Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je pravilno primenio Zakon o privatizaciji kao lex specialis, koji isključuje pravo kupca na povraćaj cene nakon raskida ugovora zbog njegove krivice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 133/2014 od 20. novembra 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 2. maja 2015. godine, preko punomoćnika M. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 133/2014 od 20. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava revizijska presuda doneta u parničnom postupku vođenom radi utvrđenja ništavosti i raskida ugovora o privatizaciji, kao i naknade štete po tom osnovu, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao procesno svojstvo tužioca i kojom su njegovi tužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani. Navodi podnosioca o povredi označenog ustavnog prava, u suštini, se zasnivaju na tvrdnji da je revizijski sud na pravni odnos parničnih stranaka primenio pogrešne propise, jer je, prema mišljenju podnosioca, sporni odnos trebalo rešavati primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ , a ne primenom Zakona o privatizaciji.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 5762/2012 od 30. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbenog zahteva, pa je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen između tužioca i drugotužene Agencije za privatizaciju , overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu pod P/1 Ov. 2404/08 dana 31. jula 2008. godine, što su tuženi dužni da priznaju i trpe danom pravnosnažnosti presude, kao neosnovan; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi navedeni ugovor o prodaji društvenog kapitala, što bi drugotužena bila dužna da prizna i trpi; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je po samom zakonu raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen između tužioca i drugotužene Ov . 2404/08 od 31. jula 2008. godine; istim stavom izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da sud raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen između tužioca i drugotužene Ov. 2404/08 od 31. jula 2008. godine; stavom petim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo tužioca na smanjenje prodajne cene po ugovoru koji je zaključio sa drugotuženom Ov br. 2404/08 dana 31. jula 2008. godine na iznos od 15.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan 31. jula 2008. godine, umesto ugovorenog iznosa prodajne cene od 1.142.947,69 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan 31. jula 2008. godine; stavom šestim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotužena da na ime neosnovano više plaćenog, usled utvrđenog prava i umanjenja kupoprodajne cene po prethodnom stavu izreke, plati tužiocu 86.845.091,00 dinara kao protivvrednost umanjenja od 1.127.947,69 evra, po srednjem kursu na dan 31. jula 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom sedmim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu prvotužena Republika Srbija i drugotužena, da solidarno na ime obične štete plate isplate određene iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom osmim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tužene da solidarno na ime vraćanja datog , odnosno po osnovu naknade štete, isplate tužiocu iznose navedene u tom stavu, pripadajućom sa zakonskom zateznom; stavom devetim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tužene da solidarno do ukupno dosuđenog po ovom stavu presude, tužiocu na ime izmakle dobiti plate 50.000.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom desetim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi akti drugotužene, i to – Odluka o prenosu kapitala „S. Beograd “ broj 10- 776/13-46/05 od 5. aprila 2013. godine i rešenje o prenosu sopstvenih akcija privrednog društva „S. Beograd “, na Agenciju za privatizaciju broj 10-777/13-46/05 od 5. aprila 2013. godine; stavom 11-im izreke konstatovano povlačenje tužbe u preostalom delu , a stavom 12-im izreke obavezan je tužilac da prvotuženo j naknadi troškove parničnog postupka, dok je stavom 13-im izreke obavezan tužilac da drugotuženoj naknadi troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7996/13 od 2. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda P. 5762/2012 od 30. maja 2013. godine u stavovima od drugog do desetog i u st avovima 12 -om i 13 -om njene izreke. Istom presudom odbijen je zahtev drugotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 133/2014 od 2 0. novembra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presud e Privrednog apelacionog suda Pž. 7996/13 od 2. aprila 2014. godine . U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac 31. jula 2008. godine zaključio sa drugotuženom ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala metodom javne aukcije, subjekta privatizacije DP „S.“, Beograd ; da je ugovor overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 2404/08 od 31. jula 2008. godine ; da je navedeni ugovor raskinut nakon obaveštenja drugotužene od 23. novembra 2012. godine, jer tužilac nije izvršio sve ugovorene obaveze, konkretno nije uplatio dospelu petu ratu kupoprodajne cene; da je tužilac podneo tužbu protiv prvotužene Republike Srbije i drugotužene Agencije za privatizaciju, koja sadrži deset tužbenih zahteva, koji proističu iz navedenog ugovornog odnosa ; da s obzirom na to da prvotužena ni je bila učesn ik materijalnopravnog odnosa, jer je drugotužena Agenci ja za privatizaciju ugovorna strana , a koja je u skladu sa članom 5. Zakona o privatizaciji samostalno lice koje odgovara za svoje obaveze, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca u celini u odnosu na Republiku Srbiju zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer nije dokazano postojanje bilo kakve uz ročno-posledične veze, niti protivpravne radnje prvotužene za eventualno usvajanje bilo kog od istaknutih tužbenih zahteva. Dalje je navedeno: da su n ižestepeni sudovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen između tužioca i drugotužene, nije ništav jer nije ispunjen nijedan od uslova koji su propisano Zakonom o obligacionim odnosima, niti su ispunjeni uslovi za poništaj tog ugovora, a što se tiče raskida ugovora, on je već raskinut u skladu sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji, zbog toga što tužilac nije ispunio ugovorenu obavezu – nije platio poslednju dospelu ratu kupoprodajne cene; da su nižestepeni sudovi na osnovu izvedenih dokaza zaključili da nije osnovan ni zahtev tužioca koji se odnosi na sniženje kupoprodajne cene – povraćaj više datog, naknadu štete i izgubljene dobiti, niti zahtev za povraćaj plaćenog dela kupoprodajne cene, pa su primenom odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji i odredaba Uredbe koje su se primenjivale u postupku privatizacije, odbili zahteve i u odnosu na drugotuženu; da je Vrhovni kasacioni sud zaključio da su nižestepene presude zasnovane na relevantnim činjenicama i dokazima koji su izvedeni u toku postupka, kao i na relevantnim odredbama Zakona o privatizaciji, odredbama privatizacionog ugovora, Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koji su bili na snazi kako u momentu zaključenja privatizacionog ugovora, tako i u momentu njegovog raskida; da je odredbama člana 41a Zakona o privatizaciji, koje su stupile na snagu 8. juna 2005. godine („Službeni glasnik PC“, broj 45/05), tri godine pre zaključenja predmetnog ugovora ustanovljena mogućnost vansudskog raskida privatizacionog ugovora ukoliko druga strana – kupac kapitala ne izvršava ugovorene obaveze; da je, u konkretnom slučaju, drugotužena kao ugovorna strana na osnovu t e odredbe 23. novembra 2012. godine raskinula ugovor, zbog toga što tužilac ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršio ugovorenu obavezu, jer nije platio dospelu petu ratu kupoprodajne cene; da je članom 41a stav 3. Zakona o privatizaciji propisano da u slučaju raskida ugovora, kupac kapitala kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj kupoprodajne cene radi za štite opšteg interesa; da tužilac u reviziji ističe da nije odgovoran za neizvršenje ugovorene obaveze, već da su za to odgovorni tuženi, zbog toga što su dozvolili privatizaciju, a da prethodno nisu pripremili privatizaciju , niti sproveli u skladu sa propisima, zatim nisu utvrdili sa kojom imovinom raspolaže subjekat privatizacije, nisu izvršili upis nepokretnosti subjekta privatizacije u javnim knjigama; da je u tom nečinjenju njihova odgovornost za posledice koje su nastale po zaključenju ugovora i dovele do neizvršenja ugovora i raskida ugovora, pozivajući se pri tom na odredbu člana 2a Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća, čije je sedište na teritorije bivših republika SFRJ (norma je brisana iz uredbe, nakon zaključenja predmetnog ugovora) i na postoja nje među državnog Sporazuma o sukcesiji; da se, p rema oceni revizijskog suda, takvi navodi ne mogu prihvatiti kao osnovani; da je činjenica da je subjekt privatizacije ranije bio organizacioni deo privrednog subjekta „S.“ Ljubljana , Republika Slovenija , i da je kao posebno pravno lice organizovan prema propisima Republike Srbije u pravnoj formi društvenog preduzeća; da je Agencija za privatizaciju ovlašćena da na osnovu Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, sprovodi postupak privatizacije i nad tako osnovanim pravnim licem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija, tako da postojanje Sporazuma o sukcesiji na koji se poziva revident, nije sprečavalo da se postupak privatizacije sprovede i kod tako or ganizovanih privrednih društava; da navedena odredba člana 2 . Uredbe u tom sporu nije mogla da predstavlja relevantan razlog za pobijanje predmetnog ugovora, ni po osnovu ništavosti, ni po osnovu rušljivosti, niti je na osnovu citirane odredbe tužilac mogao osnovano tražiti raskid privatizacionog ugovora, niti dalje osnovano zahtevati potraživanja koja su bila predmet tužbe, a nastala kao posledica raskida ugovora; da to pogotovu u situa ciji kada je raskid ugovora nastupio po sili zakona zato što tužila c nije izvršavao svoje ugovorene obaveze; da je tužilac morao prilikom učešća na javnoj aukciji, kao i prilikom zaključenja ugovora, da ima u vidu da je on kupac kapitala i da stvarna i druga prava na imovini subjekta privatizacije u obimu zatečenom na dan kupoprodaje kapitala, mora sam proveriti na osnovu dokumentacije koja mu je prezentovana od strane agencije kao prodavca, ali i na drugi način; da je tužilac kao kupac kapitala mogao proveriti u javnim knjigama, sa kojim nepokretnostima raspolaže subjekt privatizacije, pa ako nije izvršena uknjižba nepokretnosti u korist subjekta privatizacije, tražiti da se to sprovede ili odustati od zaključenja ugovora; da je, m eđutim, izjavom sadržanom u klauzuli 5.1.7. ugovora, tužilac potvrdio da mu je omogućeno da izvrši ispitivanje i provere subjekta i njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala; da se tužilac nakon raskida ugovora zbog neizvršenja obaveza, ne može više pozivati na to da nije znao sa kojim nepokretnostima raspolaže subjekat privatizacije, niti okrivljivati tužene stavljajući im na teret da nisu izvršili svoje obaveze iz navedene Uredbe, odnosno da privatizaciju predmetnog privrednog subjekta nisu valjano obavili; da je odredbom člana 9.4. Ugovora propisano je da u slučaju raskida ugovora, kupac kao nesavesna strana, gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora; da se sa tom odredbom ugovora, tužilac saglasio, da nakon raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, nema mesta primeni odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše restituciju kao posledicu raskida ugovora, već se u konkretnom slučaju mora primeniti navedena ugovor na odredba, koja je u skladu sa članom 41a Zakona o privatizaciji ; da zbog specifičnosti pravnog režima procesa privatizacije, zakonodavac ograničio primenu i drugih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, tako da se isključuje primena odredbi koje regulišu pravo kupca na smanjenje cene, što je bio jedan od zahteva tužioca u ovom sporu; da su nižestepeni sudovi u obrazloženju svojih odluka naveli jasne razloge zbog čega nije osnovan zahtev tužioca za potraživanja po osnovu naknade štete, izgubljene dobiti, kao i zahtevi kojima se traži utvrđenje ništavosti ugovora i ništavost akata drugotužene, kao i zahtev za poništaj ugovora i raskid ugovora, pa imajući u vidu da sve te razloge prihvata i revizijski sud, iste nije posebno obrazlagao.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS “, br. 38/01, 18/03 i 45/05), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji 70% društvenog kapitala , bilo je propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o - ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. tog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i overava se u sudu, da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja (član 41.); d a se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac - 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud nalazi da je revizijski sud, u svojoj osporenoj presudi, pre svega, zauzeo stanovište da su strane u obligacionim odnosima slobodne, da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, kako je to propisano članom 10. ZOO, što je i realizovan o u spornom ugovoru parničnih stranaka. Klauzulom 9.4. predmetnog ugovora o prodaji 70% društvenog kapitala metodom javne aukcije, na koju se ukazuje u obrazloženju revizijske presude, uređene su pravne posledice raskida ugovora, i to tako da u slučaju raskida ugovora kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu tog ugovora. Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav da je podnosilac ustavne žalbe zaključivanjem navedenog ugovora, pristao na isključenje primen e odredbe člana 132. stav 2. ZOO, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba čl. 10. i 20. ZOO (videti Odluku Ustavnog suda Už-6609/2012 od 11. marta 2015 godine). Dakle, kupac društvenog kapitala, u konkretnom slučaju, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa, jer je to pravo isključeno kako ugovorom, tako i članom 41a Zakona o privatizaciji koji je lex specialis u odnosu na ZOO.

Pored toga, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, prihvatljiv je i stav Vrhovnog kasacionog suda u kome je istaknuto da je podnosilac ustavne žalbe izjavom sadržanom u klauzuli 5.1.7. ugovora, potvrdio da mu je omogućeno da izvrši ispitivanje i provere subjekta i njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala. U takvoj pravnoj situaciji podnosilac ustavne žalbe se, nakon raskida ugovora zbog neizvršenja obaveza, ne može više pozivati na to da nije znao sa kojim nepokretnostima raspolaže subjekat privatizacije, niti okrivljavati tužene stavljajući im na teret da nisu izvršili svoje obaveze, odnosno da privatizaciju predmetnog privrednog subjekta nisu valjano obavili . Iz istog razloga, revizijski sud je našao da ni navodi vezani za primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je potpisan 29. juna 2001. godine u Beču, na konkretan slučaj, nisu relevantni za drugačije presuđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje . Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 133/2014 od 20. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15).

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti