Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje devetnaest godina. Podnositeljkama se dodeljuje naknada nematerijalne štete i nalaže se hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Nikolić iz Kosjerića i Bosiljke Lazić iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Nikolić i Bosiljke Lazić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5093/94, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80373/10, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 80373/10 okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Nikolić iz Kosjerića i Bosiljka Lazić iz Šapca podnele su Ustavnom sudu, 14. jula 2010. godine, preko zajedničkog punomoćnika Zorana Stjepanovića, advokata iz Požege, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5093/94, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80373/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je u sporu koji su podnositeljke pokrenule pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u toku 1994. godine, za šesnaest godina doneta samo jedna prvostepena presuda, protiv koje je izjavljena žalba; da samo odlučivanje po žalbi na prvostepenu presudu traje više od dve godine; da su zbog nedopustivo dugog trajanja postupka, podnositeljke podnosile pritužbe, te da im je u tri navrata odgovoreno da su njihove pritužbe osnovane i da će biti preduzete mere da se postupak okonča, ali da do toga ni posle šesnaest godina nije došlo; da podnositeljke, za sve vreme trajanja parnice, nisu u posedu imovine koja je predmet spora; da po njihovom ličnom uverenju neće imati praktične koristi od konačne presude, jer podnositeljka Milica ima 80 godina, a podnositeljka Bosiljka 74 godine i obe su na kraju životnog veka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u predmetnoj parnici povređeno pravo podnositeljki na suđenje u razumnom roku, prizna im pravo na naknadu nematerijalne štete i naloži nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80373/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilje Milica Nikolić i Bosiljka Lazić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnele su 27. oktobra 1994. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu Drugi opštinski sud) tužbu protiv tužene Milice Savić iz Beograda, radi utvrđenja prava svojine i tekovine. Predmet je dobio broj P. 5093/94.

Odgovor na tužbu, tužena je dostavila 19. decembra 1994. godine, u formi podneska. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 20. decembar 1994. godine, međutim, usled nepostojanja procesnih pretpostavki (neuredno pozvanje punomoćnika tužilja), ovo ročište nije održano. Na ročištu održanom 24. februara 1995. godine naloženo je pribavljanje spisa ostavinskog predmeta, u postupku raspravljanja zaostavštine iza smrti pok. Milana Savića, biv. iz Beograda, a na sledećem ročištu, 15. aprila 1995. godine, određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužilja, u svojstvu parničnih stranaka. Međutim, na narednom ročištu, 29. juna 1995. godine, sud nije izveo dokaz saslušanjem tužilja. Naprotiv, naložio je da se od radnih organizacija u kojima su bili zaposleni tužena i njen suprug zatraže određeni izveštaji, zbog čega je raspravu odložio na neodređeno vreme. Nakon toga, u spisima se uočava prepiska suda sa preduzećem "BIM Slavija" i "Investbankom". Rasprava nije zakazana sve do 12. marta 1998. godine, a punomoćnik tužilja je 29. oktobra 1997. godine uputio urgenciju za zakazivanje ročišta, jer je od poslednjeg ročišta prošlo više od dve godine.

Na ročište 9. juna 1998. godine, punomoćnik tužilja nije pristupio, zbog čega je sud odredio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje. Podneskom od 18. septembra 1998. godine punomoćnik tužilja je zatražio nastavak postupka, nakon čega je sud zakazao ročište za 15. decembar 1998. godine, na kome je radi jednovremenog odlučivanja izvršeno spajanje predmeta P. 5093/94 i predmeta P. 2492/95, po tužbi tužene, radi utvrđenja bračne tekovine. Pošto su tužilje Milica Nikolić i Bosiljka Lazić ranije, u postupku P. 2492/95, istakle prigovor mesne nenadležnosti Drugog opštinskog suda, sud je na istom ročištu doneo i rešenje kojim se prigovor odbija. Pismeni otpravak rešenja punomoćnicima parničnih stranaka uručen je 14. januara 1999. godine. Punomoćnik tužilje je žalbu protiv ovog rešenja izjavio 28. januara 1999. godine. Postupajući po žalbi, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 2507/99 od 24. maja 1999. godine kojim je rešenje ukinuo i 17. juna 1999. godine predmet vratio na ponovno odlučivanje Drugom opštinskom sudu. Nakon vraćanja spisa, sud je na ročištu održanom 30. septembra 1999. godine po drugi put odbio prigovor mesne nenadležnosti. Pismeni otpravak rešenja ovog puta je punomoćniku tužilja uručen 2. novembra 1999. godine, a punomoćniku tužene 30. oktobra 1999. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 460/2000 od 20. marta 2000. godine odbio žalbu tužilja izjavljenu protiv rešenja od 30. septembra 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu 18. aprila 2000. godine.

Nakon vraćanja spisa, Drugi opštinski sud je prvo ročište zakazao posle devet meseci, odnosno 22. januara 2001. godine. Međutim, ovo ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Naredno ročište održano je nakon osam meseci (12. septembra 2001. godine) i na njemu je određeno saslušanje parničnih stranaka. U međuvremenu, punomoćnik tužilja je dostavio podnesak o proširenju tužbe, ističući novi tužbeni zahtev uz postojeći, sa kojim preinačenjem se punomoćnik tužene na ročištu 25. decembra 2001. godine nije saglasio. Rešenjem od 25. decembra 2001. godine Drugi opštinski sud nije dozvolio preinačenje tužbe. Pismeni otpravak ovog rešenja ekspedovan je strankama 4. februara 2002. godine, a punomoćnik tužilja se podneskom od 14. februara 2002. godine odrekao od prava na žalbu protiv ovog rešenja. Na naredna tri ročišta (29. maja, 11. septembra i 18. oktobra 2002. godine) izvođen je dokaz saslušanjem tužilje Milice Nikolić. Na ročištu održanom 20. januara 2003. godine određeno je saslušanje svedoka D.P. i M.M, dok ročište zakazano za 27. mart 2003. godine nije održano zbog medijacije, koja nije uspela. Na ročištu održanom 16. juna 2003. godine sud je zatražio da punomoćnik tužilja navede okolnosti o kojima se predloženi svedoci D.P. i M.M. mogu izjasniti, da bi na narednom ročištu (15. oktobra 2003. godine) otklonio izvođenje ovog dokaza.

Na narednih devet ročišta (10. marta, 7. maja, 20. septembra i 9. novembra 2004. godine, 9. februara, 26. aprila, 28. juna i 14. oktobra 2005. godine i 19. januara 2006. godine) izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje Bosiljke Lazić i tužene Milice Savić, kao i svedoka D.J, A.S, M.S, R.D, M.B, M.T. i M.M, a zatim je određeno ekonomsko veštačenje. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomske struke dostavljen je sudu 16. maja 2006. godine. Naredna dva ročišta (2. juna i 27. oktobra 2006. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a potom je predmet dodeljen drugom sudiji u rad. Nakon promene predsednika sudskog veća, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 31. januar 2007. godine, a do presuđenja su održana tri ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem veštaka i parničnih stranaka, dok isto toliko ročišta nije održano. Na ročištu održanom 26. marta 2008. godine sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Drugog opštinskog suda P. 5093/94 od 26. marta 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilja Milice Nikolić i Bosiljke Lazić, a takođe delimično je usvojen i protivtužbeni zahtev tužene Milice Savić. Ova presuda je punomoćniku tužilja uručena 1. jula 2008. godine, a punomoćniku tužene 4. jula 2008. godine.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1343/10 od 16. jula 2010. godine, kojim je presudu P. 5093/94 od 26. marta 2008. godine ukinuo u st. I, II, III, IV i VI izreke, dok je u odnosu na stav V izreke, kojim je delimično usvojen protivtužbeni zahtev, žalbu tužene odbacio kao nedozvoljenu. Žalbeni postupak je trajao od kraja septembra 2008. godine do 5. avgusta 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu Prvi osnovni sud).

Nakon vraćanja spisa i preuzimanja predmeta od strane Prvog osnovnog suda, predmet je dobio broj P. 80373/10 i dodeljen je u rad novom sudiji. U periodu do presuđenja održano je šest ročišta za glavnu raspravu, na kojima je prikupljena dokumentacija koja se tiče otkupa spornog stana, zatim saslušan jedan svedok i obavljeno novo ekonomsko veštačenje, u skladu sa uputstvima iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu. Tri ročišta nije održano, jedno zbog štrajka advokata Beogradske advokatske komore, a dva za potrebe veštačenja (preuzimanje spisa od strane veštaka i izjašnjenja stranaka o dostavljenom nalazu i mišljenju). Na ročištu održanom 14. juna 2012. godine, Prvi osnovni sud je najpre odbio predlog za dopunskim izjašnjenjem veštaka, a potom zaključio glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud je doneo presudu P. 80373/10 od 14. juna 2012. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilja, deo tužbe odbacio kao nedozvoljen, a deo zbog nepostojanja pravnog interesa. Istom presudom je delimično odbijen protivtužbeni zahtev tužene za deo preko onog koji je dosuđen presudom P. 5093/94 od 26. marta 2008. godine. Presuda je punomoćniku tužilja uručena 13. avgusta 2012. godine, a punomoćniku tužene 6. septembra 2012. godine. Protiv ove presude žalbu su izjavile i tužilačka i tužena strana, a punomoćnik tužene je zahtevom od 24. avgusta 2012. godine zatražio i donošenje dopunske presude, što je Prvi osnovni sud, rešenjem od 19. oktobra 2012. godine, odbio. Nakon toga, spisi parničnog predmet dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 8115/12 od 29. novembra 2012. godine spise vratio, radi dopune postupka (provere kada je punomoćniku tužene uručeno rešenje od 19. oktobra 2012. godine). Nakon otklanjanja procesnih nedostataka, Prvi osnovni sud je spise parničnog predmeta ponovo dostavio Apelacionom sudu u Beogradu 21. decembra 2012. godine. Žalbeni postupak je zaveden pod brojem Gž. 9170/2012 i još uvek nije okončan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parnice, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 27. oktobra 1994. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da još uvek nije okončana.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica traje devetnaest godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za dosadašnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnositeljke ustavne žalbe imaju legitiman interes da sud o njihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da one nisu bitno doprinele produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje najpre Drugog opštinskog suda u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Primetni su periodi izuzetne neaktivnosti Drugog opštinskog suda, naročito u periodu od 29. juna 1995. do 12. marta 1998. godine, kada nije zakazano nijedno ročište. Zatim, kada je Okružni sud u Beogradu, rešenjem Gž. 460/2000 od 20. marta 2000. godine potvrdio rešenje P. 5093/94 od 30. septembra 1999. godine i predmet vratio Drugom opštinskom sudu sudu, ročište za glavnu raspravu zakazano je tek posle devet meseci. Međutim, kako nije bilo uslova da se ovo ročište održi, naredno ročište je zakazano nakon osam meseci, što u zbiru iznosi petnaest meseci neaktivnosti suda. Ono što se takođe može staviti na teret Drugom opštinskom sudu, jeste odugovlačenje sa izradom procesnih rešenja (dva rešenja kojima je odbijen prigovor mesne nenadležnosti i jedno kojim se ne dozvoljava preinačenje tužbe). Neefikasno postupanje Drugog opštinskog suda naročito se ogleda u tome da je za sve vreme trajanja parnice zakazano 48 ročišta, od kojih čak 19 nije održano, dok su prvi dokazi izvedeni nakon punih deset godina od podnošenja tužbe, što, po oceni Ustavnog suda, predstavlja flagrantnu povredu prava na suđenje u razumnom roku. Što se tiče Prvog osnovnog suda, Ustavni sud konstatuje prekoračenje rokova u izradi pismenog otpravka presude P. 80373/10 od 14. juna 2012. godine, kao i propust da obezbedi sve procesne pretpostavke pre dostavljanja predmeta Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak, što je uslovilo vraćanje spisa na dopunu postupka i na taj način nepotrebno produžavanje trajanja osporene parnice.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljkama ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5093/94, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80373/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznosi predstavljaju adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti