Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko devet godina. Sud je utvrdio povredu Ustavom zajemčenog prava i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54355/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4168/05) .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. S . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54355/10 od 24. novembra 2011. godine , presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4. g. 36/14 od 9. septembra 2014. godine .

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Požarevca izjavi o je Ustavnom sudu, 14. aprila 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude O pštinskog suda u Požarevcu P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine, rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Požarevcu I. 848/98 od 25. avgusta 1998. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54355/10 od 24. novembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su osporeni akti doneti. Ustavnu žalbu je dopunio 10. oktobra 2014. godine, osporivši i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda R4. g. 36/14 od 9. septembra 2014. godine, zbog povrede već označenih ustavnih prava zajemčenih odredbom člana 32. stav 1, odnosno članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i da mu dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Kako je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se postojanje povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi ceni u odnosu na navedeni član Ustava.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 878/14 od 25. juna 2015. godine razdvojen je postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54355/10 i postupak u predmetu ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu P. 1342/95-42, te predmetu I. 848/98 (kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 1207/16), iz razloga što je predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54355/10 pravnosnažno okončan 12. ma rta 2014. godine. Rešenjem istog suda R4 g. 878/14 od 20. jula 2015. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u raz umnom roku u izvršnom predmetu ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu I. 848/98 i predmet ustupio Višem sudu u Požarevcu , kao stvarno i mesno nadležnom. R ešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 251/15 od 20. jula 2015. godine predmet je ustupljen Ustavnom sudu na dalji postupak.

Rešenjem Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15 od 22. oktobra 2015. godine usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da je u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 848/98 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 1978/15 od 27. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno rešenje Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15 od 22. oktobra 2015. godine u ožalbenom delu – četvrtom stavu izreke.

Ustavni sud je nastavio postupanje po ustavnoj žalb i od 14. aprila 2014. godine, u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54355/10 imovinu, kao i po dopuni ustavne žalbe od 10. oktobra 2014. godine, kojom je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda R4. g. 36/14 od 9. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni ukazao da je osporenim aktima negirano njegovo „pravo na naknadu štete“ jer mu pripadajuća novčana sredstva , dosuđena presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine, nisu isplaćena.

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na to da je osporavanjem akata – presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine i rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Požarevcu I. 848/98 od 25. avgusta 1998. godine, koji su doneti u njegovu korist, podnosilac u suštini istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku u sudskim postupcima koje je vodio radi isplate duga.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54355/10 i predmeta Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

S. S . iz Požarevca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. jula 1995. godine tužbu Opštinskom sudu u Požarevcu, protiv tuženog J. G, radi isplate duga. Presudom Opštinskog sud a u Požarevcu P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine obaveza n je tužen i da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1628,55 DEM, te je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove. Presudom Okružnog sud a u Požarevcu Gž. 719/98 od 24. juna 1998. godine potvrđena je prvostepena presud a.

Rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Požarevcu I. 848/98 od 25. avgusta 1998. godine usvojen je predlog za izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika G. J, podnet 18. avgusta 1998. godine, na osnovu izvršne isprave – presude istog suda P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine.

Rešenjem Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15 od 22. oktobra 2015. godine utvrđeno je da je u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 848/98 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 1. izreke); naloženo je Osnovnom sudu u Požarevcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak izvršenja okončao u što kraćem roku (stav 2. izreke); određena je primerena naknada predlagaču zbog utvrđene povrede prava u iznosu od 80.000,00 dinara (stav 3. izreke); odbijen je kao neosnovan zahtev za naknadu preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 188.110,15 dinara (1.628,50 evra na dan 15. april 2015. godine ) (stav 4. izreke). U obr azloženju ovog rešenja je, između ostalog , navedeno da je predlagač, izvršnu ispravu izdejstvovao 17. jula 1998. godine, čemu je prethodilo suđenje u parničnom postupku u trajanju od tri godine, a radi isplate duga za izvršene građevinske radove, te da predmetno izvršenje duže od 17 godina u pravno jednostavnom predmetu neprimereno dugo traje, zbog čega je valjalo naložiti prvostepenom sudu da izvršni postupak okonča u što kraćem roku.

Odlučujući o žalbi predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15 od 22. oktobra 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rž. g. 1978/15 od 27. aprila 2016. godine odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Višeg suda u Požarevcu R4-I. 18/15 od 22. oktobra 2015. godine u četvrtom stavu izreke.

U međuvremenu, posle skoro sedmogodišnjeg neuspešnog sprovođenja izvršenja, podnosilac ustavne žalbe, S. S . je 26. maja 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Opštinskog suda u Požarevcu, radi naknade materijalne štete koja je nastala k ao posledica odgovornosti tužene jer rešenje o izvršenju I. 848/98 od 25. avgusta 1998. godine (doneto na osnovu presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 1342/95-42 od 25. februara 1998. godine) nije sprovedeno, tj. njegovo potraživanje nije naplaćeno krivicom suda. Predmet je kod Prvog opštinskog suda u Beogradu zaveden pod brojem P. 4168/05.

Do donošenja osporene prvostepene presude, parnični sud je zakazao 17 ročišta, od kojih deset nije održano (jedno jer tuženi nije bio uredno pozvan; jedno jer se spis nalazio kod veštaka; dva jer se na ročištu nije pojavio uredno pozvani veštak; jedno zbog dojave o postavljenoj eksplozivnoj napravi u sudu; pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije).

Tokom postupka, sud je sproveo dva ekonomsko-finansijska veštačenja (nalaz i mišljenje dostavljeni sudu 15. juna i 26. oktobra 2007. godine), jedno dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje dostavljeni sudu 5. decembra 2007. godine), te saslušao veštaka ekonomsko-finansijske struke. U periodu od 23. juna 2009. godine do 1. februara 2011. godine, sud je zakazao jedno ročište, koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u ovoj parnici, u kojoj je kao vrednost spora označen iznos od 100.000.000.000 dinara, doneo osporenu prvostepenu presudu P. 54355/10 od 24. novembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženoj Republici Srbiji da izvrši rešenje I. 848/98 od 18. avgusta 1998. godine u korist i za njegov račun, kao i da naloži tuženoj da mu isplati troškove izvršenja i troškove parnice, troškove veštačenja i putne troškove, kao i da se naloži tuženoj da tužiocu isplati iznos od 1.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade prosjačkog materijalnog osiromašenja, uvođenja u dužnička stanja ropstva prema EPS i radi naknade troškova telesnih i duhovnih sanacija i oporavka ne u elitnim, već u ustanovama opštih rehabilitacija srednjih vrednosti.

Postupajući po žalbi tužioca od 20. marta 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Osporena drugostepena presuda je uručena tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 10. jula 2014. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4. g. 36/14 od 9. septembra 2014. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54355/10, podnet od strane predlagača 19. avgusta 2014. godine, s obzirom na to da je taj parnični postupak pravnosnažno okončan pre podnošenja zahteva. Ovo rešenje je uručeno podnosiocu 24. septembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13) (u daljem tekstu: ZPP) koji je važio tokom trajanja parničnog postupka u predmetu P. 54355/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. Zakona o parničnom postupku, tako što je, između ostalog, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13) bilo je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (član 506. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. februara 2012. godine (član 508.).

5. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u osporenom parničnom postupku u predmetu P. 54355/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog parničnog postupaka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak radi naknade štete, koji se, najpre, vodio pred ranijim Prvim opštinskim sudom u Beogradu u premetu P. 4168/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54355/10, pokrenut 26. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 10. jula 2014. godine, uručenjem tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine .

Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka osporenog ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao devet godina i nepuna dva meseca, što, takođe, nesumnjivo ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud , uzimajući u obzir sve relevantne činioce, ocenio da činjenica da je parnični postupak okončan tek nakon devet godina, ne može biti opravdana nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je prvostepena presuda u ovom postupku doneta tek nakon šest i po godina, da je prvostepeni sud bio potpuno neaktivan u trajanju od jedne godine i osam meseci, a da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja ovog postupka.

Ustavni sud je, stoga , utvrdio da je u parnici za naknadu štete u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54355/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi protiv osporenih akata , Ustavni sud, najpre, ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 394. stav 2. ZPP, imao pravo da protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2599/12 od 12. marta 2014. godine izjavi reviziju, jer vrednost spora prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra, te da pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku.

U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda R4. g. 36/14 od 9. septembra 2014. godine, kojim j e odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet od strane predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi, osim izraženog nezadovoljstva ishodom postupka , nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da je osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo konkretnu štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini takve štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju iznete tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ničim nije dokazao da je pretrpeo ustavnopravno relevantnu materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti