Ustavni sud usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina bez donošenja prvostepene odluke. Sud je naložio nadležnom sudu da hitno nastavi i okonča postupak po tužbi za isplatu zarada.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Vlajinića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Vlajinića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 2948/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Vlajinić iz Beograda je 15. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st . 1. i 2. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 2948/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 2 3. aprila 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u podnesku od 12. marta 2012. godine postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2948/03, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 23. aprila 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crne Gor a-Ministarstvo odbrane kojom je tražio da se obaveže tužena da mu kao penzionisanom profesionalnom vojniku Vojske državne zajednice, na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 28. februara 2002. godine, isplati iznos od po 141.390,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Nakon dostavljanja odgovora na tužbu od 21. maja 2003. godine, pred Drugim opštinskim sudom je održano pripremno ročište 26. maja 2003. godine, a na sledećem ročištu 18. septembra 2003. godine sud je doneo rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen je prvostepenom sudu 29. oktobra 2003. godine.

Tužilac je podneskom od 27. novembra 2003. godine preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva, tako što je tražio da sud obaveže tuženog da mu za utuženi period isplati iznos od 230.642,49 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu održanom 27. januara 2004. godine konstatovao da sudski veštak nije u celosti odgovorio na zadatak veštačenja postavljen od strane suda, pa je rešenjem istog naloženo sudskom veštaku da dopuni nalaz i mišljenje. Dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen je 13. februara 2004. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 20. februara 2004. godine istakao zahtev za izuzeće sudskog veštaka.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2948/03 od 6. aprila 2004. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova postupka na ime sudskih taksi.

Na ročištu održanom 14. maja 2004. godine, sud je rešenjem odbio predlog tužioca za izuzeće sudskog veštaka i konstatovao da sudski veštak ponovo nije odgovorio zadatku veštačenja postavljenom od strane suda i ponovo mu je naloženo da dopuni svoj nalaz i mišljenje. Sudski veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. juna 2004. godine

Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu održanom 29. oktobra 2004. godine doneo rešenje da se spisi predmeta vrate sudskom veštaku radi dopune nalaza. Sudski veštak je dopunu nalaza i mišljenja dostavio sudu 2. decembra 2004. godine.

Ročište zakazano za 30. mart 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a sledeće je zakazano za 23. jun 2005. godine, ali u spisima predmeta ne postoji zapisnik o glavnoj raspravi.

Podneskom od 26. marta 2007. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev, tako što je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu za period od 1. januara 2000. godine do presuđenja isplati 10.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Nakon gotovo dve godine od prethodno održanog ročišta, ročište zakazano za 24. maj 2007. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, a na sledećem ročištu zakazanom za 18. oktobar 2007. godine sud je doneo rešenje da se ročište u ovoj pravnoj stvari odlaže na neodređeno vreme.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2948/03 od 4. maja 2008. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 28. juna 2008. godine, a predmet je arhiviran 30. decembra 2008. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 23. aprila 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 17. maja 2010. godina, trajao sedam godina i tri meseca i da taj postupak još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja parničnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da odlučivanje suda o osnovanosti zahteva za isplatu zakonom garantovane zarade traje devet godina, a da još uvek nije doneta ni prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji nije koristio zakonom predviđene sankcije protiv sudskog veštaka kome je u toku postupka više puta ponavljao zadatak veštačenja i vraćao nalaz i mišljenje radi dopune. Nakon toga, od ročišta 30. marta 2005. godine, sud u predmetu dve godine nije preduzimao bilo kakve radnje u postupku, sve do zakazivanja ročišta za 24. maj 2007. godine. Takođe, taj sud je 4. maja 2008. godine doneo rešenje kojim se prekida postupak do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7.S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut, tek u dopuni ustavne žalbe koja je Ustavnom sudu podneta 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

8. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka povređena načela o vladavini prava i zabrani diskriminacije utvrđena čl. 3. i 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti