Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete iz radnog odnosa koji je trajao preko šest godina. Sud je ocenio da je dužina postupka posledica neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3357/2010
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Anđelke Popović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Anđelke Popović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 74/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 15533/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anđelka Popović iz Novog Sada podnela je 14. jula 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Miljenovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 74/08 od 6. jula 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1892/10 od 12. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe iznosi hronologiju događaja koji su prethodili vođenju osporenog parničnog postupka, te s tim u vezi navodi: da je magistar tehnoloških nauka; da je u „Novosadskoj fabrici kabela“ bila zaposlena od 1982. godine; da je od 28. decembra 2001. godine bila direktor, a od 20. novembra 2002. godine izvršni direktor fabrike „Metalurgija“; da je odlukom Upravnog odbora od 10. decembra 2002. godine razrešena dužnosti direktora zbog organizacionih i kadrovskih promena i da je ova odluka pravnosnažno poništena presudom Opštinskog suda u Novom Sadu od 28. oktobra 2003. godine; da je rešenjem poslodavca od 20. novembra 2002. godine upućena na plaćeno odsustvo zbog prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog do 31. decembra 2002. godine; da je na plaćeno odsustvo upućeno još 20 zaposlenih; da je radnicima koji su bili upućeni na plaćeno odsustvo bio zabranjen pristup u fabriku, da je radnicima obezbeđenja dat nalog da se radnicima koji nisu poštovali ovu zabranu onemogući ulazak, a kako bi mogli da ih prepoznaju bile su istaknute njihove fotografije iz radnih knjižica na portirnici; da je šikanozno premeštena na radno mesto referenta u Kisaču, na poslove koji su ispod njene kvalifikacije; da je zbog svega ovog imala stresnu situaciju u dužem vremenskom periodu, koja je rezultirala narušenjem njenog zdravstvenog stanja.

Podnositeljka nije tražila naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 74/08, sada Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15533/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 26. januara 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv tuženog „Novosadska fabrika kabela“ a.d. iz Novog Sada, radi naknade štete.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika tuženog. Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka medicinske struke.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 410/04 od 5. juna 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi „Novosadska fabrika kabela“ a.d. iz Novog Sada da tužilji naknadi štetu na ime duševnih bolova zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 60.000,00 dinara, a zbog duševnih bolova, povrede ugleda i časti u iznosu od 100.000,00 dinara, odnosno u ukupnom iznosu od 160.000,00 dinara, kao i da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom od 5. juna 2006. godine, pa do isplate, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke navedene presude odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti od 400.000,00 dinara, zbog duševnih bolova od 100.000,00 dinara, zbog duševnih bolova jakog intenziteta od 100.000,00 dinara, zbog duševnih bolova slabog intenziteta u dužem neprekidnom trajanju od 100.000,00 dinara, sve sa pripadajućom kamatom.

Tužilja i tuženi su protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 410/04 od 5. juna 2006. godine podneli žalbe.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5992/06 od 6. decembra 2007. godine usvojena je žalba tuženog, a žalba tužilje je delimično usvojena i ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 410/04 od 5. juna 2006. godine u usvajajućem delu (sa odluk om o troškovima postupka) i u odbijajućem delu kojim je odlučeno o naknadi štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, te je u ovim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a za preostali odbijajući deo tužbenog zahteva žalba tužilje je odbijena i navedena presuda potvrđena.

3.2. U periodu od aprila 2008. do jula 2009. godine održana su četiri ročište za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 74/08 od 6. jula 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tuženi „Novosadska fabrika kabela“ a.d. iz Novog Sada, na ime naknade nematerijalne štete zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti od 5% isplati iznos od 400.000,00 dinara, zbog povrede ugleda iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove srednjeg intenziteta iznos od 200.000,00 dinara. Tužba je odbačena u delu koji se odnosi na isplatu naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova jakog intenzitea u trajanju od četiri meseca, u iznosu od 100.000,00 dinara i zbog duševnih bolova slabijeg intenziteta u dužem neprekidnom trajanju, u iznosu od 100.000,00 dinara. Tužilja je oslobođena plaćanja sudske takse i obavezana da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 108.100,00 dinara, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1892/10 od 12. maja 2010. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 74/08 od 6. jula 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu tužilje protiv svog poslodavca, kao tuženog, istovremeno vodila još jedan parnični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2150/04, radi naknade štete zbog povrede ugleda.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2150/04 od 6. februara 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime naknade štete zbog povrede ugleda i duševnih bolova isplati iznos od 300.000,00 dinara i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka odbijen.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2136/07 od 4. aprila 2008. godine odbijena je žalba tužilje i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2150/04 od 6. februara 2007. godine u pobijanom odbijajućem delu potvrđena.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu u toku trajanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud smatra da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja tužbe sudu, a to je u ovom slučaju 26. januar 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao više od šest godina, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog ustavnog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova, koji nisu preduzimali sve neophodne mere da se parnični postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Šestogodišnje trajanje postupka za naknadu štete iz radnog odnosa predstavlja nerazumno dug period, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dugom trajanju postupka, jer je postupala po nalozima suda i nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku, koja je smatrala da joj je tuženi poslodavac pričinio štetu šikanoznim postupanjem. Iako je predmet zbog zahteva za isplatu više vidova nematerijalne štete bio činjenično složen i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, to ne može biti opravdanje za njegovo šestogodišnje trajanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu izreke, usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 74/08, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 15533/10.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnjama da sudovi u osporenim presudama nisu izvršili pravilnu ocenu dokaza, da su pogrešno primenili materijalno pravo i da nisu u dovoljnoj meri obrazložili osporene odluke, odnosno da nisu naveli razloge zbog kojih su odbili tužbene zahteve, odnosno žalbu podnositeljke.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u parničnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge

koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, nezadovoljna osporenim presudama, samo se formalno pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, ustavnom žalbom osporava način na koji su nadležni sudovi primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS," broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti