Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog desetogodišnjeg trajanja parničnog i izvršnog postupka. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na imovinu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1638/06 i u izvršnom postup ku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . podnela je Ustavnom sudu, 25. aprila 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1638/06 i u izvršnom postup ku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 ) .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na ukupnu dužinu trajanja parničnog i izvršnog postupka od deset godina .

Podnositeljka us tavne žalbe je predložila Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava . Tražila je na ime pravičnog zadovoljenja za povredu ljudskih prava naknadu štete od 5.000,00 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1638/06:

Tužilja V. N, ovde podnosilteljka ustavne žalbe, podnela je 24. februara 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv privrednog društva „M.“ d.o.o. iz Beograda, radi isplate naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, u smislu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 16/02 i 115/05).

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1638/06 od 13. februara 2008. godine usvojio tužbeni zahtev, te je obavezao tuženog da tužilji na ime naknade zarade plati novčani iznos od 392.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6219/10 od 1. decembra 2010. godine potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke o glavnoj stvari, dok je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što je snizio visinu iznosa parničnih troškova.

Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11):

Izvršni poverilac V. N , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 9. maja 2011. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika privrednog društva „M.“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu izvršne isprave - presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 6219/10 od 1. decembra 2010. godine , radi namirenja novčanog potraživanja, i to plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika. Rešenjem o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 8481/11 od 11. maja 2011. godine određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika.

Iz izveštaja Narodne Banke Srbije od 2. novembra 2011. godine utvrđeno je da je pomenuto rešenje o izvršenju uneto u evidenciju prinudne naplate dana 25. maja 2011. godine i da je delimično izvršeno u iznosu od 10.453,39 dinara. Nalozi rešenja nisu izvršeni jer na tekućim računima dužnika nije bilo priliva sredstva.

Dopisom od 19. decembra 2011. godine punomoćniku izvršnog poverioca je naloženo da se izjasni o daljem toku postupka, u smislu odredbe člana 187. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Podneskom od 16. januara 2012. godine punomoćnik izvršnog poverioca je predložio plenidbu deviznih novčanih sredstava izvršnog dužnika.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 8481/11 od 27. februara 2012. godine je Narodnoj Banci Srbije naložena plenidba novčanih sredstava i sa deviznog računa izvršnog dužnika.

Iz izveštaja Narodne Banke Srbije od 27. juna 2012. godine sud je utvrdio da nije započet postupak izvršenja rešenja jer na računima dužnika nije bilo priliva sredstava.

Dana 23. januara 2013. godine je rešenjem I. 8481/11 naloženo izvršnom dužniku da dostavi izjavu o imovini.

Iz podneska izvršnog dužnika - izjave o imovini od 20. marta 2013. godine utvrđeno je da je izvršni dužnik u blokadi od 25. maja 2011.godine, da ne poseduje pravo na hartije od vrednosti i prava iz hartija od vrednosti, ali da poseduje pokretne stvari.

Dopisom od 11. aprila 2013. godine punomoćniku izvršnog poverioca je naloženo da se izjasni o daljem toku postupka.

Podneskom od 24. aprila 2013. godine punomoćnik izvršnog poverioca je predložio da izvršni dužnik dostavi dopunu izjave o imovini u pogledu podataka o potraživanjima prema trećim licima, podataka o svim pravnim radnjama koje je izvršni dužnik preduzeo na teret svoje imovine nakon što je zasnovao obaveze u pogledu koje se zahteva prinudno izvršenje, podataka o osnivačkim pravima na drugim privrednim društvima , kao i u pogledu dobiti koju je izvršni dužnik po osnovu tih prava ostvario u poslednjoj godini, kao i podatke o nepokretnoj imovini.

Podneskom od 29. avgusta 2013. godine izvršni dužnik je obavestio sud da nema potraživanja prema trećem licima, da nije preduzeo nikakve pravne radnje na teret svoje imovine nakon što je zasnovana obaveza u pogledu koje se zahteva prinudnog izvršenje, da nema osnivačka niti članska prava na drugim privrednim društvima, te da nije ostvario dobiti po tom osnovu, da ne poseduje nepokretnu imovinu i da nema nikakav obligacioni odnos sa drugim privrednim subjektima.

Dopisom od 10. oktobra 2013. godine punomoćniku izvršnog poverioca je naloženo da opredeli dalji tok postupka.

Podneskom od 30. septembra 2015. godine punomoćnik izvršnog poverioca se izjasnio da izvršni dužnik nema nikakve imovine niti potraživanja, o čemu postoji dokaz u spisima predmeta, te je predložio da se nastavi sprovođenje izvršenja na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Drugi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 8481/11 od 9. marta 2016. godine obustavio izvršni postupak, jer na računima izvršnog dužnika nema sredstava, te da ne poseduje nikakvu imovinu. Izvršni poverilac nije izjavila prigovor protiv rešenja o obustavi postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čij u povredu se pozivaju podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 345.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno .

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se primenjivao u vreme okončanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u ovom konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti parnični postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1638/06 i izvršni postupak koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 ). Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke, broj aplikacije 18357/91, stav 40.). Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo p rotekli period, od dana kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, dana 24. februara 2006. godine, do donošenja rešenja Drugog osnovnog sud a u Beogradu I. 8481/11 od 9. marta 2016. godine kojim je obustavljen izvršni postupak .

Navedeno trajanje parničnog i izvršnog postupka od deset godina , samo po sebi , ukazuje na to da predmetni postupci, posmatrajući kao jedinstvenu celinu, nisu okončan i u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, navedeno trajanje predmetnih postup ka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, a imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o vrlom značajnom materijalnom pitanju - isplata naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, u smislu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni g lasnik RS“, br. 16/02 i 115/05), kao i to da je podnositeljka od dosuđenih 392.000,00 dinara uspela da prinudno namiri samo novčano potraživanje u iznosu od 10.453,39 dinara.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postup ku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1638/06 i u izvršnom postupk u koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8481/11 ) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupaka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakvo pravno stanovište je već zauzeto u Odluci Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. U delu ustavne žalbe, kojim se ističe povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu i shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kome se država ne može smatrati odgovornom za obaveze privatnih subjekata, niti se Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može tumačiti na način da prisiljava državu da zauzme mesto privatnih pojedinaca ili privrednih subjekata koji više ne mogu plaćati svoje dugove (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Bobrova protiv Rusije, od 17. novembra 2005. godine, broj 24654/03, stav 16.). Prema tome, iako je zadatak suda u izvršnom postupku da preduzme sve potrebne radnje usmerene na sprovođenje izvršenja, izvršni sud ne može biti odgovoran i za namirenje potraživanja prema fizičkom licu, odnosno privatnom licu kao izvršnom dužniku (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-1110/20 09 od 25. oktobra 2012. godine). Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao pitanje pojedinačnih akata – rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu I. 8481/11 od 9 . marta 2016. godine kojim je obustavljen izvršni postupak i rešenj a Višeg javnog tužilaštva u Beogradu KTPO. 807/ 15 od 30. novembra 2015. godine kojim je odbijen prigovor podnositeljke ustavne žalbe kao oštećene protiv odluke tog tužilaštva kojom je odbačena njena krivična prijava, jer se sadržina ustavne žalbe isključivo bavi pitanjem razumnog roka i nemogućnošću naplate potraživanja iz izvršne isprave , dok su navedeni akti samo formalno osporeni. U vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je njena krivična prijava protiv izvršnog dužnika pravnosnažno odbačena, pa se nije upuštao u navedeno pitanje.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti