Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak je prekinut do donošenja odluke Ustavnog suda, ali sud nije nastavio postupak ni nakon što su razlozi za prekid prestali.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloja Velimirovića iz sela Supovac, Niš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K A

1. Usvaja se ustavna žalba Miloja Velimirovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 7838/04 (raniji broj predmeta P. 3735/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloje Velimirović iz sela Supovac, Niš, izjavio je , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu 15. jula 2010 . godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7838/04 (raniji broj predmeta P. 3735/03).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 29. maja 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane , radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate ; da „ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine podnosilac je tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7838/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, M.M. i M.M. su 29 . maja 2003. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane, zbog manje isplaćene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P. 3735/03. Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 14. avgusta 2003. godine.

Na prvom ročištu održanom 24. novembra 2003. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se razdvoji postupak po tužbi tužilaca drugog i trećeg reda, kao i da se zatraži izveštaj Vojne pošte 8664 – Niš o primanjima tužioca Miloja Velimirovića za period od 1. januara 2000. godine do 30. aprila 2003. godine.

Na ročištu održanom 19. februara 2004. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se ponovi dopis Vojnoj pošti 8664 – Niš, a da se odluka o dokaznim predlozima punomoćnika tužioca ( ekonomsko - finansijskom veštačenju od strane veštaka Ž.J. i pribavljanju obaveštenja od Vojnog r ačunskog centra o brojnom stanju lica koja su zaposlena u Vojsci) donese naknadno.

Na ročištu održanom 13. maja 2004. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se ponovi dopis od 26. novembra 2003. godine Vojnoj pošti 8664 – Niš, nakon što je konstatovao da navedeni dopis nije bio poslat usled očigledne omaške suda.

Vojna pošta 8664-4 Niš je 21. maja 2004. godine obavestila sud da nije nadležna za izdavanje tražene potvrde – izveštaja. Postupajući po zahtevu suda od 27. maja 2004. godine, Ministarstvo odbrane – Uprava za finansija – Računovodstveni centar je 22. juna 2004. godine obavestilo sud da nije nadležno da daje objašnjenja o pitanjima vezanim za član 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Izjašnjavajući se o zahtevu suda od 25. juna 2004. godine, Vojna pošta 3472 Niš je 20. jula 2004. godine obavestila sud da , kao stranka u sporu, nije dužna da izda potvrdu o visini primanja tužioca i napomenula da je tužilac dobijao navedene izveštaje. Nakon ponovljenog traženja suda da se dostave traženi izveštaji, Ministarstvo odbrane i Vojna pošta 3472 Niš su u toku septembra 2004. godine ponovo obavestili sud o razlozima zbog kojih ne mogu da postupe po zahtevu.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu od 5. oktobra 2004. godine postupak u p redmetu P. 3735/03 spojen je sa postupkom u predmetu P. 3165/03 (po tužbi Miće Savića protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora), radi jedinstvenog odlučivanja.

Predmet je dobio novi broj P. 7838/04.

Ročište zakazano za 2. februar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7838/04 od 23. maja 2005. godine određen je zastoj postupka do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Na predlog tužilaca od 31. avgusta 20 05. godine, zakazano je ročište za 17. januar 2006. godine , koje je održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog i na kome je sud doneo rešenje da će naknadno odlučiti o predlogu tužilaca da se od Ministarstva odbrane traži izveštaj o nenamenskom korišćenju novca iz Budžeta za plate. Punomoćnik tužilaca je izjavio da će u roku od 30 dana dostaviti sudu izveštaj o primanjima tužilaca za utuženi period.

Ročište zakazano za 19. april 2 006. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, pošto tužioci nisu punomoćniku dostavili dokaze o svojim primanjima za utuženi period.

Ročište zakazano za 13. oktobar 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je naredno zakazano za 18. januar 2007. godine otkazano dopisom od 28. novembra 2006. godine.

Ročište zakazano za 18. april 2008. godine nije održano jer zastupnik tužene nije uredno obavešten. Sud je na zapisniku sastavio službenu belešku u kojoj je konstatovao da je punomoćnik tužilaca van ročišta predložio da se postupak prekine do okončanja postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti akata na kojima se zasniva tužbeni zahtev.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7838/04 od 18. aprila 2008. godine prekinut je parnični postupak „do okončanja postupka pred Ustavnim sudom koji se vodi pod brojevima I-104/07 i I-181/06“. U obrazloženju se navodi da je sud našao da se radi o prethodnom pitanju za ovu parnicu, u smislu odredbe člana 215. tačka 1) Zakona o parničnom postupku. Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu i predmet je arhiviran 22. maja 2008. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo četiri godine i deset i po meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđi vanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustane žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se ne radi o činjenično i pravno složenijem sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postuka dao prvostepeni sud. Naime, neefikasno i neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu je više puta došlo do izražaja u ovom postupku. Drugi opštinski sud u Beogradu je za četiri godine i deset i po meseci zakazao ukupno deset ročišta za glavnu ra spravu od kojih šest nije održan o. Pri tome je sud ispoljio neefikasnost i prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu (nakon ročišta održanog 13. maja 2004. godine naredno je zakazano i održano 2. febr uara 2005. godine, dakle nakon osam i po meseci) . Ustavni sud konstatuje i da je poslednje održano ročište bilo 17. januara 2006. godine, nakon čega je sud, po neodržavanju pet zakazanih ročišta, 28. aprila 2008. godine doneo rešenje o prekidu postupka. Do prekida postupka sud nije uspeo da pribavi izveštaj od tuženog o primanjima podnosioca za period od 1. januara 2000. godine do 30. aprila 2003. godine, a o dokaznim predlozima tužioca iznetim na ročištima održanim 19. februara 2004. godine i 17. januara 2006. godine nikada nije odlučio. Dakle, Ustavni sud konstatuje da u osporenom postupku nije sprovođen dokazni postupak, niti je doneta odluka o tužben om zahtevu tuži oca.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 7838/04 od 28. aprila 2008. godine prekinuo postupak “do okončanja postupka pred Ustavnim sudom Republike Srbije koji se vodi pod brojevima I-104/07 i I-181/06”, što je po oceni prvostepenog suda predstavljalo prethodno pitanje za predmetni parnični postupak. Iako oznake predmeta Ustavnog suda u rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu nisu potpune, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/06 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti U redbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni vojni list SCG”, broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore (“Službeni list SCG”, broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da je nadležni prvostepeni sud 22. maja 2008. godine arhivirao predmet, iako je, saglasno odredbi prethodnog Zakona o parničnom postupku, kao i sada važećeg Zakona, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u ranijem članu 215. stav 1. tačka 1) sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju , ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li su okončani predmeti navedeni u izreci rešenja o prekidu postupka. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužilac nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7838/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka jer je Ustavni sud okončao postupke u predmetima IUp-181/06 i IU-104/07, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava postavio tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/0 8, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević