Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na nepristrasan sud

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 15 godina. Utvrđena je i povreda prava na nepristrasan sud jer je isti sudija odlučivao i u prvostepenom i u žalbenom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi G . J . i V . J, oboje iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. J . i V . J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4222/96, kasnije pred Prv im osnovn im sud om u Beogradu u predmetu P. 51131/10, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba G. J . i V . J . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6597/11 od 24. novembra 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6597/11 od 24. novembra 2011. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi koju su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51131/10 (nov broj P. 1751/11) od 21. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. J . i V . J, oboje iz B, podneli su 13. januara 2012. godine, preko punomoćnika Z . L, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnosioci smatraju da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao 16 godina, dok povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zasnivaju na tvrdnjama da prvostepeni sud nije cenio njihove dokaze i da je u donošenju osporene drugostepene presude učestvovala sudija koja je postupala u prvostepenom postupku, a koja je, po njihovom mišljenju, zbog toga morala da se izuzme iz odlučivanja. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1751/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja B. J . podnela je 27. avgusta 1996. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Milenka Glavana, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

Prvo ročište zakazano je 5. maja 1997. godine. Do donošenja delimične presude P. 422/96 od 1. aprila 2004. godine od još ukupno 18 zakazanih ročišta, pet nije održano, od čega četiri zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tuženog. Zbog smrti tužilje u oktobru 1997. godine i njenog pravnog sledbenika u martu 2000. godine, postupak nije prekidan, već je na predlog D. J, tužiljinog unuka, koji je u parnicu stupio u aprilu 2000. godine, sud rešenjem od 7. februara 2001. godine odredio zastoj u postupku do pokretanja ostavinskog postupka iza smrti pok. tužilje. Postupak je bio u zastoju do 11. septembra 2003. godine, kada je nastavljen na predlog tuženog koji je obavestio sud da je predmetni ostavinski postupak prekinut do okončanja ove parnice. U ovom delu postupka tuženi je istakao protivtužbeni zahtev za restituciju i izveden je dokaz saslušanjem stranaka i tri svedoka. Predsednik sudskog veća pred kojim je postupak vođen i koje je donelo delimičnu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev, bila je sudija L.S. Iz obrazloženja presude proizlazi da je sud na osnovu iskaza svedoka i tuženog utvrdio da je tuženi preuzete obaveze u celosti ispunio i da je pok. Branislava Janković, nakon što je saznala da je bolesna, promenila mišljenje u vezi sa zaključenim ugovorom jer je htela da stan ostavi sinu, a da zakonom propisani razlozi za raskid ugovora nisu postojali.

Nakon što je pomenuta delimična presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 221/05 od 18. februara 2005. godine, prvostepeni postupak je vođen pred sudskim većem čiji predsednik nije bila pomenuta sudija. U ponovnom postupku, od ukupno 13 zakazanih ročišta, četiri nisu održana. Dva ročišta nisu održana na predlog tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno je rešenjem otkazano. Zbog smrti tužioca-protivtuženog D. J . postupak je bio u prekidu od 24. oktobra 2007. godine do 10. decembra 2009. godine, kada su se G . i V . J, ovde podnosioci ustavne žalbe, na osnovu ostavinskog rešenja od 4. januara 2008. godine, u septembru 2009. godine, legitimisali kao pravni sledbenici tužioca-protivtuženog. I u ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i manjeg broja svedoka.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51131/10 (nov broj P. 1751/11) od 21. decembra 2010. godine odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtev. Predsednik sudskog veća koje je donelo ovu presudu bila je sudija B.Ž. Ova presuda zasnovana je na identičnim razlozima kao i prethodno ukinuta delimična presuda.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6597/11 od 24. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca-protivtuženih i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u svemu razloge nižestepenog suda. Drugi član sudskog veća koje je donelo osporenu odluku bila je sudija L.S.

Osporena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilaca-protivtuženih 16. decembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ( isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja ( medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost ( izuzeće)(član 66. stav 2.); da ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost ( čl. 65. i 66. stav 2.), zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću, i da do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 67. stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 27. avgusta 1996. godine i da je pravosnažno okončan nakon nešto više od 15 godina, donošenjem osporene drugostepene presude od 24. novembra 2011. godine, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i o osnovanosti protivtužbenog zahteva za restituciju, sa čim u vezi su, pored čitanja pismenih dokaza, izvedeni i dokazi saslušanjem stranaka i određenog broja svedoka, može se okarakterisati kao relativno složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali legitiman interes da sud o njihovom, kao i zahtevu suprotne strane, odluči u razumnom roku.

Prema nalaženju Ustavnog suda, pravni prethodnik podnosilaca je u određenoj meri doprineo dužini postupka, jer dva ročišta nisu održana na njegov, odnosno predlog njegovog punomoćnika. Osim toga, na predlog pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe u februaru 2001. godine određen je zastoj postupka do pokretanja ostavinskog postupka iza smrti pok. Branislave Janković. Međutim, postupak je nastavljen tek u septembru 2003. godine na predlog suprotne strane koja je obavestila sud da je predmetni ostavinski postupak prekinut. Imajući u vidu da pravni prethodnik podnosilaca nije obavestio sud da su prestali razlozi zbog kojih je zastoj određen, to se, po nalaženju Ustavnog suda, period u kom je postupak bio u zastoju nakon nastupanja razloga zbog kojih je određen može staviti na teret pravnom prethodniku podnosilaca. Po oceni Ustavnog suda, na teret sudu ne može se staviti ni period od 24. oktobra 2007. godine do 10. decembra 2009. godine, kada je postupak bio u prekidu zbog smrti pok. Dragana Jankovića, s obzirom na činjenicu da su se podnosioci tek posle više od godinu i po dana od donošenja ostavinskog rešenja pred parničnim sudom legitimisali kao njegovi pravni sledbenici.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvo ročište zakazao posle više od osam meseci od podnošenja tužbe, kao i to da je delimičnu presudu otpravio strankama sedam meseci nakon donošenja. Pored toga, zbog sprečenosti predsednika veća, ukupno pet ročišta nije održano, što je za posledicu imalo da se do donošenja delimične presude, u dva navrata dogodilo da se u periodu od godinu dana održe samo dva ročišta.

Polazeći od činilaca koji su uticali na dužinu trajanja konkretnog postupka, Ustavni sud je ocenio da se propusti na strani podnosilaca i njihovog pravnog prethodnika, iako znatni, ne mogu smatrati odlučujućim uzrokom zbog kog je postupak trajao više od 15 godina. Ovo iz razloga što je, i pored toga što je postupak do donošenja delimične presude bio u zastoju preko dve i po godine, ova presuda doneta posle skoro osam godina od podnošenja tužbe, a u ovom periodu je najveći broj propusta koji su uticali na dužinu postupka bila na strani suda (četiri neodržana ročišta zbog sprečenosti sudije, neprimereno dug rok za zakazivanje prvog ročišta i otpravljanje presude).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje prvostepenog suda dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 15 godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4222/96, kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51131/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđenje, pre svega dužinu trajanja predmetnog postupka, ali i doprinos na strani podnosi laca i njihovog pravnog prethodnika, kao i činjenicu da su podnosioci stupili u predmetni postupak tek krajem 2009. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Budući da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje time što je u njenom donošenju učestvovala sudija koja je u istom predmetu, kao predsednik prvostepenog sudskog veća, učestvovala u donošenju delimične presude P. 422/96 od 1. aprila 2004. godine, i koja je zbog toga, po njihovom mišljenju, trebalo da se izuzme od odlučivanja u žalbenom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni na tvrdnje podnosilaca o povredi prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Kako podnosioci nisu doveli u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije L.S, već su osporili sastav veća žalbenog suda iz razloga što je pomenuta sudija u istom predmetu učestvovala u donošenju delimične prvostepene presude, Ustavni sud je navode podnosilaca ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku bili propisani razlozi za isključenje sudija po sili zakona, dok je stavom 2. istog člana bio predviđen razlog za izuzeće sudija koji je relativnog karaktera - postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, u kom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba jeste otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čim se izjasnio i ESLjP smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

U konkretnom slučaju, sudija L.S. je kao predsednik veća prvostepenog suda, učestvovala u donošenju delimične presude P. 422/96 od 1. aprila 2004. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe iz razloga što je utvrđeno da nisu ispunjeni zakonom propisani razlozi za raskid ugovora, jer je tuženi svoje obaveze izvršavao, a pok. Branislava Janković je promenila mišljenje u vezi sa opstankom spornog ugovora na snazi. Navedena delimična presuda je ukinuta rešenjem višeg suda, nakon čega je predmet vraćen na ponovno suđenje. U ponovnom prvostepenom postupku, predsednik veća koje je donelo osporenu presudu P. 51131/10 (nov broj P. 1751/11) od 21. decembra 2010. godine bila je sudija B.Ž. Dakle, sudija L.S. nije učestvovala u donošenju prvostepene presude pobijane žalbom, ali je kao drugi član veća žalbenog suda učestvovala u donošenju osporene presude Gž. 6597/11 od 24. novembra 2011. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda od 21. decembra 2010. godine koja se zasniva na identičnim razlozima kao i prethodna delimična presuda. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da se sudija L.S. prilikom donošenja delimične presude od 1. aprila 2004. godine bavila pitanjima bitnim za rešenje konkretnog spora tj. njegovim meritumom, upućuje na zaključak da je imala formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca i pre nego što je prvostepena presuda od 21. decembra 2010. godine postala predmet ispitivanja veća žalbenog suda čiji je član bila. Stoga, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija koja je u istom predmetu učestvovala u donošenju jedne prvostepene presude, bez obzira što je ista ukinuta, a potom kao član veća drugostepenog suda odlučivala o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude u čijem donošenju nije učestvovala (pri čemu su u oba slučaja odluke u čijem donošenju je ova sudija učestvovala bile nepovoljne za podnosioce), stvorilo situaciju da na strani podnosilaca postoje objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost žalbenog suda u pogledu njegovog sastava, jer je pre donošenja drugostepene presude jedan član veća tog suda imao jasno iskazan i time formiran stav o meritumu spora. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je u presudi ESLjP Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine okolnost da je jedan te isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Naime, ESLjP je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (videti stav 57. pomenute presude). Identično stanovište ESLjP je zauzeo i u presudi Bajaldžiev protiv BJRM, od 25. oktobra 2011. godine (videti stav 37.). Takođe, ESLjP je u presudi Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine utvrdio povredu prava na nepristrasan sud jer je ocenio da nije zadovoljen objektivni test, jer su dve sudije učestovale u donošenju odluka u međusobno povezanim sporovima između istih stranaka, na način da su ti sporovi okončani nepovoljno po podnosioca (videti st. 69. i 70. pomenute presude).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke .

S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na nepristrasan sud, Ustavni sud nije ispitivao ostale navode podnosilaca kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, a koji se odnose na ocenu dokaza od strane prvostepenog suda.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepen e presude, kako bi nadležni sud ponovo odlučio o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51131/10 od 21. decembra 2010. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda navedenog prava jeste postojanje različitih sudskih odluka u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i, na šta podnosioci ni su ukaza li, niti su dostavi li dokaz e o tome. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.