Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao 16 godina. Glavni razlog za dugo trajanje bila je neaktivnost suda, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . iz Valjeva , podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika M . M, advokata iz Valjeva, 26. aprila 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10, kao i zbog povrede posebnih prava okrivljenog iz člana 33. stav 6. i prava na slobodu kretanja iz člana 39. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi okolnosti usled kojih smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Osporio je i presudu Osnovnog suda u Valjevu K. 816/10 od 17. maja 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž. I 6620/12 od 28. februara 2013. godine. Ističe da su mu ustavna prava povređena kako u pogledu statusa optuženog, tako i u pogledu statusa oštećenog u ovoj krivičnoj stvari. Navodi da mu je pričinjena šteta koja se ogleda u činjenici da sud nije odlučio o njegovom imovinskom zahtevu u odnosu na drugo okrivljeno lice u postupku V.K., kao i da je sud pogrešno primenio materijalno pravo primenjujući propise koji su prestali da važe u vreme donošenja odluke, umesto propisa koji su važili u vreme donošenja odluke, a koji su iste sadržine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnog prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu u predmetu K. 816/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu je 3. februara 1997. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, nakon čega je istražni sudija Opštinskog suda u Valjevu 18. februara 1997. godine doneo rešenje da se protiv okrivljenog sprovede istraga, a 23. maja 1997. godine je doneo rešenje da se istraga proširi i na okrivljenu V.S. zbog istog krivičnog dela.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu je 24. jula 1997. godine protiv okrivljenih podiglo optužnicu, koja je stupila na pravnu snagu 22. septembra 1997. godine.

Do donošenja prvostepene presude, sud je glavni pretres zakazo 23 puta. Glavni pretres nije održan 12 puta (tri puta zbog istovremenog nedolaska uredno pozvanog podnosioca i njegovog branioca, jednom zbog nedolaska uredno pozvanog podnosioca, jednom zbog nedolaska uredno pozvanog branioca, dva puta zbog izostanka podnosioca kada nije bilo dokaza da je uredno pozvan, jednom jer je neposredno pre početka glavnog pretresa podnosilac tražio izuzeće sudije, jednom jer je sudija tražio izuzeće pošto ga je branilac podnosioca obavestio da je protiv sudije podneo krivičnu prijavu, dva puta zbog nedolaska okrivljene V.S. i jednom nije održan kako bi se spisi prosledili javnom tužiocu).

Sud nije preduzimao ranje u postupku u periodu od 20. marta 2003. do 5. oktobra 2004. godine (u kom periodu je jedino odlučeno o zahtevima za izuzeće), kao i u periodima od 28. maja 2007. do 21. novembra 2008. godine (jedina radnja koju je sud tada preduzeo bila je nalaganje da se obavi psihijatrijski pregled okrivljene S.V , što je u kratkom roku i urađeno) i od 1. septembra 2010. do 25. januara 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 816/10 od 17. maja 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela koje mu je optužnicom stavljeno na teret i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo. Istom presudom je optužba u odnosu na okrivljenu V.S. odbačena, a oštećeni M.K., D.K. i Z.K. su upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Navedena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. I 6620/12 od 28. februara 2013. godine.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, počev od 3. februara 1997. godine, kada je doneto rešenje da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, do 28. februara 2013. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosi oca ustavne žalbe krivični postupak trajao 16 godina, što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku, takve prirode da ukazuju na njegovu složenost. Naime, postupak je vođen protiv dva lica zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, obavljena su tri saobraćajna veštačenja i jedno neuropsihijatrijsko, što ukazuje na složenost činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao da raspravi, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali i da je u izvesnoj meri i sam doprineo njegovom dužem trajanju, imajući u vidu da glavni pretres pet puta nije održan zbog njegovog izostanka ili izostanka njegovog branioca, iako su bili uredno pozvani, i jednom jer je neposredno pre početka glavnog pretresa podnosilac tražio izuzeće sudije, što je uzeto u obzir prilikom ovređivanja visine naknade štete.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud nije preduzimao radnje u postupku u periodima od 20. marta 2003. do 5. oktobra 2004. godine, od 28. maja 2007. do 21. novembra 2008. godine i od 1. septembra 2010. do 25. januara 2012. godine, što sve zajedno čini period od preko četiri godine.

Ustavni sud je ocenio da su navedene neaktivnosti i propusti u radu suda prevashodno doprinele nerazumnom trajanju krivičnog postupka u kome je prvostepena presuda doneta posle skoro 15 godina od podignute optužnice, te da stoga ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavila u konkretnom slučaju i izvestan doprinos podnosioca ne mogu predstavljati opravdanje za nerazumno trajanje osporenog krivičnog postupka.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni g lasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i dravne uprave, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavn e žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, njegovu složenost i doprinos podnosioca, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnom žalbom istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, s obzirom da je odlučeno o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koje obuhvata i pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava.

5. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ni jedan relevantan ustavnopravno prihvatljiv razlog kojim bi se argumentovano ukazivalo na povredu označenog ustavnog prava, već podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom krivičnog postupka, koji je protiv njega vođen, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Pored toga, ne stoje navodi podnosioca ustavne žalbe da je sud propustio da odluči o njegovom imovinskopravnom zahtevu, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u krivičnom postupku imao status okrivljenog, a ne i oštećenog, te da nije istakao imovinskopravni zahtev, niti ga je, s obzirom na svoj procesni položaj u krivičnom postupku, mogao istaći.

Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se pravo na slobodu kretanja ne može dovesti u pravnu i logičnu vezu sa vođenjem krivičnog postupka protiv nekog lica. Stoga je u ovim delovima ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.