Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja visine dosuđene naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu maloletnog podnosioca kojom se osporava visina naknade nematerijalne štete dosuđene zbog umanjenja životne aktivnosti. Sud je zaključio da se žalbom osporava primena materijalnog prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, osim u slučaju proizvoljnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3362/2010
04.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog Luke Sinobad, koga zastupa zakonski zastupnik Sandra Sinobad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba maloletnog Luke Sinobad izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4000/10 od 19. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni Luka Sinobad iz Novog Sada, koga zastupa zakonski zastupnik Sandra Sinobad iz Novog Sada izjavio je, preko punomoćnika Gorana Ilića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu Ustavnom sudu 14. jula 2010. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4000/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje s obzirom da je "iz potpuno nejasnih i nepotpunih razloga ovim pojedinačnim aktom dosuđen ponižavajuće nizak novčani iznos naknade materijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti maloletnog podnosioca ustavne žalbe" koja iznosi 85% što predstavlja naročito težak stepen invalidnosti.

Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da Sud donese odluku kojom će ustavnu žalbu usvojiti i poništiti "nepravičnu" presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4000/10 od 19. maja 2010. godine, te ostaviti na snazi presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5830/08 od 7. maja 2009. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4000/10 od 19. maja 2010. godine žalba tuženog Akcionarskog društva za osiguranje i reosiguranje DDOR NOVI SAD iz Novog Sada delimično usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5830/08 od 7. maja 2009. godine u pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev maloletnog S.S, brata podnosioca ustavne žalbe da se tuženi obaveže da mu naknadi iznos od 350.000,00 dinara na ime nematerijalne štete, zbog naročito teške invladinosti brata, kao i tako što je tuženi obavezan da tužiocu, maloletnom L.S. ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 800.000,00 dinara umesto dosuđenih 1.200.000,00 dinara, a na ime troškova parničnog postupka tužiocima iznos od 248.300,00 dinara umesto 434.300,00 dinara. U preostalom nepreinačenom delu, prvostepena presuda je potvrđena i žalba tuženog odbijena.

Apelacioni sud je svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. U pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da je prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini naknade, sud vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome će ta naknada služiti, kao i da se ova naknada dosuđuje kao oblik otklanjanja štetnih posledica, a sastoji se u naplati odgovarajuće sume novca kao satisfakcija za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja. Po nalaženju suda, prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti, duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica (sina), fizičkih bolova i straha, prvostepeni sud je pravilno ocenio da ova naknada nije cilj, već sredstvo za ublaženje pretrpljenih bolova i straha, te da naknada ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, a shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, te je stoga materijalno pravo od strane prvostepenog suda, u delu odmeravanja visine naknade po ovim vidovima nematerijalne štete, pravilno primenjeno, ali ne i prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti tužioca, maloletnog L.S, prilikom čijeg odmeravanja je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, te su žalbeni navodi tuženog koji na to ukazuju osnovani, a pobijana presuda je u tom delu preinačena.

Vezano za naknadu nematerijalne štete na ime naročito teškog invaliditeta bliskog lica - brata u konkretnom slučaju, Apelacioni sud je našao u osporenoj presudi da takva situacija nije pravno priznata šteta, pa je stoga tužbeni zahtev maloletnog S.S. odbijen.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5830/08 od 7. maja 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tako što je tuženom akcionarskom društvu za osiguranje i reosiguranje DDOR NOVI SAD iz Novog Sada naloženo da tužiocu maloletnom L.S. iz Novog Sada na ime naknade nematerijane štete isplati na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.200.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos do 400.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. maja 2009. godine do isplate, da tužiocima Sandri Sinobad, Milanu Sinobadu i maloletnom S. S, na ime naročitog teškog invaliditeta bliskog lica (sina i brata) isplati iznos od po 350.000,00 dinara, kao i da svim tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 434.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

Izvedenim dokazima utvrđeno je da je do predmetne saobraćajne nesreće došlo iz razloga što je osiguranik tuženog Dejan Đurić upravljao motornim vozilom Reno Laguna, pod uticajem alkohola sa 2,010 g/kg alkohola u krvi, brzinom neprilagođenom uslovima puta i celokupnoj saobraćajnoj situaciji, čime je postupio protivno odredbama članova 164 i 30. Zakona o osnovama bezbednosti na putevima, pa je usled tih i takvih propusta naleteo na maloletnog tužioca L.S., koji je usled naletanja vozila i pada na kolovoz zadobio teške telesne povrede i kod koga je došlo do umanjenja životne aktivnosti, trpljenja straha, fizičkih bolova, te nastanka naruženosti i naročito teškog invaliditeta od 85%. Kako je tuženi osiguravač od odgovornosti vlasnika vozila kojim je kritičnom prilikom izazvana šteta, to je on, u smislu odredaba čl. 940 i 941. Zakona o obligacionim odnosima, dužan nastalu štetu naknaditi. Ceneći starost tužioca, sve okolnosti slučaja, posledice koje su izazvane predmetnim štetnim događajem - saobraćajnom nesrećom od 27. septembra 2007. godine, procenat umanjenja životne aktivnosti tužioca L.S, dužinu trajanja straha, fizičkih bolova kao i stepen naruženosti, sud smatra da mu je opravdano pružiti izvesnu psihološku satisfakciju za pretrpljenu nematerijalnu štetu, pa je stoga tužiocu L.S, na temelju odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 224. Zakona o parničnom postupku i dosudio iznose utvrđene izrekom presude, smatrajući ove iznose pravičnim i istovremeno je stava da se dosuđenim iznosima neće pogodovati težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete.

Kako su tužioci Sandra Sinobad, Milan Sinobad i maloletni S.S, majka, otac i brat tužioca maloletnog L.S, te imajući u vidu procenat nastalog invaliditeta kod ovog tužioca, a koji je posledica predmetnog štetnog događaja, to je sud, ovim tužiocima, primenom odredaba stava 3. člana 201. Zakona o obligacionim odnosima i člana 224. Zakona o parničnom postupku dosudio iznose utvrđene izrekom presude (svakom od tužilaca po 350.000,00 dinara), smatrajući ove iznose pravičnim i spojivim sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu zbog smanjenja dosuđenog iznosa naknade štete, povređeno pravno na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u ustavnoj žalbi označeno. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj odluci naveo razloge zbog kojih je smatrao da je prvostepeni sud novčani iznos naknade nematerijalne štete previsoko utvrdio, a podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta proizvoljnim ili pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizilazilo da su u parničnom postupku povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o pravičnoj i adekvatnoj novčanoj satisfakciji za duševne bolove koje je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo kao posledicu saobraćajne nesreće.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno koje drugo ustavno pravo. U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnoj ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja visine dosuđene naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti