i člana 375“. Podnosilac navodi da je Opštinskom sudu u Aleksincu podneo privatnu krivičnu tužbu protiv B.S, sudije tog suda, zbog krivičnih dela uvrede i klevete, koje je imenovani izvršio time što je, kao postupajući sudija, podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu okrivljenog, oglasio krivim za krivično delo klevete u krivičnom postupku tog suda K. 277/07 i osudio ga na novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara. Podnosilac dalje navodi da je Opštinski sud u Aleksincu ovu privatnu tužbu odbio rešenjem K. 400/07 od 18. decembra 2007. godine. Kako je Okružni sud u Nišu, svojim rešenjem Kž. 183/08 od 14. februara 2008. godine, odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca protiv ovog rešenja, podnosilac smatra da su mu osporenim aktima povređena prava garantovana Ustavom, jer sudija Opštinskog suda u Aleksincu, u predmetu K. 400/07, „nije smeo da sudi kolegi istog suda“, a „ svesno je podržao falsifikate u presudi K. 277/07“. Ukazuje da je Okružni sud u Nišu svoje rešenje Kž. 183/08 obrazložio netačnim navodima, jer u postupku K. 277/07 „okrivljeni je falsifikovao iskaze svedoka, priložene dokaze-dokumenta, a neke nije hteo da primi jer mu istina ne odgovara“, pa je, na osnovu navedenog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim. Ističe da ga Okružni sud u Nišu nije obavestio o sednici veća po žalbi, iako je to podnosilac u svojoj žalbi zahtevao. Smatra da su mu, na opisani način, povređena ljudska prava garantovana Ustavom.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, predsednik Okružnog suda u Nišu se u svom dopisu Su. 74/08 od 16. juna 2008. godine izjasnio na navode iz ustavne žalbe, ističući da u konkretnom slučaju nema povreda naznačenih odredaba Ustava, s obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno da u sudskom postupku štiti svoja prava, da je odluke doneo nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, a da mu ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo nije uskraćeno, s obzirom da je svoje pravo iskoristio izjavivši žalbu na prvostepeno rešenje, o kojoj je odlučivao drugostepeni sud. Smatra da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena ni posebna prava okrivljenog, jer se ova prava garantuju samo okrivljenom, dok je podnosilac u sprovedenom krivičnom postupku imao svojstvo privatnog tužioca.

Opštinski sud u Aleksincu je, takođe postupajući po nalogu Ustavnog suda, uz svoj dopis Su. 1/09-55 od 17. septembra 2009. godine, dostavio spise predmeta K. 400/07.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

3. Iz navoda ustavne žalbe, te uvidom u osporena rešenja i spise predmeta Opštinskog suda u Aleksincu K. 400/07, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice koje su od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu privatnog tužioca, podneo je 15. novembra 2007. godine Opštinskom sudu u Aleksincu privatnu krivičnu tužbu protiv B.S, sudije Opštinskog suda u Aleksincu, zbog krivičnih dela uvrede iz člana 170. stav 1. i klevete iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakonika, koje je imenovani navodno izvršio time što je, kao sudeći sudija, podnosioca ustavne žalbe, u krivičnom postupku tog suda K. 277/07, oglasio krivim za krivično delo klevete izvršeno protiv B.M. i osudio ga na novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara.

Po zahtevu za izuzeće sudije V.S. kome je dodeljen predmet K. 400/07, predsednik Opštinskog suda u Aleksincu je 11. decembra 2007. godine doneo rešenje kojim je usvojio ovaj zahtev i predmet je dodelio u rad sudiji N.C.

Postupajući sudija N.C. je 18. decembra 2007. godine, na osnovu člana 441. st. 1. i 2. u vezi člana 274. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, doneo osporeno rešenje kojim je van glavnog pretresa odbio privatnu tužbu podnosioca ustavne žalbe, smatrajući da krivična dela za koja je podneta privatna krivična tužba nisu krivična dela, jer nemaju obeležja krivičnih dela određenih zakonom. Po zaključku suda, okrivljeni B.S. je u predmetu Opštinskog suda u Aleksincu K. 277/07 postupao kao sudija u okviru redovnog obavljanja delatnosti, koji je nakon izvedenih dokaza doneo presudu kojom je privatnog tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim. S obzirom da je okrivljeni za svoju presudu dao obrazloženje, postupajući sud je zauzeo stanovište da na strani okrivljenog nema umišljaja da vređa ili kleveta podnosioca ustavne žalbe. Stoga je sud utvrdio da nema elemenata krivičnih dela za koja je gonjenje preduzeto, zbog čega je predmetnu krivičnu tužbu odbio.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao privatni tužilac, protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Aleksincu K. 400/07 izjavio žalbu Okružnom sudu u Nišu, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i odluke o troškovima, izričito zahtevajući da, shodno članu 375. Zakonika o krivičnom postupku, bude obavešten o sednici žalbenog veća.

Okružni sud u Nišu je 14. februara 2008. godine doneo osporeno rešenje Kž. 183/08, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu privatnog tužioca, zauzimajući stav da je prvostepeni sud pravilno doneo svoju odluku kada je utvrdio da u radnjama okrivljenog nema obeležja krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret privatnom krivičnom tužbom, jer radnje koje mu se stavljaju na teret ne sadrže protivpravnost kao opšti element krivičnog dela u pitanju. U svom obrazloženju drugostepeni sud nije naveo da li je o sednici veća obavestio privatnog krivičnog tužioca koji je u roku predviđenom za žalbu, odnosno u svojoj žalbi, zahtevao da bude obavešten o toj sednici.

4. Ustav u članu 32. stav 1. utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), u članu 375. stav 1. propisuje da će se o sednici veća obavestiti onaj optuženi ili njegov branilac, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac ili njihov punomoćnik koji je u roku predviđenom za žalbu ili za odgovor na žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom, kao i da predsednik veća ili veće može odlučiti da se o sednici veća obaveste stranke i kad nisu to zahtevale ili da se o sednici obavesti i stranka koja to nije zahtevala, ako bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari. Odredbom čl. 433. stav 1. istog Zakonika propisano je da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika. Odredba člana 448. stav 1. Zakonika propisuje da će se, kad drugostepeni sud rešava o žalbi protiv presude donesene po skraćenom postupku kojom je izrečena kazna zatvora, o sednici veća obavestiti stranke i branilac okrivljenog u smislu člana 374. stav 2. i člana 375. stav 1. ovog zakonika, a u ostalim slučajevima, samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe povrede prava iz čl. 22, 32, 33, 36. i 145. Ustava.

U vezi povrede prava na prisustvovanje radnjama u postupku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da odredba člana 448. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku isključuje primenu odredbe člana 375. stav 1. ovog zakonika, jer se u konkretnom slučaju radi o skraćenom krivičnom postupku. Kako drugostepeni sud nije rešavao o žalbi protiv presude kojom je izrečena kazna zatvora (što bi za posledicu imalo obavezu predsednika veća ili veća da o sednici obavesti stranke), već o rešenju kojim je privatna tužba podnosioca odbijena, stoga, po konstataciji Ustavnog suda, nije postojala ni obaveza predsednika veća ili veća, propisana odredbom člana 448. stav 1. Zakonika, da o sednici veća obavesti stranke, pa ni podnosioca ustavne žalbe kao privatnog tužioca. Kako se radilo o skraćenom a ne redovnom krivičnom postupku, pravno je neutemeljen stav podnosioca ustavne žalbe da je trebalo primeniti odredbu člana 375. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

U odnosu na ostale u ustavnoj žalbi istaknute povrede prava, Ustavni sud konstatuje: da je članom 22. Ustava uspostavljeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, koje se uvek razmatra skupa s pojedinačnom povredom Ustavom zajemčenih prava; da se članom 145. Ustava uspostavljaju načela vezana za sudsku odluku; da se članom 33. Ustava garantuju posebna prava isključivo okrivljenom u krivičnom postupku; da se članom 36. Ustava garantuje pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom krivičnom postupku kao privatni tužilac imao status stranke, a žalbu je, kao pravno sredstvo koje mu je bilo na raspolaganju, iskoristio i o njoj je drugostepeni sud doneo meritornu odluku.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju privatne krivične tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti