Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu kao neotuđivom pravu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa. Sud je istakao da je pravo na otpremninu neotuđivo i da propust osporavanja rešenja ne lišava zaposlenog tog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da su stavom prvim izreke presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3957/13 od 20. februara 2015. godine i stavom prvim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10 od 23. januara 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prav a na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa , iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3957/13 od 20. februara 2015. godine u stavu prvom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 11377/10 od 23. januara 201 3. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda je , 20. maja 2015. godine, preko punomoćnika mr R . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3957/13 od 20. februara 2015. godine i stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10 od 23. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi , pored ostalog, nav odi: da joj je tuženi isplatio otpremnin u u iznosu od 250 evra po godini staža, koji je utvrđen odlukom upravnog odbora ; da je ta odluka bila u suprotnosti sa tada važećim kolektivn im ugovor om kod tuženog , koji je predviđao isplat u otpremnin e u iznosu od 400 evra po godini staža ; da je pravo na otpremninu po osnovu proglašenja tehnološkim viškom garantovano članom 60. stav 4. Ustava i zaposleni tog prava ne može odreći; da su parnični sud ovi ipak zaključili da se ona saglasila sa ponudom tuženog za isplatu 250 evra po godini staža i da je na taj način postignut sporazum koji ona nije osporila tužbom .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. aprila 2010. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „C.“ a.d, Beograd, radi naknade štete zbog manje isplaćene otpremnine i neuplaćenih iznosa premije dobrovoljnog dopunskog životnog osiguranja.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10 od 23. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog manje isplaćene otpremnine u iznosu od 3.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, sa kamatom po stopi koju poslovne banke u mestu ispunjenja plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju u dinarskoj protivvrednosti, počev od 1. jula 2008. godine do isplate .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3957/13 od 20. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužilje, pa je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu potvrđena u navedenom delu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilja bila zaposlena kod tuženog na poslovima stručnog saradnika, na osnovu Ugovora o radu od 3. juna 2002. godine; da je tužilji rešenjem tuženog od 4. juna 2008. godine prestao radni odnos usled ekonomskih i organizacionih promena, uz isplatu otpremnine u iznosu od 250 evra neto po navršenoj godini ukupnog radnog staža; da je tuženi ponudom od 14. februara 2008. godine t užilji ponudio dobrovoljni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine, koju je tužilja prihvatila izjavom od 14. aprila 2008. godine, tako što je pristala da joj radni odnos prestane u skladu sa Socijalnim programom od 10. aprila 2007. godine, kao višku, uz isplatu otpremnine u iznosu od 250 ev ra neto po godini ukupnog efektivnog radnog staža; da je rešenjem o otkazu ugovora o radu tužilja poučena da protiv istog može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana, što tužilja nije učinila, pa je , polazeći od odredb e člana 195 . Zakona o radu, prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud ; da je, prema odredbi člana 158. stav 1 . Zakona o radu , poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179 . tačka 9 ) istog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu; da u pravnoj situaciji u kojoj poslodavac ponudi zaposlenom dobrovoljni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otaremnine u iznosu od 250 evra neto po godini ukupnog radnog staža i zaposleni se svojom izjavom saglasi sa ponudom, odnosno istu prihvati, pa mu na osnovu toga poslodavac rešenjem otkaže ugovor o radu i isplati otpremninu u iznosu sa kojim se zaposleni saglasio, a kasnije, u zakonskom roku, ne traži poništaj rešenja u delu koji se odnosi na visinu otpremnine, tada zaposleni ne može tražiti veći iznos otpremnine; da pošto je tužena strana isplatila otpremninu u skladu sa rešenjem od 4. juna 2008. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos, tuženi je u potpunosti ispunio obligaciju prema tužilji, primenom pravila iz člana 295. Zakona o obligacionim odnosima ; da kada je tužilja u pisanom obliku prihvatila ponudu od 14. februara 2008. godine i zatražila da joj dobrovoljno prestane radni odnos kao tehnološkom višku, uz isplatu otpremnine u iznosu od 250 eura po godini radnog staža , a tuženi poslodavac u skladu sa tim doneo rešenje o prestanku radnog odnosa, tada je između tužilje kao zaposlene i tuženog kao poslodavca zaključen sporazum u pisanom obliku o isplati otpremnine; da je, po mišljenju drugostepenog suda, tužilja zaključila sporazum o otpremnini, pa je zato bez pravnog osnova potraživanje otpremnine suprotno njegovom sadržaju; da pravilno žalba citira odredbu člana 158 . Zakona o radu, ali zanemaruje da sporazum obavezuje strane ugovornice i da su one dužne da se ponašaju u skladu sa njegovim sadržajem, dok taj sporazum egzistira u pravnom saobraćaju; da iz tog razloga nema pokriće žalbeni navod da je tuženi poslodavac tužilji isplatio otpremninu u manjem iznosu u odnosu na odredbu člana 24 . Kolektivnog ugovora.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. st. 1. i 2.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca , pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se povred a prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnositeljka ustavne žalbe , u suštini, ukazuje da joj je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je navode ustavne žalbe razmatrao i sa aspekta tog prava.

Polazeći od činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao otkazom ugovora o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, a na osnovu odredbe člana 179. tačka 9) Zakona o radu. Kao sporno se postavilo pitanje visine iznosa otpremnine koji podnositeljki ustavne žalbe pripada po tom osnovu . Naime, podnositeljka ustavne žalbe je tvrdila da joj pripada iznos koji je bio predviđen kolektivnim ugovorom (400 evra po godini staža), dok su parnični sudovi ocenili da njoj pripada iznos utvrđen odlukom upravnog odbora tuženog (250 evra po godini staža), na čiju isplatu je ona pristala prihvatanjem ponude tuženog za prestanak radnog odnosa u skladu sa Socijalnim programom od 10. aprila 2007. godine, prevashodno iz razloga što u zakonskom roku nije osporila rešenje o prestanku radnog odnosa od 4. juna 2008. godine, kojim je iznos otpremnine bio određen.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje da na svoj ranije izražen stav (videti, između ostalih, odluke ovoga suda Už-2594/2009 od 12. jula 2012. godine, Už-3281/2010 od 22. novembra 2012. godine, Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine, Už-794/2011 od 4. decembra 2013. godine) da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći. Zbog toga, činjenica da podnositeljka ustavne žalbe u zakonom predviđenom roku nije tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje pravo da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine , iz čega dalje proizlazi da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sud ova izraženo u osporenim presudama.

Ustavni sud napominje da je, na sednici održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo Odluku Už-6729/2014, kojom je, pored ostalog, odbio kao neosnovan u ustavn u žalb u V . M . izjavljen u protiv presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1137/13 od 12. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Osporene presude su takođe bile donete po tužbi bivšeg zaposlenog kod tuženog privrednog društva „C.“ a.d, Beograd , radi naknade štete zbog manje isplaćene otpremnine po osnovu prestanka radnog odnosa. Navedena podnositeljka ustavne žalbe je takođe tvrdila da joj pripada iznos koji je bio predviđen kolektivnim ugovorom (400 evra po godini staža), dok su parnični sudovi ocenili da njoj pripada iznos utvrđen odlukom upravnog odbora tuženog ( 183 evra po godini staža), na čiju isplatu je podnositeljka ustavne žalbe pristala prihvatanjem ponude od 2. jula 2007. godine. Ključni razlog odbijanja tužbenog zahteva je i u tom predmetu bio utvrđeni propust podnositeljke ustavne žalbe da u zakonskom roku ospori rešenje o prestanku radnog odnosa kojim je iznos otpremnine bio određen .

Ustavni sud je i u pomenutoj odluci podsetio na svoj stav da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći, te da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da činjenica da podnositeljka ustavne žalbe u zakonom predviđenom roku nije tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa isključuje njeno pravo da od tuženog zahteva isplatu neisplaćenog dela otpremnine. Međutim, kako je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je kolektivni ugovor kod tuženog bio privremeno izmenjen, te da je u vreme donošenja rešenj a o prestanku radnog odnosa, kao i u vreme isplate otpremnine , tim opštim aktom bio određen iznos od 183 evra za svaku godinu radnog staža, koji je u skladu sa član om 158. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da, i pored uočenih propusta, nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Radilo se, konkretno, o odredbi člana 2. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora tuženog, koji je donet 27. jula 2007. godine. Tom odredbom je član 71. Kolektivnog ugovora dopunjen novim st. 2. i 3. Prema (novom) stavu 2, zaposlenima koji su se do 31. jula 2007. godine izjasnili da dobrovoljno prihvataju da budu proglašeni kao višak zaposlenih, prema anketi koja je dostavljena svakom zaposlenom, tuženi poslodavac je bio dužan da pre otkaza ugovora o radu isplati otpremninu u visini od po 183 evra neto , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, za svaku navršenu godinu ukupnog radnog staža, a ne otpremninu iz stava 1. ovog člana, kao i da po isteku roka i isplate navedene otpremnine, a najkasnije do 31. avgusta 2007. godine, ovaj stav prestaje da važi.

Ustavni sud konstatuje da se iz obrazloženja osporenih presuda ne može izvesti zaključak da je u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe sporni iznos otpremnine , koji je utvrđen odlukom upravnog odbora tuženog, bio upodobljen sa važećim kolektivnim ugovorom tuženog, kao što je to bilo u slučaju podnositeljke ustavne žalbe u predmetu Už-6729/2014 , zbog čega ocena izneta u odluci od 15. septembra 2016. godine n ije od uticaja na stanovište izraženo u ovoj ustavnosudskoj stvari - da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da propust podnositeljke ustavne žalbe da u zakonom predviđenom roku traži poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa isključuje njeno pravo da zahteva isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3957/13 od 20. februara 2015. godine i stavom prvim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10 od 23. januara 2013. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava , zbog čega je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog dela drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stav a prv og izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11377/10 od 23. januara 2013. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , te odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava podnositeljke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu kao neotuđivom pravu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti