Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različite sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa pravičnog suđenja. Razlog je različito postupanje drugostepenih sudova u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama vezanim za obračun kamate na potraživanja od Garantnog fonda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Žunića iz Žablja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragomira Žunića protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8671/10 od 3. juna 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragomir Žunić iz Žablja je 14. jula 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8671/10 od 3. juna 2010. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je Apelacioni sud u Novom Sadu odbio njegov tužbeni zahtev u delu obračuna zakonske zatezne kamate zauzimajući pogrešan stav da je dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda uslovljena prethodnim zaključenjem stečajnog postupka ali da se dugovana naknada štete može izmiriti i pre tog roka, na osnovu sporazuma oštećenog i Garantnog fonda; da mu nije priznata zakonska kamata za period od 24. septembra 2004. godine do 3. februara 2006. godine na koju je imao pravo s obzirom na to da je stečajni postupak nad tuženim zaključen 26. septembra 2007. godine, a tužba je podneta 28. jula 2006. godine. Uz ustavnu žalbu je dostavio presude kojima su usvojeni tužbeni zahtevi u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u predmetnoj parnici.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15573/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 267/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2006. godine podneo tužbu Opštinskog sudu u Novom Sadu protiv tuženog Udruženja osiguranika Srbije – Garantnog fonda, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je preciziran 7. decembra 2006. godine. Tužilac je u tužbi naveo: da mu je osnovu presude Trgovinskog suda u Pančevu P. 550/03 od 24. septembra 2004. godine, u postupku koji se vodio protiv A. D. "Stari grad" iz Kovina, nad kojim je otvoren stečajni postupak, utvrđeno određeno novčano potraživanje; da mu je 3. februara 2006. godine isplaćen određeni iznos iz stečajne mase, te je on traženi iznos umanjio za iznos koji je primio.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 267/08 od 7. aprila 2008. godine: primarni tužbeni zahtev koji glasi: „Obavezuje se tuženi Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije, Garantni fond Beograd, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od ukupno 896.508,63 din. i to 496.508,63 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 200.000,00 dinara za pretrpljene bolove, 200.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, iznos od 110.700,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od 24. septembra 2004. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate“, je odbijen; eventualni tužbeni zahtev je delimično usvojen, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 307.208,63 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 3. februara 2006. godine do isplate, te zakonsku zateznu kamatu na iznos od 310.700,00 dinara od 24. septembra 2004. godine do 3. februara 2006. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 84.000,00 dinara, dok je preko dosuđenog iznosa na ime naknade štete, a do traženog iznosa od 310.700,00 dinara eventualni tužbeni zahtev odbijen; odbijen je i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka od presuđenja do isplate; tužilac je osloben plaćanja sudskih taksi u ovom parničnom postupku.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da je presudom Trgovinskog suda u Pančevu P. 550/03 od 24. septembra 2004. godine tužiocu utvrđeno pravo potraživanja u odnosu na tuženog A.D. za osiguranje "Stari grad" iz Kovina, u stečaju, a na ime naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 200.000,00 dinara, i to 120.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 50.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 30.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24. septembra 2004. godine do isplate, a dosuđeni su mu i troškovi parničnog postupka u iznosu od 110.700,00 dinara; da je navedena presuda potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž.8524/04 od 24. decembra 2004. godine; da je nad A.D. za osiguranje "Stari grad" iz Kovina otvoren stečajni postupak u kome je tužilac prijavio svoje potraživanje, nakon čega je 3. februara 2006. godine tužilac iz stečajne mase primio iznos od 3.491,37 dinara od A.D. "Stari grad", Kovin, u stečaju.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 8671/10 od 3. juna 2010. godine žalbu tuženog uvažio, pa je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu 267/08 od 7. aprila 2008. godine preinačio u pobijanom usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev kojim je dosuđena zakonska zatezna kamata na iznos od 310.700,00 dinara za period počev od 24. septembra 2004. godine do 3. februara 2006. godine odbio kao neosnovan; žalbu tužioca je kao neosnovanu odbio i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 267/08 od 7. aprila 2008. godine u pobijanom odbijajućem delu potvrdio; tuženom su dosuđeni traženi troškovi sudske takse na žalbu, u iznosu od 5.500,00 dinara, pa je obavezan tužilac da mu iste isplati; tužiocu nisu dosuđeni traženi troškovi sastava žalbe.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu odlučivanja o zakonskoj zateznoj kamati kada je obavezao tuženog da na iznos od 310.700,00 dinara isplati i kamatu od 24. septembra 2004. godine do 3. februara 2006. godine, tj. od dana kada je doneta presuda u predmetu P. 550/03 od 24. septembra 2004. godine, pa do dana kada je A.D. "Stari grad" iz Kovina tužiocu isplatio iznos od 3.491,37 dinara; da kako u parničnom postupku P. 550/03 od 24. septembra 2004. godine tuženi nije bio osiguravajuće društvo kod koga je bilo osigurano vozilo kojim je upravljao štetnik, nad kojim je otvoren postupak stečaja, niti je tuženo bilo Udruženje osiguranika Srbije – Garantni fond već je tuženo bilo A.D. "Stari Grad" iz Kovina, proizlazi da Udruženje osiguravača Srbije, Garantni fond, Beograd, nije u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze od 24. septembra 2004. godine do 3. februara 2006. godine; da je tuženi Udruženje osiguravača Srbije, Garantni fond, Beograd u docnji od dana od dana kada je potraživanje prema njemu usmereno, tj. od dana kada je podneta tužba, a to je 28. juli 2006. godine, s obzirom na to da su tada saznali za postojanje istog, i od tada tužiocu pripada zakonska zatezna kamata; da shodno članu 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda uslovljena je prethodnim zaključenjem stečajnog postupka, ali se dugovana naknada štete može izmiriti i pre tog roka, na osnovu sporazuma oštećenog i Garantnog fonda; da kako se tužilac nije obraćao tuženom sa zahtevom za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda sve do podnošenja tužbe u ovom sporu, sledi da je tuženi u docnji počev od dana podnošenja tužbe u ovom sporu, odnosno od 28. jula 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da se ugovorom o osiguranju obavezuje osiguravač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija za osiguranje se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom (član 277.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu usmeno ili pismeno vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.) Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 55/04), primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1.) i da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, kada je ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova sa stanovišta zaštite prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Novom Sadu u presudama Gž. 4124/05 od 24. januara 2007. godine, Gž. 3086/05 od 20. decembra 2006. godine, Gž. 938/06 od 12. septembra 2007. godine, Gž. 4133/08 od 30. septembra 2009. godine, Gž. 3877/07 od 16. septembra 2009. godine različito odlučio u odnosu na osporenu presudu u pogledu zakonske zatezne kamate utvrđene potraživanjima iz stečajnog postupka. U osporenim odlukama sudovi su zauzeli stanovište da oštećeni može da zahteva naknadu štete od Garantnog fonda za slučaj da mu ona nije naknađena iz stečajne mase, odnosno da dugovanje nije u potpunosti izmireno, iz čega proizlazi da dužničko-poverilački odnos između Garantnog fonda i oštećenih nastaje danom zaključenja stečaja, kada se aktivira supsidjarno jemstvo Garantnog fonda, uz obavezu isplate neizmirenog dela priznatog potraživanja tužioca u stečaju. Nadalje je sud zaključio da bez obzira na to što obaveza Garantnog fonda dospeva tek danom zaključenja stečajnog postupka, tužiocu na nenamiren utvrđeni iznos potraživanja pripada i zakonska zatezna kamata od dana utvrđivanja visine priznatog potraživanja pa do zaključenja stečajnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem i presuđivanjem od strane drugostepenih sudova u gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u izreci.

6. U vezi sa osporavanjem u ustavnoj žalbi presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8671/10 od 3. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva.

Ocenjujući navode da je osporena sudska odluka nezakonita, neosnovana, doneta bez pravilno utvrđenih činjenica, i uz pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ili primenu materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan u materijalnom smislu ishodom pravnosnažno okončanog spora, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da je nadležni sud u osporenoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu obračuna zakonske zatezne kamate. Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da on sadrži detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela uvek akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, a za šta u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi da podnosilac ni za te svoje navode ne daje ustavnopravne razloge imajući u vidu da je parnični postupak pravnosnažno okončan posle četiri godine od podnošenja tužbe tako da četvorogodišnje trajanje postupka u dve sudske instance ne predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka, kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različite sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti