Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok je zahtev za naknadu štete odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Mutića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Usta va Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Mutića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 921/07 (raniji broj predmeta P. 3164/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Mutić iz Beograda izjavio je , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu 15. jula 2010 . godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 921/07 (raniji broj predmeta P. 3164/03).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 9. maja 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate ; da „ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine podnosilac je tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 921/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crn a Gor a – Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova, zbog manje isplaćene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P. 3164/03. Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 29. maja 2003. godine.

Na prvom ročištu održanom 15. jula 2003. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se od Računskog centra Vojske SCG zatraži izveštaj o primanjima Vladimira Mutića za period od januara 2000. g odine do dana podnošenja izveštaja.

Ministarstvo odbrane – Uprava za finansija – Računovodstveni centar je 1. avgusta 2003. godine sudu vratio akt o traženju, jer nije nadležan da po njemu postupi. Sud je navedeni izveštaj 5. novembra 2003. godine tražio od Vojne pošte 9808 Beograd.

Punomoćnik tužioca je 23. februara 2004. godine dostavio podnesak kojim traži da sud zakaže ročište i uz isti je priložio kartice novčanih primanja tužioca.

Na ročištu održanom 7. maja 2004. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem sudskog veštaka finansijske struke.

Veštak je dostavio nalaz i mišljenje 26. oktobra 2004. godine.

Tužilac je podneskom od 22. novembra 2004. godine precizirao tužbeni zahtev saglasno nalazu veštaka.

Na ročištu održanom 3. marta 2005. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza saslušanjem sudskog veštaka u vezi primedbi tuženog iz podneska od 9. novembra 2004. godine i naložio veštaku da se o primedbama pismeno izjasni u roku od 30 dana. Sledeće ročište je zakazano 3. jun 2005. godine.

Dopisom suda od 16. maja 2005. godine stranke su obaveštene da je ročište otkazano na neodređeno vreme zbog dužeg odsustva postupajućeg sudije.

Po održavanju ročišta, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 3164/03 od 1 . novembra 2005. godine kojim je utvrdio da je suđenje u ovom postupku u nadležnosti sudije pojedinca (stav 1. izreke) i da će se po pravnosnažnosti ovog rešenja postupak nastaviti pred sudijom pojedincem (stav 2. izreke).

Na ročištu održanom 27. februara 2006. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa zbog izmene u sastavu veća.

Na ročištu održanom 13. aprila 2006. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa zbog izmene u sastavu veća. Saslušan je veštak i doneto rešenje kojim je dokazni postupak završen.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3164/03 od 13. aprila 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati određene novčane iznose (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti ovog suda (stav 2. izreke) i obavezana je tužena da tužiocu naknad troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 2890/06 od 10. januara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje sadržano u stavu dva izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3164/03 od 13. aprila 2006. godine (stav 1. izreke) i ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3164/03 od 13. aprila 2006. godine u stavovima jedan i tri izreke presude i u tom delu su spisi vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje (stav 2. izreke).

Predmet je, u ponovnom postupku, dobio novi broj P. 921/07.

Ročište zakazano za 9. maj 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 16. oktobra 2007. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se ročište za glavnu raspravu odlaže radi donošenja eventualne odluke o prekidu odnosno zastoju postupka van ročišta.

Rešenjem Drugog opštinskog suda P. 921/07 od 22. oktobra 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. U obrazloženju rešenja je navedeno da kako je podnet predlog Vrhovnom sudu Srbije za rešavanje spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupku, a u vezi osnova tužbenog zahteva, sud je nalazeći da je odluka Vrhovnog suda Srbije prethodno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari primenom odredbe člana 215. stav 1. tačka 1), a u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci. Dalje, u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je posnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 921/07 (raniji broj predmeta P. 3164/03).

Naime, od podnošenja tužbe 9. maja 2003. godine sud je posle više od četiri godine i pet meseci, 22. oktobra 2007. godine prekinuo postupak. Dakle, parnični postupak je pokrenut 9. maja 2003. godine i do sada još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka jer postupak traje devet godina i šest meseci. Takođe, Drugi opštinski sud u Beogradu je za četiri godine i pet meseci zakazao ukupno 8 ročišta za glavnu raspravu od kojih dva nisu održana (zbog sprečenosti postupajećeg sudije), pri tome je sud ispoljio neefikasnost i prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu (nakon prvog ročišta održanog 15. jula 2003. godine naredno je zakazano i održano 7. maja 2004. godine, dakle nakon devet i po meseci, dok je sledeće održano 3. marta 2005. godine, odnosno nakon nepunih deset meseci). Dalje, od 22. oktobra 2007. godine, kada je prekinut parnični postupak, postupak nije nastavljen iako se radi o radnom sporu u kome se zahteva posebna efikasnost suda.

Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije odlučivao u sličnim slučajevima u parnicama čiji je predmet spora isplata neisplaćenih vojnih zarada i zauzeo stav (kao na primer u revizijskim presudama – Rev. 527/08 od 13. novembra 2008. godine, Rev. 245/07 od 7. februara 2008. godine), tako da su se, po oceni Ustavnog suda, imajući u vidu da je postupak u ovoj stvari prekinut dok Vrhovni sud Srbije ne reši sporno pravno pitanje u sličnim parnicama, stekli uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku da parnični postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 921/07 bude nastavljen.

Takođe, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je krećući se u granicama ustavne žalbe usvojio ustavnu žalbu, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da štetne posledice utvrđene povrede prava otkloni tako što će preduzeti sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava stavio tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 40. stav 1. Zakonao izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godeine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.