Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje preko devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi naknade štete pokrenut je 2003. godine i u trenutku odlučivanja još nije bio okončan u prvom stepenu, zbog neopravdanog prekida postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Dupljanina iz Banja Luke, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Usta va Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Dupljanina i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1005/04 (raniji broj predmeta P. 3464/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Dupljanin iz Banja Luke, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, izjavio je, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu 15. jula 2010 . godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1005/04 (raniji broj predmeta P. 3464/03).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 20. maja 2003 . godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate ; da „ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razum nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1005/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova, usled manje isplaćene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P. 3464/03. Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 4. jula 200 3. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3464/03 od 26. septembra 2003. godine taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari (stav 1. izreke), ukinuo sve sprovedene radnje (stav 2. izreke) i odbacio tužbu tužioca Dupljanin Milana podnetu 20. maja 2003. godine protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora (stav 3. izreke).

Protiv navedenog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu, tužilac je 3. novembra 2003. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12130/03 od 20. novembra 2003. godine vraćeni su Drugom opštinskom sudu u Beogradu spisi predmeta P. 3464/03 radi dopune postupka, odnosno radi združivanja dokaza o uručenju prvostepenog rešenja od 26. septembra 2003. godine zakonskom zastupniku tužene ili radi ponovne dostave uz združivanje ovog dokaza, kao i radi dostavljanja žalbe tužioca tuženom.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1057/04 od 13. maja 2004. godine uvažena je žalba tužioca, ukinito je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3464/03 od 26. septembra 2003. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Predmet je dobio novi broj P. 5020/04.

Rešenjem Drugog opštinskog suda P. 1005/04 od 14. jula 2005. godine spojeni su spisi predmeta tog suda P. 1375/04 i P. 5020/04 sa spisima predmeta P. 1005/04 radi jedinstvenog odlučivanja i određeno da će se postupak ubuduće voditi pod brojem P. 1005/04 (stav 1. izreke), određen je zastoj postupka do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije u sporovima ove vrste (stav 2. izreke) i određeno da će postupak biti nastavljen kada prestanu razlozi koji su izazvali zastoj (stav 3. izreke). Zatim je pred Drugim opštinskim sudom zakazano ročište za 8. novembar 2006. godine, koje nije održano jer niko nije pristupio na strani tuženog. Takođe, ni ročište zakazano za 1. mart 2007. godine nije održano iz istih razloga.

Rešenjem Drugog opštinskog suda P. 1005/04 od 14. septembra 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. U obrazloženju rešenja je navedeno da kako je Prvi opštinski sud u Beogradu podneo predlog Vrhovnom sudu Srbije za rešavanje spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupku, a u vezi osnova tužbenog zahteva, sud je nalazeći da je odluka Vrhovnog suda Srbije prethodno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari, primenom odre dbe člana 215. stav 1. tačka 1), a u vezi čl ana 12. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci. Dalje, u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak , propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, pona šanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanje sudova koji s u vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka .

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je posnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1005/04 (raniji broj predmeta P. 3464/03).

Naime, od podnošenja tužbe 20. maja 2003. godine sud je posle više od dve godine, 14. jula 2005. godine doneo rešenje o zastoju postupka, da bi 14. septembra 2007. godine prekinuo postupak. Dakle, parnični postupak je pokrenut 20. maja 2003. godine i do sada još uvek nije okončan ni u prvom stepenu, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka jer postupak pred prvostepenim sudom traje devet godina i šest meseci. Takođe, od 2. decembra 2004. godine nije održano nijedno ročište (bila su zakazana dva za 8. novembar 2006. godine i 1. mart 2007. godini), a od 14. septembra 2007. godine, kada je prekinut parnični postupak, postupak nije nastavljen iako se radi o radnom sporu u kome se zahteva posebna efikasnost suda.

Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije odlučivao u sličnim slučajevima u parnicama čiji je predmet spora isplata neisplaćenih vojnih zarada i zauzeo stav (kao na primer u revizijskim presudama – Rev. 527/08 od 13. novembra 2008. godine, Rev. 245/07 od 7. februara 2008. godine), tako da su se, po oceni Ustavnog suda, imajući u vidu da je po stupak u ovoj stvari prekinut dok Vrhovni sud Srbije ne reši sporno pravno pitanje u sličnim parnicama, stekli uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku da parnični postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1005/04 bude nastavljen.

Takođe, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je krećući se u granicama ustavne žalbe usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da je postupak još uvek u toku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpos tavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da štetne posledice utvrđene povrede prava otkloni tako što će preduzeti sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije postavi o zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama istaknutog zahteva, ocenio da donošenje odluke kojom je usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava predstavlja dov oljan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević